INTERVJU: Ivana Nićiforović
„Ne pravim razliku između muzičara, ali ako već mogu da biram, onda biram ljude s kojima se najviše osećam kao – ja. Jako mi je bitno da radim s dobrim ljudima. To me prosto pokreće“.
Kada razmišljamo o muzici i o velikim muzičarima verovatno će nam prvo pasti na pamet imena čuvenih pijanista, violinista, gitarista, saksofonista i trubača ako je reč o džezu. Flautisti su uglavnom u drugom planu, međutim onog momenta kada zauzmu svoju poziciju postaju nezamenjivi. Možemo li zamisliti neke od najvećih kompozicija klasične ili rok muzike bez opčinjavajućeg zvuka flaute? Prelid za popodne jednog fauna Kloda Debisija, ili omiljenu obradu ljubitelja progresivnog roka – Boureé Jana Andersona (Džetro Tal), ali i melanholiju Reja Tomasa (Moody Blues) u Nights in white satin, popularnom stiskavcu sedamdesetih (tako bar kažu naši roditelji rođeni 50-ih godina 20. veka). Primera je mnogo, a čak ni domaća scena nije zaostajala za tadašnjim trendovima, setimo se samo grupa Drugi način (Branko Požgajec je svirao flautu, kao i Ismet Kurtović ) i Time (flautista Brane Lambert Živković). Jedan od najpriznatijih flautista današnjice je Ser Džejms Galvej. Muzičar koji je, nakon što je bio vodeći flautista u orkestru Berlinske filharmonije sredinom sedamdesetih, pod vođstvom slavnog Herberta fon Karajana, hrabro rešio da započne solo karijeru što će mu kasnije doneti saradnju sa brojnim muzičarima najrazličitijih žanrova (Hauard Šor “Gospodar prstenova”, grupa The Chieftans, Rodžer Voters, samo su neki od mnogih).
Ovaj kratki presek je tu da nas inspiriše da ponovo otkrijemo neke stare muzičare i kompozicije, ali i da se osvrnemo na sadašnjost i zapitamo se koji muzičari na domaćem terenu prave značajne interpretativne i kompozitorske iskorake. Milena Jančurić za sada je verovarno jedina flautiskinja na našoj sceni koja je baš to učinila uplovivši u džez vode nakon klasičnog muzičkog obrazovanja. Ona to jednostavno i prirodno objašnjava time što prosto voli da svira. Rešenost da ode na audiciju za čuveni Berkli i kako kaže ušunja se da čuje nešto u momentu kada je ovaj prestižni muzički koledž iz Bostona držao radionice u Srbiji, promenila joj je muzički put nakon završene novosadske muzičke akademije. Album “Shapes and stories” objavila je pre tri godine (A.MA Records, 2021), a danas svira sa raznim muzičarima džez i alternativne scene. Milena nam, uz puno smeha i sa sjajem u očima, priča o muzici, inspiraciji, koncertima, ali i neodustajanju od snova kada su u pitanju profesionalni izbori i prijateljskim vezama koje te izbore čine smislenim.
ClassicAll: Poznato nam je da si se školovala u Americi, međutim, kako je došlo do toga? Kako se pojavilo interesovanje za džez nakon klasičnog muzičkog obrazovanja?
MILENA JANČURIĆ: Ceo život volim da sviram. Međutim, kroz godine školovanja imala sam šansu da zavolim razne muzičke pravce. I u srednjoj školi sam bila u prilici da se malo upoznam sa džezom, odnosno da počnem da sviram u nekoj školskoj džez radionici, u bendu. I nisam ništa znala, ni neke osnovne elemente, ali sam kao išla na to. I učila sam da sviram Čika Koriju ili Used to be a cha cha Džako Pastorijusa, što su kompleksna džez dela, ali – šta zna dete… Čak sam za svoj maturski koncert – posle onog oficijelnog dela – pozvala te momke iz benda sa džez radionice, da odsviramo dve kompozicije. Jako je bitna stavka što je moja profesorka flaute Aleksandra Horvat bila velika podrška u svemu tome! Ali, ja sam oduvek želela da improvizujem. Nisam videla sebe kao muzičara u orkestru, svi znamo da je to prelep posao – fenomenalna simfonijska dela… Mislim, šta ćeš lepše. Međutim, namestile su se te kockice tako da sam ja zapravo spoznala šta je ono što ja volim, dobila šansu da radim na tome i još uvek radim na tome. U Americi su mi se u stvari najviše otvorila vrata, i ne samo to, nego su me podržali da baš nađem to što treba da radim.
Koja osoba je u najvećoj meri uticala na tebe, bila neka vrsta mentora?
Tamo je atmosfera bila takva da te je jednostavno hranilo da se baviš sobom, da se baviš onim što ti hoćeš, na svakom ćošku. Bukvalno, ti si tamo upakovan u tu atmosferu, svi to rade pa hoćeš i ti. Ali moj profesor flaute, koji je nažalost preminuo, Met Maruljo – u tom momentu je bio dekan Performance departmenta na Berkliju, fenomenalan džez flautista i čovek s puno iskustva – me je prepoznao. Umeo je da me dobro posavetuje i video je kojim bi pravcem ja najbolje mogla da izrazim sebe. Od njega sam naučila gomilu stvari, a pre svega me je podržao da nađem svoj sopstveni izraz, da imitacijom nekog drugog neću ništa dobiti.
To osim publike prepoznaju i ozbiljni poznavaoci džeza, konkretno na jednom koncertu te je primetio džez novinar Voja Pantić rekavši da si preokrenula tok svirke kada si se pojavila. Da li se sećaš o kom koncertu je reč?
Apsolutno se sećam! Moj divni prijatelj iz Izraela kojeg sam upoznala u Americi, Eud Etun, je bio na turneji sa svojim triom, sa fenomenalnim pijanistom Danielom Švarcvaldom i bubnjarom Natanom Blanketom, i imali su zakazan koncert u Beogradu u Čekaonici, koja se u tom momentu nalazi u Bitef Soul Society. I pitao me da mu gostujem na koncertu na šta sam ja drage volje pristala. Poslao mi je note za dve njegove kompozicije, treća je bila Body and Soul. Oni su svirali tri kratka seta, a ja sam nastupila na poslednjoj pesmi svakog seta. I sećam se te dobre konekcije. Voja Pantić je bio na tom koncertu i bio je oduševljen celim triom.
Saradnja sa Eudom se nastavila i rezultirala jednim spontanim albumom?
Tako je. Eud je ponovo došao u Beograd u duetu sa japanskom pijanistkinjom Harukom Jabuno, i opet me zvao da sviram sa njima. Tako nam je bilo dobro da smo sutradan otišli u Novi Sad – Kulturni centar nam je izašao u susret – i snimili album potpuno improvizovane muzike. Zove se
Collage of Moments. Moj brat, Milan Jančurić, nas je snimio i producirao taj album. Međutim, svetlo u toj prostoriji je jako zujalo, pa smo morali da ga ugasimo i nismo mogli da vidimo note…Tako da smo odlučili da odsviramo nekoliko kompozicija u free impro stilu. Sve je nekako malo ambijentalno, zaista jako intimna muzika. I toliko nam je bilo lepo da su me sutradan pozvali da idem s njima na koncert u Ljubljanu. Pa sam sela na voz do Ljubljane, pa onda do Beča, pa do Budimpešte I do Krakova na kraju.
Jedan od sastava u kom trenutno sviraš je Vega nova kvartet, izvodite brazilsku muziku?
Da, to je jedan mlad sastav, nemamo još godinu dana. Gitarista Branko Trijić, još jedan divan gitarista Aleksandar Đorđević i ja počeli smo da sviramo jednom nedeljno u jednom veganskom restoranu Vikasha Lounge. Sambu, bossa novu, ali i šoro ili šorinjo. Ima tu dosta i flautskih deonica, a ja se naravno ložim na sve to. Branko je potom krenuo da svira i mandolinu. A u jednom momentu pridrižio nam se Aleksandar Radojičić poznat kao Šojka, koji je doneo pandeiro, odnosno brazilski hand percussion, tako da je od trija nastao kvartet. Šojka takođe ima divan glas i voli da peva. A Branko, pošto je tako svestran muzičar, doneo je raznorazne instrumente – ukulele, mandolinu, đembe… Tako da se i on pridružio tom perkusivnom zvuku. Početkom leta ove godine, planirali smo još jednu malo veću svirku i za tu priliku smo pozvali našeg divnog prijatelja Saleta Ignjatovića, koji je inače vrhunski perkusionista. Imao je grupu Sambansa u Novom Sadu, to je bukvalno orkestar brazilskih perkusija. Kada Sale svira s nama onda smo kvintet. A pošto nam je matična kuća bio veganski restoran, onda smo razmisljali da nismo bossa nova, nego smo Vega nova.
Koliko imaš prilike da sviraš na festivalima u Srbiji sa različitim sastavima, kakva je situacija kada je u pitanju džez scena?
Imam sreću da sviram na raznim događajima, i u Srbiji i po regionu. Poslednji koncert smo imali na divnom festivalu u Aranđelovcu Mermer i zvuci, u prelepom parku Bukovičke banje. Već godinama nastupam na Green Town jazz festivalu u Somboru i tamo se zaista osećam kao kod kuće. Sombor je ponosan na svoju kulturnu tradiciju i tačno vidiš da je ta publika tu sa uživanjem, da jednostavno poštuju umetnike, a i umetnici publiku. Ima ta neka međusobna razmena energije… Slično je bilo i u Aranđelovcu. Mislim da su ljudi željni dobre muzike, a kada mi uspemo da uradimo ono smo hteli i na čemu smo radili, onda to bude pun pogodak.
A kakva je situacija u Beogradu? Da li postoji nekad vrsta treme ili malo drugačijeg odnosa prema publici?
Ne pravim razliku između nastupa. Jednostavno, volim da sviram. Vollim da nastupam, volim da stvaram, prosto volim muziku, volim da sam u tome. I to je nešto što mene zaista pokreće i najiskrenije to mislim i osećam. Volim najpre da doprem do sebe, da se konektujem sa sobom, ali i sa muzičarima sa kojima sviram, jer mi stvaramo zajedno. Ta konekcija se možda ne desi uvek od prvog tona, možda treba da prođe jedna pesma da se i mi oslobodimo i povežemo, a to se desi samo ako se dobro slušamo i ako pazimo jedni na druge. Nama je onda odlično na sceni. I onda se ta energija prenese i na publiku. Nema manjih ili većih bina, nema manje ili veće publike.
Da li je izazovno, da ne kažem teško, danas praviti autorsku muziku, biti originalan u onome što stvaraš?
Da ne pravim svoju muziku, ne znam šta bih svirala. Moja muzika je neodvojiv deo mene. Takva mi je i frizura, tako i pričam s ljudima, tako i sviram. I ne mogu da se sakrijam iza nje. Moj izraz može prepoznati u delima drugih autora kad me zovu da gostujem – na kraju to je moja boja “glasa”. Nekad je to izazov, jer dnevni život donesi neke uspone i padove i ponekad je potrebna ta sloboda, ali i “umni prostor” da bih se zaista posvetila i da bi imala mnogo više samopouzdanja u nešto što ću da na kraju napravim kao svoje autorsko delo.
Koliko ti je važno da sviraš sa bliskim ljudima? Može li ta konekcija da se ostvari i sa dobrim muzičarima ako se ne poznajete?
Meni je to intiman čin. Ne pravim razliku između muzičara, ali ako već mogu da biram, onda biram ljude s kojima se najviše osećam kao – ja. Кoji mi dopuštaju da budem sigurna u sebe, da mogu da uzletim gde god da me nosi inspiracija i da će oni da idu sa mnom. Svi su oni vrhunski muzičari, a ispred svega su predivni ljudi. Jako mi je bitno da radim s dobrim ljudima. To me prosto pokreće. Moja muzika nikad nisam ja sama, uvek smo mi, koliko god da su možda moje ideje ili neke skretnice. I ne pišem za instrumente, pišem za ljude, jer njihova kreacija i njihov odnos prema muzici mene takođe inspiriše i volim da se to sve zajedno skopi da bismo imali taj izraz kroz moja autorska dela.
Aleksandar Dujin je jedan od njih, svirao je na tvom autorskom albumu Shapes and stories, kao i tvoj brat, on je klarinetista?
Svira saksofon. klarinet i flautu. Inače je inženjer zvuka i producent. I da – ne može bez njega, ne dam. (smeh). Aleksandar Dujin svakako, ali Ervin Malina, Petar Radmilović, na albumu se čuje još Aleksandra Denda, zajedno smo otišle u Ameriku, tako da me poznaje iz nekih mojih prvih pokušaja komponovanja. Lazar Novkov, isto je jedan predivan muzičar iz Novog Sada s kojim sam dosta sarađivala, fenomenalan kompozitor i izvođač, sjajan muzičar u potpunosti, koji je takođe svirao na ovomu albumu na harmonici i melodici.
Aleksandr Dujin je za mene jedna vrsta mentora, jer sam sarađujući s njim puno napredovala u sviračkom i autorskom smislu. On je velika inspiracija, kao ljudsko biće, i kao muzičar, a to je neodvojivo po meni. U poslednjih par godina smo snimili i izvodili Dujin poslednji album koji se zove Zvuci kao boje sa pevačicom Nevenom Reljin. Ta muzika je toliko divna i uzbudljiva da se svira, svima nam je prepuno srce da smo zajedno. Evo sad smo imali šansu da se ponovno vratimo na Kvarner i Istru.
Gde ste sve nastupali po Istri?
Na nekoliko festivala, i ranije smo tu svirali sa fenomenalnim muzičarima iz Rijeke i Кastava –Tončijem Grabušićem, poznatim riječkim bubnjarom, tu je i Damjan Grbac, fenomenalan kontrabasista iz Кastava, pored Rijeke. Svirali smo na jednom predivnom festivalu Last Minute Jazz Festival, u Balama. U pitanju je divan gradić u kontinentalnom delu Istre, u kome je sve u kamenu, kao da si se vratio kroz vreme.
To nije prvi put da svirate tamo?
Pre sedam godina sam prvi put bila na letovanju u Istri i slučajno zalutala u Bale na festival i pomislila sam tad – kako bih ja volela ovde nekad da sviram! I to se ostvarilo već sledeće godine. Svaki put kad se vratimo, nekako bude dobra energija. Tu je taj divan bend sa kojim sviraš, gledamo se sa smeškom… Desilo mi se da samo stojim i pomislim, ovo sam želela u životu! Ovo je to. Ja znam da sam svoj san ispunila.
Znamo te i kao članicu sastava Ana & The Changes, a sa Anom Ćurčin i Anom Protulipac sviraš u triju – Tri lepe. Kako doživljavaš tu vrstu interakcije i muzike i svirke, ipak donosi neku drugu energiju?
Da, obožavam da sviram sa Anom, i sa Anama. Muzika Ane Ćurčin je izuzetno kreativna, inteligentna, moćna, inspirativna…. Ono što je ona meni dozvolila jeste da ja budem ja u njenoj muzici. Tako da se moja svirka kroz njenu muziku naročito ne razlikuje – ja sam samo prilagodila svoj ton tako da podržim njenu muziku i divne tekstove koje piše i peva. Ja sam odrasla i na nekom zvuku rock’n’rolla, iako je trio intimniji sastav, nas tri napravimo divnu konekciju i to se prenosi i na publiku.
Ove godine ste nastupale i u Zagrebu u klubu Močvara. Kakvi su utisci, reakcija publike?
Odlično. Jao, bože, bilo nam jako lepo! Odlično smo svirale, a publika nas je divno primila. To je bio koncert iz dva čina . U prvom je bio pijanista i pevač Lovro Mirt. On je postavio atmosferu na koju smo se mi samo nadovezale i bilo je divno, upoznala sam neke fenomenalne ljude tamo, što je samo doprinelo tome da se mi dobro osećamo i da, jednostavno koncert bude super.
Kada bi svojim đacima flaute ili klincima koji ulaze u svet muzike, htela da proširiš vidike kao što su tebi, koje bi džez ili progresivne rock muzičare, flautiste, predložila?
Pa ja njima često pustim Džetro Tal jer je to stvar opšteg informisanja. Ako ćeš da sviraš flautu, moraš da znaš za Jana Andersona. Naravno, Hubert Laws, Joe Farrell, Frank West. To je opšta literatura, a ako hoćeš da znaš neki drugi zvuk, onda Hermeto Pascoal koja je Brazilac, Lea Freire, isto brazilska flautiskinja. Jako mi se sviđa Nicole Mitchell, Magic Malik, Elena Pinderhughes je vrhunska flautiskinja… To su neki primeri koje kad čuješ kažeš: wow.
Negde sam pročitala da su tebe roditelji uspavljivali uz Geršvina, koju muziku ti puštaš svom malom sinu?
On meni u poslednje vreme kaže: Mama ajde pevaj. Kad pitam šta da pevam, kaže Spavajmo sanjajmo. Onda mu ja pevam Jednog zelenog dana… U budnim momentima najviše traži Dina Dvornika, recimo Gibaj gibaj (smeh). Samo da je življe.
A kada je u pitanju tvoje muzičko čedo i preporuka za slušaoce, da li možeš da izdvojiš nešto sa albuma?
To je celina. Zove se Shapes and stories jer neke kompozicije imaju svoju priču, a tri kompozicije su po meni vezane kao svita, inspirisane raznim geometrijskim oblicima. Ali,, naravno mogu da izdvojim, kažem poslušajte Purple Shoes Steps, Circle Lines, Steps and Curls, Blues Battle, Dark Eyes. Sve one imaju nešto svoje, drugačije su. Uglavnom se ljudima sviđa najviše Circle lines, zato što je malo “up tempo”. Sad… Nije dug album, onako… Poslušajte sve! (smeh)
Pratite nas na fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
na YouTube kanalu ClassicAll Radio
i na Instagram profilu
