Milena Jančurić „Shapes and Stories“: odvažnost, senzitivnost i rokerski drajv

RECENZIJA: Vojislav Pantić

Bio je drugi novembar 2017. godine. Mada je skoro čitav čas pažljivo odgovarao na pitanja okupljenih studenata, a samo dva sata kasnije trebalo je da zaprede svog Borganija u čast dvadesetog rođendana Pančevačkog džez festivala, Džo Lovano nije odmah odjurio na večeru. Zastao je u foajeu i prišao devojci iz publike. „Кako ide?“ – sada je veliki džez meda pitao svoje đake. Znali su se sa Berklija, naravno, gde je Lovano predavao, a Milena Jančurić studirala. „Sledeći put kad te vidim hoću da u ruci imaš prvi album.“

Milenu Jančurić upoznao sam u proleće 2015. godine, na koncertu trija izraelskog kontrabasiste Ehuda Etuna u klubu Bitef teatra, gde je jedno vreme boravila Čekaonica. Pitanje je da li bih i otišao na tu svirku da sa njima ranije nije radio moj prijatelj Andreas Šerer, Austrijanac u Njujorku, sa odličnim njuhom za kreativne mlade džezere. Svirka klavirskog trija je, očekivano, bila prijatna, nenametljiva, sa finim ukrasima jevrejskog folklora, no ipak ništa spektakularno. Sve dok veče u magiju nije pretvorila jedna flauta.

Neupućenima poput mene moglo je da se učini da je kontrabasista spazio instrument u njenim rukama i poželeo da se malo igra (drugi set u klubu, nije nas bilo mnogo), no ipak nije bilo tako. I oni su se znali iz Amerike i Milena je bila pozvana: sola koja je prosula kao niske bisera po dvema njegovim numerama i standardu Body and Soul (programa se i danas dobro seća!) donela su ono što je triju nekako nedostajalo – pesmu. „Odakle si se ti stvorila?“ „Došla sam iz Bostona pre nekoliko nedelja. Ostaću ovde.“

Flautistkinja i kompozitorka Milena Jančurić rođena je u Novom Sadu 1986. godine. Uspavljivali su je uz muziku Džordža Geršvina i Stivija Vondera; flautu je prosvirala sa deset godina, kada je i njen brat Milan počeo da svira klarinet. Zajedno su imali prva scenska iskustva već sa dečjim horom Zvončići. Кasnije je pohađala fakultativni džez odsek u muzičkoj školi „Isidor Bajić“, pa studirala klasičnu flautu na FMU, pod vođstvom genijalnog Ljubiše Jovanovića. Verujem da su je baš njegova otvorenost i sloboda potom uputili preko Atlantika.

Sa solidnom stipendijom da prihvati novi izazov Jančurić je završila i Berkli koledž, a po povratku imala sreće da ne čeka dugo na prepoznavanje u najbližem okruženju. Već u novembru 2016. Vesna Кaćanski joj je ponudila mesto na glavnom programu Novosadskog džez festivala, sa Ehudom Etunom i brazilskim saksofonistom Gustavom D’Amikom u gostima pride. Bila je među zapaženim saradnicama na prvom albumu Sanje Marković, te sve više putovala na razne svetske destinacije, najčešće do Izraela.

Već dosadivši i samom sebi što je na svakom susretu pitam „jesi li počela da snimaš?“ iskreno sam se obradovao kada sam njeno ime video na spisku odobrenih projekata na godišnjem konkursu Sokoja. U zimu 2020. Beogradski džez festival poželeo je da prvi predstavi njen diskografski prvenac, no korona je odložila i snimanje i nastup. Album je konačno završen u leto ove godine, a nastup je ponovo pomeren iz (najlepših!) porodičnih razloga. Pa eto… Sredinom novembra do Novog Sada je stigla i lepa nova uspavanka. I eto nas u novoj priči.

Debi album Milene Jančurić „Shapes and Stories“ objavila je diskografska kuća A.MA Records iz Barija, nastavljajući uspešnu saradnju sa mladim srpskim džezerima – prethodno su objavili i izdanja Sanje Marković i Uglješe Novakovića. Sadrži sedam njenih kompozicija u ukupnom trajanju od 46 minuta. Album su snimili Aleksandar Dujin (klavir), Ervin Malina (kontrabas), Petar Radmilović (bubnjevi), Aleksandra Denda (vokal), Lazar Novkov (melodika i harmonika), te brat Milan Jančurić (saksofon), koji je i muzički producent ove kolekcije.

Neobičan redosled ambijenata izaziva početnu nedoumicu: prve dve numere imaju najveću tenziju, treća i peta najviše gruva, u sredini je duo flaute i bubnjeva, na kraju dve balade – da neko nije pomešao karte izvan volje autora? Pa, nije, što već pokazuje Mileninu odvažnost da ne bira tipična rešenja. Naime, radi se o „dva prstena“: tri numere u sredini predstavljaju malu svitu Just a Shape (vidi se i po simetričnim nazivima: Circles and Lines i Steps and Curls razdvojila je Memories), predstavljajući (vizuelne, geometrijske) oblike, iz naziva albuma.

Spoljni prsten pak čine muzičke priče, a odnos dinamičnijih numera na početku naspram balada na kraju ne mora uopšte da bude slučajan. Zapravo kao da tako postavljene ostvaruju svojevrsni „kontrabalans“, rugajući se perfektnoj simetriji jezgra.

U prvoj numeri Purple Shoes Steps, najdužoj na albumu, razmenjuju se zahuktali ritam početka i većeg dela solo razvoja (Jančurić, Dujin) u postkoltrejnovskom maniru, sa dva pojavljivanja nežne tročetvrtinske melodije u unisu flaute i klavira, u bojama klasike. Jančurić odmah pokazuje i improvizatorski talenat, a Dujin joj ne ostaje dužan – zapravo je vrlo upadljiva njegova želja da ne svira bezbedno, okrepljujuće se kolebajući u tempu, uz sjajnu podršku ritmičara, koji će ga dva puta i ostavljati samog, i potom opet gurati napred.

Кlavir je vrlo dominantan i u sledećoj numeri Don’t Fall Me Fall. Počinje Dujinovim preludiranjem, preko koga se van tempa javlja i Jančurić, a onda kreću opsesivne repetitivne triole (atmosfera podseća na Margitin klavir u EКV), uz unis melodije flaute i saksofona. U srednjem delu se sve simpatično raspada prepuštajući Jančurićevoj da slobodno improvizuje nesputana ritmičko-harmonskim okvirima (Malina i Radmilović sada odgovaraju njenim izazovima), a onda se vraćaju triolama i glavnoj temi.

Circles and Lines je sjajna fanki vožnja sa čak tri lepo zaokružene solo deonice za manje od pet minuta (klavir, flauta, saksofon), te uz dopadljivi repetitivni motiv sa neutralnim vokalom Aleksandre Dende koji razdvaja soliste. Slušajući kako svo troje dobro cepaju (vešto izbegavajući smooth talog), jasno je da je ova numera mogla da traje duplo duže, ali – manje je često više. Siguran sam da je Dujinovo dugogodišnje iskustvo iz pop voda kanalisalo individualni doživljaj, pa – vidimo se na koncertima!

Susret flaute i bubnjeva u Memories prekratak je da bismo više rekli o Mileninom potencijalu u radikalnijim situacijama, predstavljajući više njenu odluku da srce albuma/svite učini „posebnim“. Takva odluka jasnija je kada krene Steps and Curls, sličnog duha i koncepcije kao prvi deo svite, ali potpuno drugačijeg, rokerskog drajva. Dujin je ponovo zidar napetosti, ali sad ukucavajući mahnite akorde u matricu bouvijevske oporosti. Nastavlja se solo deonicama melodike, klavira i flaute, privodeći numeru kraju ponovo uz napadački klavir, čudnu melodiju flaute i premodulisanu melodiku, veoma bučno. I vrlo zanimljivo.

Jedini logični nastavak je čista balada Blue Sparrow Dark Eyes, u kojoj nas najpre obasja Milenin talenat za pesmu, a onda serija sjajnih maštarija solista preko šuštavih Radmilovićevih metlica, u prirodnom sledu od Maline, preko Dujina do Jančurićeve, uspostavljajući fini uspon srednjeg dela pre nego što se vrate temi. Možda je vrabac Milenine mašte i tužan, no ipak nam na lice stavljaju finalni osmeh – neko jednom reče da su tuga i sreća dve grane iste krošnje.

Album završava Dreams in You, koju otvara Dujinovo dvominutno solo rasviravanje, pre nego što se javi flauta i uspostave tročetvrtinski ritam. Iako je i ova numera baladnog tempa, više se radi o uspostavljanju nekog specifičnog mira nego o ambiciji da se iznese konkretna pesma, predstavljajući muziku atmosfere – lelujavu i nejasnu kakav bi zaista mogao biti san iz naslova kompozicije. Unis sedam tonova klavira i flaute u ponavljanju uz blago usporavanje zaokružuje poslednju priču odličnog debija. Veliki meda će biti srećan.

Tekst je objavljen u Kulturnom dodatku “Politike” 25.12.2021.