“Verujem da muzika može biti mnogo više od čistog intelekta. Važno je da savremena dela komuniciraju emotivno, jer to dovodi do iskustva koja više ispunjava.”
Stvoriti nešto novo i drugačije u umetničkoj muzici, a opet, zavodljivo slušaocima, nikad nije bilo lako, a možda ponajmanje u 21. veku. Alfonsko Peduto, italijanski kompozitor i pijanista je poslednjih desetak godina u tom smislu vrlo ambiciozan i, iako mlad, reklo bi se da već ispunjava taj zadatak.
Diplomirao je klasičnu kompoziciju i muzičku tehnologiju na Berkliju, magistrirao klasičnu kompoziciju na Konzervatorijumu Nove Engleske i diplomirao fiziku i matematiku na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju. Ovi impresivni podaci iz CV-ja ne bi bili mnogo bitni da nisu temelj za muziku koju stvara – post-klasičnu, post-minimalističku ili post-žanrovsku – nazovimo je kako želimo. Ono što njegov kompozicioni proces čini inovativnim jeste upliv brojki u složene tonalne odnose – zahvaljujući matematici Peduto se od klasičnih formi preusmerio na kreiranje muzičkog stila ukorenjenog u minimalizmu. Na taj način je, slobodno se može reći, postao tvorac novog muzičkog jezika. “Uvek sam težio da stvari radim na svoj način, tako da sam nakon što mi se ovaj novi (minimalistički) put ukazao, odvojio dosta vremena da zaronim duboko i pronađem sopstvene odgovore”, Alfonso dodaje.
Možda ćemo u njegovoj muzici nazreti obrise Šopena, Rahmanjinova ili Skrjabina, međutim Pedutov autentični izraz je to što čist klavirski zvuk čini primamljivim i bliskim. U svoja dela unosi iskustvo života – kontemplativan, strastven, kompleksan, ravnodušan ili sasvim smiren. Slušaoci to prepoznaju i prepuštaju se tom suočavanju, pronalazeći i svoj odraz u ovom ogledalu. Tako nas u Crnim prelidima ili nekom stavu svojih oda posvećenih Noći, Zimi ili Tišini, Peduto uvlači u uzbudljivi crnobeli svet, potvrđujući da savremena muzika još uvek ima sposobnost da izrazi dostojanstvenost emocija.
Na programu koncerta koji je zakazan za 1. novembar u Kolarčevoj zadužbini biće izbor komada iz poslednjih pet knjiga koje je napisao za solo klavir: Etudes Noires, Preludes Noirs i trilogija Nacthmusik, Wintermusik i Stillemusik. Kako sam kaže, kompozicije će izvoditi od najnovijih do onih starijih: “Muziku za solo klavir želim da predstavim na holistički i komplementaran način. Slušalac tako može da bude svedok evolucije moje muzičke misli, od njene najsavremenije forme do njenog bliskog porekla”. Koncert će zatvoriti premijerom najnovijeg dela, Đavolji ples, posvećenog holandskom minimalisti Simeonu Ten Holtu.
Uoči predstojećeg nastupa, Alfonso Peduto govori o svojoj muzici, prostoru spajanja umetnosti i nauke, u kom uvek ostaje dovoljno mesta za lične doživljaje sveta.
CLASSICALL: Vaše kompozicije kao da oslikavaju ljudskost u njenim raznim oblicima. Šta vam je najinspirativnije u tom zajedničkom istraživanju muzike i sopstvenih emotivnih stanja i promišljanja o životu?
ALFONSO PEDUTO: Veoma sam srećan što ste doživeli takvu reakciju na moje kompozicije. Iako je moj rad uglavnom vođen formalnim razmatranjima, kao što su simetrija, struktura i forma, pokušavam da budem u kontaktu sa onim šta osećam kada komponujem. To je za mene veoma važno, da slušalac doživi ono što ja osećam u trenutku stvaranja. Smatram da je sama ta praksa uzbudljiva. Sam rad, čin sedenja i traženja, su ono što me inspiriše. Ipak, emocija je u mojim očima izjednačena sa formalnim muzičko-kompozicionim aspektima svakog dela: to jest, nastojim da pronađem emocije kroz inherentnu lepotu forme.
Zašto je važno da umetnička muzika bude komunikativna sa slušaocem, i na koji način se trudite da to ostvarujete?
Jako me privlače lepe ideje, kakve god da su. Podjednako sam uživao, u formativnim godinama, analizirajući Betovena koliko i Buleza. Ipak, iako je to veoma zanimljivo i intelektualno podsticajno, dok sam sve više i više učio o savremenim delima, shvatio sam da gubim sam ono što me muzici pre svega privlačilo – emocionalnu privlačnost koju sam nekada osećao kada sam svirao, recimo Šopena, Baha ili Rahmanjinova.
Možda druge ljude ispunjava čisto intelektualan odnos prema muzici, ali kod mene to nije slučaj. Verujem da muzika može biti mnogo više od čistog intelekta. Zbog toga je važno da savremena dela komuniciraju emotivno, jer to dovodi do iskustva koje više ispunjava. Bar je to moj način na koji doživljavam umetničku formu i to nastojim da prenesem u svoj rad.
Koji minimalisti su imali najviše uticaja na vas i na koji način je nepravedno zanemareni kompozitor Simeon Ten Holt inspirisao delo Devil’s dance?
Кompozitor koji je najviše uticao na mene dok sam bio u procesu razvoja svog muzičkog jezika je Stiv Rajh. Čitanje njegovog rada „Music as a Gradual Process“ i slušanje njegove Muzike za 18 muzičara i Elektronskog kontrapunkta imalo je dubok uticaj na moje viđenje muzike. Takođe sam uživao u otkrivanju autora koje smatram drugim talasom minimalističkih autora kao što su Džulija Volf i Dejvid Lang.
Simeona Ten Holta sam otkrio prilično kasno u ovom procesu. Već sam razvio opsežan katalog muzike za solo i više klavira i bio sam šokiran kada sam pronašao autora čije su umetničke zasluge bile daleko iznad njegove ozloglašenosti i čiji jezik je bio toliko blizak mom. On je potcenjeni moderni gigant koga treba više svirati i slušati. Nakon što sam čuo većinu njegove muzike, otkrio sam da je napisao seriju komada, od kojih se svaki zove Soloduiveldans, Solo Devil’s Dance. Dopao mi se koncept, sam naziv kao i obim dela, tako da sam bio primoran da napišem nešto u istom duhu što bi bilo posvećeno njemu. Moj Đavolji ples je jednostavno delo od 28 minuta za solo klavir gde samo jedan ostinato preuzima glavnu reč kao protagonista celog komada.
Poznavanje matematike usmerilo vas je ka minimalističkoj muzici. Кako biste objasnili tu vezu između brojeva i muzike?
Matematika u genetskom kodu muzike. Muzika je za mene nauka koliko i umetnost. To proizilazi iz činjenice da je veoma egzaktna i logična, a njena lepota se može otkriti u preciznim procesima, u simetrijama, u elegantnim odnosima nota. Verujem da je to slučaj sa mnogim repertoarskim remek-delima, čak i kada to, na prvi pogled, možda nije prvo što bi vam palo na pamet.
U svojoj kolekciji iz 2016. Sekvence, knjizi za više klavira, koristio sam matematiku formalno u fazi kompozicije, kako bih odredio note i doneo odluke za ritam. U toj kolekciji uzeo sam matematičke sekvence, pozajmljene iz analize i permutacione grupe, pozajmljene iz apstraktne algebre. Od tada je odnos između moje matematike i moje muzike bio slobodniji, a manje formalan, ali uvek težim da lepotu pronađem u preciznosti oblika i elegantnih struktura. Nezavisno od toga, takođe smatram da me je studiranje matematike učinilo boljim kompozitorom, čisto muzički – u pogledu načina na koji ona oblikuje i trenira mozak. Zaista verujem da to može biti plodna aktivnost za svakog muzičara.
A kada takvom kompozicionom postupku dodamo i uticaj novih tehnologija? Da li uz Yamaha Disklavier na kom takođe svirate, postoje ograničenja za izražajne mogućnosti klavira?
Odnos muzike i tehnologije takođe mi je veoma prirastao srcu. Sami muzički instrumenti su pre svega deo tehnologije, napravili su ih i dizajnirali ljudi, što nam je omogućilo da se izrazimo na nove načine. Stoga ne treba da se plašimo razmišljanja o tome kako drugačije možemo da “poguramo” našu umetnost sa onim što trenutno imamo u današnje vreme tehnološkog napretka. Zato sam veliki obožavatelj Jamahine Disklavier tehnologije, jer mi omogućava da stvaram stvari koje jednostavno ne mogu da kreiram sa tradicionalnim klavirom.
Prvo i najvažnije, Diskalvier mi omogućava da realizujem muziku za više ruku bez potrebe drugih izvođača. Takođe, njegove ulazno-izlazne mogućnosti mi omogućavaju da programiram instrument na način da odmah reaguje na ono što sviram tako da u realnom vremenu mogu da vodim pravi razgovor sa instrumentom. Inspirisan sam ovim delom tehnologije i uvek tražim načine da istražujem izražajne mogućnosti klavira u novim pravcima. I osećam da sam za sada samo zagrebao površinu.
Konačno, šta biste rekli – da li će dve ruke i regularni klavir nastaviti da nas inspirišu i ubuduće? Da li će to biti dovoljno?
Iako sam napravio opsežan katalog za solo klavir, za više klavira i muziku posebno dizajniranu za Disklavier, oduvek sam bio zainteresovan za niz različitih ansambala i medija da bih izrazio svoje muzičke ideje. U prošlosti sam pisao nešto za hor, kameru i orkestar, sa višeslojnim muzičkim jezikom koji sam razvio za klavir, i imam neke projekte za skoru budućnost koji će mi omogućiti da se proširim u tim pravcima. I uvek sam u potrazi za različitim načinima kako to da uradim. Bez obzira na to, moja bezuslovna ljubav prema klaviru i tehnologiji uvek će me zaokupljati u pokušaju da pomerim granice i otkrijem nove teritorije muzičkog izraza.
Ivana Ljubinković
Pratite nas na Fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
i na našem YouTube kanalu ClassicAll Radio
