INTERVJU
“Inspiraciju u savremenom zvuku nalazim u njegovoj aktuelnosti, nezastarelosti i bliskosti savremenom čoveku. Posle dugogodišnjeg bavljenja klasičnom muzikom, kako operom tako i kamernom muzikom, bilo mi je potrebno nešto što verodostojno opisuje vreme u kojem živimo”.
Ako klasična muzika, koja je sama po sebi širok pojam, obuhvata mali procenat ljudi na globalnom nivou koji je sluša, razume i odlazi na koncerte, onda savremena umetnička muzika okuplja još zatvoreniju grupu ljubitelja i poznavaoca. Utoliko je bavljenje njom još veći izazov jer zahteva istinsku posvećenost umetnika koji neprestano tragaju za novim zvučnim mogućnostima. Jedna od takvih je Ana Radovanović, mecosopran, koja se više od deset godina bavi savremenom, pretežno srpskom muzikom.
Prepoznatljivost je stekla u ansamblu Gradilište, a poslednjih par godina sve je češće slušamo sa saksofonistom Milanom Savićem u okviru zanimljivog dua Vibrance – nedavno su imali veoma uspešan nastup u Američkom nacionalnom operskom centru u Njujorku gde su izvodili dela Aleksandra Sedlara, Tatjane Milošević, Ivana Brkljačića i Svetlane Savić. Ovog petka u ustanovi kulture Parobrod Ana će prirediti solistički koncert, tačnije koncert za glas i elektroniku, kada će jedini izvođači, kako kaže, biti kompujter i ona sama. „Projekat je trebalo da proslavi desetogodišnjicu mog bavljenja savremenom muzikom, ali me je trenutna epidemiološka situacija omela, pa neka i to onda bude neuobičajeni 12. jubilej kao što je i muzika koja je u centru mog interesovanja”, vedro nam priča Ana.
Pet kompozicija koje ćemo slušati tom prilikom pisali su Tatjana Milošević (I am that) , Svetlana Savić (Orfej u glavnom gradu), Andreja Andrić (I Play You Play), Ivana Ognjanovic (Time) i Branka Popovic (Sapienti sat), a uskoro se očekuje i CD sa ovim delima, u izdanju ansambla Gradilište. Tim povodom Ana je govorila o izazovima sa kojima se susreće kao vokalni interpretator, kao i to kako se od profesije molekularnog biologa opredelila za umetnost. I zašto se nikada nije pokajala.
CLASSICALL: Kompozicije koje ćeš izvoditi bave se nekim večitim pitanjima, ali i problemima savremenog društva. Autore su inspirisali Oskar Vajld, Emili Dikinson, Orfej uz apokaliptične slike grada, istočnjačka filozofija kao i život u digitalnoj stvarnosti. Koliko su ove kompozicije zahtevne za izvođenje?
ANA RADOVANOVIĆ: Zahtevi koji se pred pevača stavljaju pri izvođenju bilo kog dela sa elektronikom su brojni. Pored uobičajenih zahteva koji se tiču vokalne tehnike, u ovim kompozicijama susrela sam se sa korišćenjem proširenih vokalnih tehnika – šaputanje, onomatopeje zvukova, šuštanje, itd. Uz to uvek je tu i izazov da se postigne sklad između glasa i elektronike, budući da je elektronika jedina podrška u smislu pratnje koju glas ima. Treba biti precizan, a u isto vreme ne izgubiti izražajnost u fraziranju.
Koliko su ove teme, pretočene u muziku, zapravo slika današnjeg sveta?
Smatram da veoma verno predstavljaju vreme u kojem živimo, što je po mom mišljenju uvek bila bitna karakteristika muzike bilo kog vremena. Svaka kompozicija nas na svoj način stavlja u neku od životnih situacija današnjice. Prisustvo elektronike već samo po sebi naglašava koliku ulogu tehnologija ima u savremenom životu. Pored toga svako delo obrađuje određeni aspekat života na koji ta tehnologija utiče – ljubav, međuljudske odnose, emotivni sklad/nesklad i civilizaciju u celini.
Tokom ovih desetak godina karijere bila si okrenuta istraživanju savremene muzike, uslovno rečeno alternativnim ansamblima kao što je Gradilište. Šta je to što te u modernom zvuku najviše privlači i inspiriše? Zašto si pre odabrala eksperiment nego klasičnu operu, ako mogu tako da kažem?
Gradilište samo po sebi nije ni po čemu alternativan ansambl. To je ansambl koji se može sastojati od različitih izvođača u zavisnosti od toga šta određena kompozicija iziskuje. Ono što je neuobičajeno na našim prostorima, jeste da se bavi isključivo savremenom muzikom.
Inspiraciju u savremenom zvuku nalazim u njegovoj aktuelnosti, nezastarelosti i bliskosti savremenom čoveku. Posle dugogodišnjeg bavljenja klasičnom muzikom, kako operom tako i kamernom muzikom, bilo mi je potrebno nešto što verodostojno opisuje vreme u kojem živimo. Sa velikim žarom i iskrenošću uživam u izvođenju savremene muzike i mislim da to publika može i da oseti.
Može li savremena muzika da bude i zabavna?
Za mene, savremena muzika je uvek zabavna! Teme dela jesu raznolike i svakako mogu biti i humoristične. Primer je delo Ivana Brkljačića Peter and New York koje smo izveli u Njujorku, pisano na tekstove američkih brzalica, veoma duhovito i interesantno za slušanje iako jako zahtevno za izvođenje.
Dugi niz godina sarađuješ sa našim kompozitorima, naručuješ kompozicije od njih. Samo jedan od primera je delo I am that to Tatjane Milošević. Izvela si ga u Njujorku, kako je publika reagovala?
I am that je fantastično i veoma zahtevno delo u smislu uklapanja sa elektronikom i različitih vokalnih tehnika koje su potrebne za izvođenje, ali je rezultat više nego efektan. Našlo na jako dobar prijem kod publike u Americi!
Uopšte, šta su ti bili najsnažniji utisci nakon nastupa u Njujorku sa Milanom Savićem i duom Vibrance?
Bilo je veliko zadovoljstvo nastupiti u Njujorku, izvoditi dela srpskih kompozitora i na taj način promovisati srpsku umetničku muziku, što mi je od početka karijere i bio jedan od primarnih ličnih ciljeva. Duo Vibrance je predstavio dela četiri srpska kompozitora sa velikim ponosom. Najsnažniji utisak je da smo ovim koncertom napravili još jedan korak u predstavljanju Srbije svetu u najlepšem svetlu – predstavljanjem njenih talenata i umetničkih dragocenosti.
Kako negovati publiku savremene umetničke muzike kod nas, kako je naučiti da sluša i razume moderan jezik muzike, u Beogradu, ali i u ostatku Srbije?
Upornost i iskrenost u onome što radite. Mislim da ni meni, a ni ljudima koji se bave savremenom muzikom u Srbiji to ne nedostaje. Publike svakako ima dosta i željni su nečeg novog i kvalitetnog. Negujemo je stalnim koncertima, zanimljivim izborom programa i upoznavanjem i navikavanjem na jedan novi zvuk, koji neminovno postaje deo njihove svesti i interesovanja. Ključ je u približavanju muzike publici, bilo da se radi o klasičnoj ili savremenoj muzici.
Kako je muzika prevagnula kao životni izbor i šta su najveće prepreke, a šta prednosti umetničkog poziva?
Nažalost ili srećom biologiju nisam završila, bojim se da sam tamo postala večiti apsolvent. Studirala sam molekularnu biologiju, odslušala sve predmete, položila 20 ispita i – prešla na pevanje. Muzika je nešto što je, mogu slobodno da kažem, uvek bio integralni deo mene. Još kao mala znala sam da je nekako razumem iako mi je niko nije objasnio. Kasnije, kroz muzičku školu, kockice su se same sklapale i nekako je sve dobijalo ime i dolazilo na svoje mesto. Tada sam naučila koja se imena koriste za neke pojave koje sam oduvek prepoznavala. Kada sam završila srednju školu (odsek za klavir), već sam uveliko shvatala da klavir neće biti moj životni poziv, ali nikako nije bilo moguće otuđiti se od muzike. Posle završene srednje škole odseka za solo pevanje, FMU je bio očigledan i nezaobilazan korak. Čak su i moji roditelji, koji su više navijali za biologiju, oduvek znali da ću se nekako vratiti muzici. Za mene je to bio očigledan izbor i nikada se nisam pokajala. Iako su prepreke brojne i neretko je jako teško održati izvođački kontinuitet u današnje vreme, ne postoji posao kojim bih se radije bavila. Mogu da kažem da imam sreće da se bavim jedinim poslom koji volim, a onda ništa nije teško.
Ivana Ljubinković
- Održavanje koncerta i objavljivanje kompakt diska podržala je Organizacija muzičkih autora Srbije – Sokoj
Pratite nas na fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
i na YouTube kanalu ClassicAll Radio
