INTERVJU: Ivana Nićiforović
“Ljudi su lakše počeli da prihvataju muziku koja je refleksivnija, koja nije agresivna, nije disonantna i koja može da bude spora. Vremena se menjaju i muzika može ostati ista, ali se čuje na drugačiji način”.
Pomerati granice umetničke muzike, svirati i komponovati preko 55 godina, biti svedok muzičkih kao i društvenih promena i zadržati radost stvaranja – odlika je retkih umetnika. Takav je upravo kompozitor, kontrabasista i jedan od najvažnijih britanskih post-minimalista Gevin Brajers (r. 1943).
Počeo je kao mladi džez kontrabasista, da bi se potom usmerio na minimalizam, avangardnu i eksperimentalnu muziku. Njegova dela su intelektualno izazovna, ali zahtevaju i emotivnu upletenost slušaoca – već u ranom radu (Sinking of the Titanic, 1969) potresno su odjekivale prelivene tonske boje gudača i klavira u morskim dubinama.
Do danas je sarađivao sa velikim umetničkim imenima (Džon Kejdž, Brajan Ino, Mers Kaningem, Li Konic, Čarli Hejden…), napisao impozantnu količinu muzike (opere, baleti, simfonije, kvarteti, seksteti, horska, klavirska dela…) koja je izvođena u Americi, Kanadi, Evropi, Australiji… Na Balkanu još nije bio, a krajem oktobra Gevin Brajers će prvi put posetiti Beograd kao gost festivala “Šare i šavovi” i deo programa kojim se obeležava 90 godina postojanja British Councila. Tom prilikom će Ansambl za drugu novu muziku izvoditi njegove kompozicije tokom dve koncertne večeri (26. i 27. oktobra u prostoru nekadašnjeg bioskopa Balkan). Prve večeri su na repertoaru klavirska dela, dok će drugo veče biti rezervisano za kultnu kompoziciju Jesus’ blood never failed me yet (1975) u aranžmanu za ovaj ansambl.
Radeći na filmu o beskućnicima početkom sedamdesetih godina, Brajers je slučajno naišao na snimak starog čoveka koji je pevao stihove gospela – Jesus’s blood never failed me yet. Iskreno i emotivno pevanje, postalo je osnova za diskretnu, ali nadahnutu orkestarsku pratnju, tako da čitava kompozicija stvara doživljaj katarzičnog iskustva. Ovu muziku će sedamdesetih godina na radiju čuti mladi muzičar iz Kalifornije, Tom Vejts, a koju deceniju kasnije i sam će postati njen deo. O tome koliko ga je obuzela na prvo slušanje, govoriće često, poredeći Brajersa sa arheologom koji skida prašinu sa zaboravljene pesme – dodajući joj puno, a ne oduzimajući joj ništa.
Brajers i danas nastupa u okviru svog Gavin Bryars ansambla čiji su članovi i njegova deca, i još uvek biva dirnut kada upozna ljude kojima muzika puno znači.
CLASSICALL: Pisac Majkl Ondatje je rekao da svojim kompozicijama dajete slušaocima pristup da budu svedoci novim čudima u muzici. Ima li novih čuda u muzici, kako ih otkrivate i prenosite na publiku?
GEVIN BRAJERS: Uvek ima novih čuda i nema trika. Nemam nikakvu formulu niti bilo kakav plan ili metod da stvorim neku vrstu čuda ili emocije. To je samo način na koji pišem muziku i kako se osećam. Kada bih radio drugačije, bilo bi veštački, možda i pomalo nepošteno. Postoje kompozitori, posebno u nekim oblastima avangarde, koji su se bavili muzikom na određeni način samo jer su smatrali da to treba da komponuju. Ja to nikada nisam osećao na taj način. Ceo život sam bio veoma nezavisan, ali bilo je trenutaka kada mi to nije išlo u korist. Postojao je period od oko 17 godina kada nisam bio emitovan na Bi Bi Si-ju samo zato što ljudi koji su propagirali svoju vrstu ideologije – nisu bili moji. Ili im se nije sviđalo ono što ja i mnogi moji prijatelji radimo. Jedna mogućnost je – hoćemo li da radimo ono što oni žele da radimo i odgovor bi uvek trebalo da bude – ne. Odgovor uvek glasi: budi veran sebi. Umetnički direktori i administratori nisu tu zauvek. Кompozitor nastavlja dokle god je živ, i to je to. I ako iskreno sledi svoj put i pravac, onda će se u jednom trenutku povezati sa publikom. A ako budete imali sreće, možda ćete se povezati sa puno ljudi. Ja sam imao sreće.
Da li biste rekli da minimalistička, kao i avangardna eksperimentalna muzika koja je pisana šezdestih i sedamdesetih godina tek danas dobija puno razumevanje ? Da je bliža senzibilitetu čoveka 21. veka?
Da, mislim da je to tačno. Mislim da je više razumljiva i univerzalno prihvaćena. Ali u isto vreme, preti opasnost od toga da postane previše laka. Na primer, ljudi će pisati muziku za TV reklamu ili film u stilu ranog Stiva Rajha ili Filipa Glasa jer to može da bude popularno. Takođe, ljudi poput Stiva i Filipa, osećaju se obaveznim da nastave da pišu na isti način. Jer ako neko poruči delo u stilu Filipa Glasa – on želi da čuje Filipa Glasa. Nisam kritičar, ali sve njegove opera slično zvuče (smeh). Moje kompozicije se razlikuju, naročito one iz ranog perioda komponovanja – a to je ono što Branka Parlić izvodi sa Ansamblom za drugu novu muziku.
Kako je kompozicija Jesus blood never failed me yet bila prihvaćena u vreme kada ste je napisali 1975? Da li je publika tada razumela muziku i celokupnu Vašu ideju?
Кada sam je prvi put snimio 1975. za izdavačku kuću Brajana Inoa, svirali su muzičari koji su većinom moji prijatelji, ali neke instrumente nismo imali, pa sam angažovao muzičare iz londonskih orkestara. I svirali su dobro. Ali na kraju su me zamolili da im ne stavljam imena na etiketu jer bi to bilo loše za njihove karijere. Nisu želeli da budu dovedeni u vezu sa ovakvom muzikom. I ja sam rekao u redu. Ako pročitate spisak izvođača na tom izdanju videćete da mnogi nisu potpisani. Postoji nešto poput Gateway ensemble – ime koje smo izmislili kako bismo “pokrili” sve te ljude. Ali onda, kada smo napravili novi snimak 1993. godine u Njujorku sa Tomom Vejtsom, sa velikim imenima iz Njujorške filharmonije, svi su želeli da budu potpisani. Tada je i odziv javnosti bio drugačiji. Prvo izdanje nije bilo dobro distribuirano i svestan sam da postoje ljudi koji ga zaista mrze. Mnogi su bili ravnodušni, i ja to prihvatam. Ali onda se 1993. to promenilo. Delom zato što su se muzičke vrednosti promenile između 1975. i 1993. godine. Ljudi su lakše počeli da prihvataju muziku koja je refleksivnija, koja nije agresivna, disonantna i koja može da bude spora.
U slučaju Isusove krvi, promenila se situacija beskućnika. 1975. godine, beskućnici su bili druga klasa. Obično su to bili stari ljudi, otpadnici od društva, pijanci… Ali do 1993. godine, kao što je sada u skoro svakom gradu na svetu, beskućnici su često mladi ljudi ili čak ljudi srednjih godina kojima je nešto krenulo loše u životu. Možda su imali gubitak porodice ili su izgubili posao – neki razlog da se nađu na ulici. Tako da mislim da se na društvenom nivou promenila reakcija ljudi na tu pojavu. Vremena se menjaju i muzika može ostati ista, ali se čuje na drugačiji način.
Pomenutu Jesus’ Blood Never Failed Me Yet ćemo u Beogradu slušati u aranžmanu za klavirski ansambl. Zašto je ova muzika i dalje toliko moćna, potresna i nežna u isto vreme?
Suštinski, mislim da je moć u starčevom glasu. I to je, naravno, ono što me je privuklo da počnem da razmišljam o kompoziciji. Činjenica da sam slučajno čuo taj snimak, da sam postepeno razvijao muziku i shvatao koliko snažno deluje na mene, ali i na druge. Ljudi su bili vidno dirnuti onim što su čuli. Tako da sam postao svestan da moram biti pažljiv i vešt kada pišem aranžmane za različite ansamble kako ne bih odvlačio pažnju od njegovog glasa. I sada u ovoj novoj klavirskoj verziji sam svestan toga. U Ansamblu nema solista, već su klaviri osnova koja podržava glas, koja ga “podiže”, unosi mu život, na neki način. Gotovo da smo postali prijatelji i muzička pratnja starcu. Кada sam uradio verziju sa Tomom Vejtsom, mislio sam da je on zapravo pravi drugi glas, kao dva prijatelja koji šetaju putem.
Kako je Tom Vejts postao deo ove kompozicije početkom devedesetih godina?
Kada je Filip Glas pokrenuo svoju izdavačku kuću Point Music, 1992. godine, predložio mi je da mi objavi Jesus’ blood. Sećam se da se pitao šta će biti ostala dela na kompakt disku jer je mislio da traje 24 minuta, kao na vinilu. Rekao sam – ne, Jesus’ blood će biti do kraja. Bio je veoma zabrinut da će postati dosadno. Pa, moglo je postati dosadno, ali ne znam da li je on neko ko treba da priča o dosadi (smeh).
Objasnio sam da će prva 24 minuta zadržati istu strukturu kao i stara verzija, a pošto sam se za dvadestak godina razvio kao kompozitor i stekao više znanja o orkestraciji i tehničkim stvarima, dodao sam još muzike, hor i druge instrumente. Sećam se kada sam razgovarao telefonom sa producentima u Njujorku, jednostavno sam rekao – i onda, nakon 55 minuta, ulazi Tom Vejts! Nisam uopšte razmišljao o tome… Bili su zadivljeni. I Tom je pristao da to uradi. Ali, on nije hteo da dođe na snimanje u Njujorku, tako da sam morao ja da odem u Кaliforniju u njegov mali studio. Bili smo tamo samo Tom, njegov inženjer i ja. I tako sam proveo ceo dan sa njim. Bio je to fantastičan dan, jedan od najboljih dana mog muzičkog života. Pravo zadovoljstvo, jer je bilo veoma lično.
Studirali ste filozofiju, a u muziku ste “ušli” kao džez kontrabasista. Međutim, vremenom ste razvili “gotovo patološku averziju prema džezu”. Da li je to tačno? I šta je to što ste pronašli u minimalizmu i modernoj muzici ?
Počeo sam da sviram džez na drugoj godini na univerzitetu, imao sam 19 godina, da bih kasnije svirao slobodnu improvizaciju sa Derekom Bejlijem i Tonijem Okslijem, koji su bili neki od najboljih slobodnih improvizatora. Bilo je to na veoma visokom nivou. I onda jednog dana, u novembru 1966., samo sam nakon svirke stavio svoj bas u kutiju i nisam ga izvadio 17 godina. Prestao sam tek tako. I u tom trenutku sam razvio to neprijateljstvo prema improvizaciji. Pretpostavljam da je to bilo malo nezrelo, i zbijao sam posle šale sa svojim prijateljima. Međutim, zainteresovao sam se za određene oblasti savremene muzike, posebno za Кejdža, Feldmana i tu teritoriju Ist Sajda u Njujorku. I otkrio sam da postoji neka vrsta nekompatibilnosti između te dve muzike. U džezu radiš veoma brzo i sve ti brzo pada na pamet, a ovde radiš stvari opušteno, mirno, promišljeno, gotovo bez emocija. Upoznao sam Кejdža u to vreme i onda sam radio sa njim kao asistent u Americi kasnih šezdesetih. To me je udaljilo od džeza i improvizovane muzike, ali kasnije sam se vratio i ponovo svirao. Imali smo okupljanje kao trio 32 godine kasnije. Derek i Toni nisu više živi, ali smo bili prijatelji do kraja.
Kasnije ste i napisali kompoziciju My First Homage, posvećenu Bilu Evansu i njegovom albumu My Foolish Heart. Je li to bio način da se pomire džez i klasična muzika?
Tačno, upravo to. Otprilike, 12 godina nakon što sam prestao da sviram. U to vreme sam nameravao da držim svoj prvi koncert u Njujorku sa prijateljem Dejvom Smitom, muziku za dva klavira. Pa sam pomislio – nosim neku muziku u Njujork, možda bi barem mogao da priznam svoju džez prošlost. A jedna od mojih prvih ljubavi prema džezu bila je muzika Bila Evansa. Posebno mi je drag njegov basista Skot LeFaro na kog sam se ugledao. Volim zvuk klavira Bila Evansa, volim harmonije koje pravi, volim vrstu prefinjenosti i delikatnosti njegovog sviranja, neverovatno je lepo. Tako da sam pomislio da ću na ovaj način da kažem – pa ok, nije džez tako loš, i to je deo mene. Kasnije sam se sprijateljio sa mnogim džezerima i svirao sa njima – Čarli Hejden, Bil Frizel… Nastala su nova prijateljstva i to je bilo sjajno.
Vi ste verovatno jedan od retkih, ako ne i jedini kompozitor, koji je u klavirskoj muzici predstavio čoveka koji puši hašiš. U pitanju je Zaleski, književni lik koji je dobio svoj muzički portret. Zašto vam je inspirativan?
Volim detektivsku fantastiku, klasičnu detektivsku fikciju, koja je u osnovi poput Šerloka Holmsa. I uvek sam voleo različite vrste tehnika koje su detektivi koristili za rešavanje slučajeva. Postoji knjiga u kojoj su bila dva različita detektiva. Jedan detektiv je bio beznadežan, sve je radio pogrešno i do rešenja je dolazio slučajno. Drugi je bio ovaj čovek, Zaleski, neka vrsta poljskog princa koji bi sedeo u toploj zamračenoj sobi navučenih zavesa, misteriozan, svirao bi na harmonijumu, pušio hašiš… I ljudi bi mu iznosili sve detalje o problemu, u nekim pričama o ubistvima… I on bi to rešio čistom snagom uma. I tako sam sa prijateljem Džonom Vajtom napisao komad Poggioli in Zaleski’s Gazebo na prefinjen i gotovo senzualan način. Na osnovu te kompozicije je nastala Out of Zaleski’s Gazebo, ali sam harmonije pisao drugačije, sa brzim akordima koji se ponavljaju. U stvari, to je verovatno jedino delo koje sam napisao brzo i glasno do kraja. Mnoge stvari koje pišem su veoma spore i sanjive.
Uz nju, u Beogradu će biti izvedena i kompozicija White’s SS, koja ima veze sa pomenutim kompozitorom Džonom Vajtom i njegovom izjavom o muzici da su sistemi i sentimentalnost SS njegovog Rajha. Što je zanimljiva igra reči.
Da, to je tačno. Džon je bio veoma zabavan čovek i pisao je neke fantastične melodije. Nažalost, umro je nedavno. Bili smo bliski prijatelji I puno smo radili zajedno. U periodu razvoja engleske eksperimentalne muzike, nakon što sam napisao prvu operu ja sam se odselio i muzički otišao u neke druge pravce, ali smo i dalje ostali prijatelji i svirali zajedno s vremena na vreme. Uvek sam poštovao njegov rad. White’s SS je svojevrsni omaž Džonu.
Vi ste iz Jorkšira, sa severa Engleske. Da li je mesto odrastanja, uz razne druge muzičke, književne i umetničke uticaje, ostavilo traga na Vašu muziku?
Zanimljivo, nikad nisam razmišljao o tome, dok mi to nije rekao jedan pisac. Sarađivali smo na više projekata, pisao je libreta za moje opere i jednom je bio sa mnom u malom gradu gde sam rođen. Ulica u kojoj sam živeo bila je odmah pored velike reke Uz, koja se uliva u Hamber (odnosno Severno more, prim.aut.). Iako je 30 milja od mora, u gradu postoje morski brodovi koji plove do Holandije ili Norveške, preko Severnog mora. I kada je video sve to, odjednom je razumeo moj rad više nego ikad ranije. Samo pri pogledu na reku rekao je da su mu stvari odjednom postale potpuno jasne.
Prilično je neobično i pomalo misteriozno odrastati uz pejzaž ravnice u blizini mora. Brodovi u daljini deluju kao da plove kroz polja, a onda ugledaš reku pa ti postane jasno da ti se ipak ne priviđa. U maglovitim danima dopiru zvuci sirena za maglu, čuje se zvuk brodova, a sve to daje magiju ambijentu. U poslednjih desetak godina vraćam se sve više i sve mi je važniji celokupni taj pejzaž i ljudi kakvi jesu, neobični u ovoj oblasti istočnog Jorkšira. Ali ja sam jedan od njih i moram to da prihvatim. I kada sam tamo, dobro se slažem sa njima. Postoji određena vrsta prilično suvog smisla za humor koji imamo, možda ste primetili.
Vaša deca su takođe veoma uspešni muzičari, svirate zajedno u Vašem sastavu. Koliko članova ima Gevin Brajers ansambl?
Pa, to varira, ali mislim da sada postoji neka vrsta jezgra od četvoro ljudi. Moj sin svira bas, takođe je kompozitor i zajedno pišemo muziku. Dve starije ćerke, iz mog prvog braka, žive u Londonu. Obe sviraju violončelo, a druga je takođe sopran i peva ranu muziku. Moja treća ćerka je iz drugog braka i fantastična je pijanistkinja, rođena je u Rusiji (druga žena mi je Ruskinja) i svirala je nedavno sa mnom u Rimu. Trudim se da sviramo zajedno što je više moguće, jer je to super. Drugi ljudi u ansamblu, kada su moja deca prvi put svirala sa mnom, govorili su da se mnogo drugačije ponašam kada sam na turneji sa njima. Кažem – da, jer kad se vrate, reći će svojim majkama “znaš li šta je tata radio sinoć”? Tako da sam bio pristojan. Ali, sada su stariji, dobro sam. Ne moram to više da radim.
Konačno, kada se iz perspektive 21. veka osvrnete na šezdesete godine, šta možete reći, kakva je budućnost klasične muzike? Da li će nastaviti da privlači širu publiku? Da li će veliki koncerti biti namenjeni onima koji mogu da priušte skupe karte, dok će većina ljudi značajna dela slušati na digitalnim platformama?
Bio bih srećan da postoji klasična muzika – Ili muzika koju zovemo tako, koja bi se više slušala uživo. Mislim da postoji opasnost od trivijalnosti, ako stvari stavite na internet, kao što je Spotify. Bilo bi lepo kada bismo mogli da radimo stvari gde ne moraju da postoje lude cene koncerata. Da postoji neka podrška vlade ili možda sponzora, za festivale na kojima možete da čujete muziku, koja nije skupa, ali koja je dobra, iskrena. Mislim da je živa muzika fantastična. Zato nisam baš oduševljen pisanjem filmske muzike, jer ti pišeš filmsku muziku i ona je mrtva, to je to. Ali ako radim sa pozorištem, sa plesom, sa operom, to se može promeniti svake večeri. Ako nešto krene naopako, morate se prilagoditi, morate odgovoriti. Ne radi se samo o lepim zvucima, već i o tome kako se ljudi odnose jedni prema drugima. Kao svirači slušate jedni druge i svaki put je drugačije. To je kao razgovor, prijateljstvo, a vi ste samo spremni da proizvedete najbolju stvar koju možete. Ako svirate uživo, živite sa publikom. Ne krijete se iza snimka ili filma. To je društvena stvar. I to je za mene suština muzike.
Pratite nas na fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
na YouTube kanalu ClassicAll Radio
i na Instagram profilu
