“Naziv albuma simbolizuje promenu, transformaciju koja se događala u meni dok su nastajale pesme za ovaj album. Ali da bi slušaoci otkrili zašto se ta promena događa trebalo bi da poslušaju ceo album. Akcenat je na priči koja teče od početka do kraja – zato i jeste koncipirana kao zbirka pesama.“
Dugo iščekivani autorski album džez pevačice Aleksandre Bijelić je konačno ugledao svetlost dana. I sada kada se pojavila „Neka druga“ (Sekvoja izdavaštvo, 2024) s olakšanjem možemo zaključiti da ju je vredelo čekati!
Imala sam tu čast da album preslušam dok još nije bio zvanično objavljen. U idiličnom okruženju morskih talasa, tamnog neba i tišine lastovske uvale, pružao se Aleksandrin vokal, kristalan i jasan, upotpunjen šarama džez klavira. Kao devet poglavlja knjige nadovezivale su se pesme Gde ljubav spava, Verujem, Ona te razume, Da voliš me, Pad… Tematika je ljubavna, ali pesme nisu obične. U fokusu je odnos između dvoje ljudi, način na koji se ljubav menja, prikazan na zreo i realističan način, moglo bi se reći i optimističan. Priču prate fine i melodične teme, podržane savršenim džez instrumentarijumom. U januarskom stanju duha, čine se još lepšim i potrebnijim za slušanje.
Muziku, tekstove i aranžmane većinski potpisuje Aleksandra, ne propuštajući naravno priliku da istakne najbliže saradnike: „Srđan Marković, moj veliki prijatelj, kompozitor je i saradnik na tri pesme, Ivan Aleksijević na jednoj kompletnoj numeri potpisuje muziku, tekst i aranžman. Ostale kompozicije, tekstovi i aranžmani su moji. Jedino je tekst za Gde ljubav spava napisala Bojana Stojkov, profesorka srpskog jezika, kuma moje kume. Ja sam se u taj tekst momentalno zaljubila kada sam ga pročitala, melodija je samo kliznula sama dok sam ga čitala, naročito taj pevljivi refren“.
Album je od 12. januara već na platformama (Deezer, Spotify i Tidal), a štampano izdanje će se pojaviti oko 20. februara, kada očekujemo i koncertnu promociju. Sve ovo bio je povod da razgovaramo sa Aleksandrom o muzici, inspiraciji, koncertima, ali i nekim starim i novim „klincima“ na koje treba obratiti pažnju ukoliko ste ljubitelj dobrog zvuka.
CLASSICALL: Prvi singl Gde ljubav spava već desetak dana odzvanja u ušima svakoga ko ga je čuo. Kako je tekao rad na albumu „Neka druga“ i koliko je zahtevno napraviti dobru džez stvar, a opet da to bude pitka muzika koju će publika lako prihvatiti?
ALEKSANDRA BIJELIĆ: Naziv albuma simbolizuje promenu, transformaciju koja se događala u meni dok su nastajale pesme za ovaj album. Ali da bi slušaoci otkrili zašto se ta promena događa trebalo bi da poslušaju ceo album. Znam da u današnje vreme manji broj ljudi ima vremena i strpljenja da posluša album od početka do kraja ili da pročita roman, akcenat je na priči koja teče od početka do kraja – zato i jeste koncipirana kao zbirka pesama, album, i zato nisam objavljivala pojedinačno singlove.
Gde ljubav spava je jazzy-pop standard, možemo reći džez u širem smislu. Ili smooth jazz. Ima strofe, refrene i bridž i formu pop pesme, što u jazz kompozicijama nije slučaj, samo je odsvirano instrumentarijumom tipičnim za jazz sastav i ima improvizovani solo na saksofonu – dakle zovite ga kako hoćete. Meni je važno da je to lepa pitka muzika koju mogu slušati svi ljubitelji kvalitetnog zvuka.
Osim muzike, reči nam privlače pažnju, vrlo iskreno opisuju razne faze ljubavi. Koliko ti je bilo teško (ili nije) da pišeš stihove na našem jeziku i da ih uklapaš u muziku?
Ne postoji u stvaranju muzike ništa teško, uglavnom sve teče lako i spontano osim poznavanja tehnika kojima treba ovladati da bi proces mogao glatko da teče. Što se mene tiče, lepše je da pišem na maternjem jeziku kojim govorim svakodnevno i na kom razmišljam jer tu ima onih tananih finesa kojih se na stranom jeziku možda ne bih nikada setila. Veoma mi je važno da tekstovi imaju poetsku vrednost, jer sam i ja od onih što slušaju i tekst i melodiju i harmoniju i aranžman i interpretaciju. Sve mi je važno. Slažem se da različite kompozicije mogu imati akcenat na jednom ili na drugom, desi se da je melodija toliko jaka da tekst postane manje bitan, ili obrnuto. Na albumu „Neka druga“ vođeno je računa o svim muzičkim parametrima i uradila sam ga po svom ukusu uz pomoć svojih saradnika naravno, jer sam i koproducent svog albuma. Većinu pesama sam smišljala u kolima dok sam vozila na malo dužim relacijama ili dok hodam. Kretanje je za mene očigledno dobitna kombinacija za inspiraciju.
Ističeš koliko ti je važno da nastupaš sa dobrim muzičarima. Na albumu je poznata ekipa sa kojom inače sarađuješ kao Alex B. & the Fergusons?
Od izuzetnog mi je značaja da moji saradnici i ja imamo sličan muzički senzibilitet, da dišemo zajedno kroz ceo tok kompozicije, zato su moji saradnici ujedno i moji prijatelji. Tu su Lazar Arsović – producent, gitare i perkusije, zatim na bubnjevima Petar Radmilović dugogodišnji saradnik Đordja Balaševića i član big benda RTS-a, Ivan Aleksijević pijanista genije kog ne treba posebno predstavljati, Milan Pavković kamen stabilnosti našeg benda i Big Benda RTS-a, on svira kontrabas. Kristijan Mlačak, sjajan saksofonista, takođe član Big Benda RTS-a i Nemanja Banović trubač stalni član Big Benda i ansambla Jovana Maljokovića. Svoj doprinos kao gosti na albumu dali su i članovi Merry gospel hora na pesmi Uzalud, majstor i profesor klasične gitare Aleksandar Stojić na kompoziciji Da voliš me i Aleksandra Klenkovski koja je maestralno simulirala na violini i violi gudački kvart na numeri Po tvom inače član simfonijskog orkestra RTS-a.
Kako naći odgovore na postavljena pitanja iz numere Gde ljubav spava? Ima li ih uopšte?
Da znam odgovor ne bih napravila pesmu (smeh). Ta ljubav nam nekako stalno uzmiče, taman mislimo da smo je osvojili ona opet nestane. Ali mislim da spava u nama samima i da je to unutrašnja dilema koja je večita.
Osim na digitalnim platformama, kada možemo da očekujemo fizičko izanje u radnjama i gde?
Najviše na svetu bih volela da se moj album prodaje u knjižarama kod nas i u regionu! Dobila sam informaciju od nekoliko izdavača da se diskovi više skoro uopšte ne prodaju, a meni bi bilo prelepo da mi se album nađe u izlozima knjižara jer mislim da bi moj album slušali ljudi koji vole da čitaju knjige. „Sekvoja izdavaštvo“ je mlada izdavačka kuća, ali je nekako bliska mojim umetničkim stavovima i dopadaju mi se izdanja koja su do sada objavili to su uglavnom klasična muzika i jazz izvođači i imaju jednu knjižaru u centru Beograda u kojoj se prodaju njihova izdanja. Volela bih da za neko vreme napravimo izdanje na vinilu. Ja sam ljubitelj slušanja muzike na starinski način – albumi, omot ploče da pročitam ko je šta radio to me je uvek interesovalo, kao i „slova“ na odjavnim špicama.
Nedavno si nastupala uz Mapo Keys u Domu omladine, kakvi su utisci sa svirke i kako bi definisala taj miks žanrova koji Filip Bulatović pravi?
Nije bila obična klupska svirka već koncert u Domu Omladine koji je i zabeležen kamerama RTS-a, tako da trebalo bi uskoro da vidimo na TV-u ishod! Meni je sa Filipom i ekipom uvek božanstveno, mogu da kažem i da je on uticao na mene u pozitivnom smislu da napišem svoje pesme. Obožavam kako on piše, sličnog smo muzičkog senzibiliteta, družimo se i poštujemo od srednje muzičke škole “Stanković“. Njegova pesma Love & Trust odmah mi je legla, snimili smo je i objavili još 2013. kao i kasniji hitovi You, Right or wrong. Novije pesme koje piše na našem jeziku su ozbiljno komponovane i aranžirane, ali su tekstovi duhoviti tako da kroz vrlo ozbiljno muzičko izvođenje mi uspevamo na bini i da se ludo zabavimo.
Kada pravimo muziku, ne razmišljamo mnogo o publici i da li će to ljudi da slušaju, sami smo svoji kritičari, to možda zvuči malo pretenciozno, ali ako se dopadne devetočlanom bendu, pa valjda će i publici. Mi smo ipak profesionalni, školovani i kompletni muzičari, imamo znanje koje će neminovno stvoriti dobar proizvod, a nadamo se i da će naći put do publike.
Školovana si muzičarka, predaješ savremeno pevanje u muzičkoj školi „Josif Marinković“ u Vršcu. Koja je najvrednija lekcija koju se trudiš da preneseš svojim učenicima i koliko su današnja deca uopšte „primljena“ na džez, šta slušaju?
Prvo ih učim osnovama vokalne tehnike, a za koji žanr će se oni kasnije opredeljivati zavisi od pojedinca. Ja sam muzičar širokih shvatanja, odgajana na jazz-pop-rock, soulu ,fanku… Kao i na klasici. Kad pričam klincima u školi, samo je važno da im se servira dobra muzika, na šta da obrate pažnju. To što se zove jazz odsek to je širi smisao – samo je sličan notni zapis za sve što nije klasika – akordi se pišu u svim tim žanrovima, a ne ton po ton. I u svim popularnim žanrovima postoji prostor za improvizovanje i u svakom je različit, a u klasici ga uglavnom nema. Mada kažu da u muzici posle Baha niko nije izmislio ništa (posebno se misli na harmoniju) i da sve jazz harmonije možemo da pronadjemo u Bahovim koralima.
Ja ne pišem jazz kompozicije koje su iz ere be-bopa jer kada kažete jazz (u užem smislu) ono što se uči na tom odseku odnosi se uglavnom na improvizaciju koja je u osnovi interesantna kada je sviraju jako muzikalni izvođači i velikani, ali ona se može svesti često i samo na tehnička znanja bez emocije, a onda neminovno postaje dosadna slušaocu. Možda pojedincima prija, ali to nema širu publiku i zato je najvažnije naći pravu meru.
Šta je danas potrebno, osim talenta koji se podrazumeva, da bi bio uspešan u svetu džez muzike? Šta uopšte smatraš uspehom?
Ne podrazumeva se talenat, ima dosta mogućnosti u različitim pravcima savremene i džez muzike za kombinatoriku, vežbanje onoga što pojedinca zanima, i to je ok. Neka cveta hiljadu cvetova. Upravo je to ono lepo što čini različitosti lepim i interesantnim. Što se uspeha tiče, po meni, vrlo je jednostavno – ako imaš tu slobodu da se baviš onim što voliš, a satisfakcija je već to što znaš da si odličan u tome. To je za mene uspeh.
Kako bi opisala našu mladu džez scenu, ko su novi klinci koji osvajaju grad – reklo bi se da džez svirki, a i publike, ima više nego ikad?
Došlo je puno stranaca u naše gradove, u čitav region, pa je samim tim više publike zainteresovano za univerzalni svetski jezik – jazz language. Ima dosta talentovanih mladih ljudi, ali iskreno osim učenika koji izlaze iz škola u kojima radim scenu ne pratim previše jer nemam vremena da izlazim često na mesta gde se dešavaju svirke, a i više volim tiha mesta i bez dima. Od relativno mladjih jazz sastava izdvojila bih Schime, i svakako bubnjara Peđu Milutinovića – njegov solo projekat i mladog pevača Viktora Tumbasa.
Kada bi mogla da snimiš duet s nekim s naših prostora – ko bi to bio?
Ako pričamo o regionalnoj sceni to bi mogao biti neko od interesantnih mladih pevača koji pevaju u emisiji A-strana na HRT-u, na žalost mi takve emisije nemamo jer kod nas se sve pretvara u kič i umesto da mediji formiraju ukus publike (jer oni imaju tu moć) oni često podilaze ukusu širokih narodnih masa. Jedina emisija tog tipa bila je „3 boje zvuka“ u kojoj sam se pojavila sa tri različita benda sa kojima nastupam, ali ta emisija nije bila dovoljno gledana pa je skinuta sa programa. Elem, da se vratimo na duet, ne bih odbila nikoga od kolega koje dobro pevaju i koje cenim, a ako bih napravila pesmu pa da nekoga pozovem to bih birala po boji glasa koji se uklapa u atmosferu pesme mislim da bih pozvala mog dragog kolegu iz Sarajeva Elvira Bandića Bandu svakako bih birala ljude koji nisu sa estrade.
Znam da se među džez velikanima koje voliš ističu Kurt Eling i recimo Dajana Krol, da li se u medjuvremenu pojavio neko da te je ostavio bez daha?
Esperanza Spalding, ona je sada već mnoooogo velika, oduševio me mlađahni Jarrod Lawson (njega pratim na instagramu), ima sjajnih izvodjača i autora samo u moru informacija treba stići do pravih. Svi koje podržava Quincie Jones su naravno mladi vanzemaljci, dakle priznati su od strane jednog od najboljih umetnika koji je prošao kroz skoro sve faze muzike 20. veka, to su Dirty Loops i Jacob Colier. Pravi svetski macani koji sviraju ozbiljno nisu mnogo poznati široj publici, ne znam kako se zovu devojke koje pevaju prateće vokale u bendu Kory Henrya, ali one su „ubice“! Ma svi u bendu su… Muzičarima nije bitno da budu zvezde oni žive muziku, a deo vezan za medije je potpuno drugačiji posao. Najbolje je kada se potrefi, što često nije slučaj, da i jedan i drugi deo posla idu paralelno.
Kada smo pre nekoliko godina prvi put radile intervju, rekla si u šali da ti je želja da budeš žiri. Da li bila u nekom žiriju do sad?
Nisam, ali postoji jedna anegdota vezana za to – kao tinejdžerka prijavila sam se na prvo takmičenje tipa X-faktor danas, zvalo se „Idol“ kod nas. Pitali su me šte ću biti kad porastem to je kao trebalo da bude opuštena šala s njihove strane, ali pošto sam ja imala tremu i nije mi bilo smešno, odovorila sam – „Žiri na Idolu. Zovite me u žiri, rado ću se odazvati“.
Ivana Ljubinković
Pratite nas na fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
na YouTube kanalu ClassicAll Radio
i na Instagram profilu
