Za decu

Дечија филозофија и музика за све узрасте

06. 06. 2018.

Let us go to the shore;

there the waves will kiss our feet.

With mysterious sadness

the stars will shine down on us.*

Aleksey Pleshcheyev

Деца, када су сасвим мала, када им је све ново и непознато и иста је вероватноћа да небом пролети ауто као и авион,  постављају најзабавнија питања. Мало касније, када већ крену у основну школу, у њиховим размишљањима откривају се прави мали филозофи који покушавају да објасне свет: “пошто никада не могу истовремено да видим обе стране ствари (као када се гледа фотографија), да ли то значи да могу да знам само пола истине“? А тек идеје у том још увек “незрелом“ добу могу бити креативније и племенитије од свих каснијих: “кад порастем бићу неко ко ће говорити људима ствари које не знају, показивати им ствари које нису видели“.

Кундера је писао да су суштинска животна питања она која могу да формулишу  деца. Прво што ми је пало на памет је мој тада трогодишњи син који ми је, док му је стомак задавао тегобе, ваљда инспирисан тиме шта му се дешава са телом и на који начин је све повезано, поставио питање на које човечанство још увек није дало коначан одговор: “Мама, ко је створио човека“?

Док се дете мучи, окице му светлуцају, а ви чучите поред ве-це шоље, без обзира на све што о датој теми мислили, у том моменту дајете одговор: “Бог“! И насмејете се у себи због комичности читаве ситуације, а дете прихвата вашу реченицу здраво за готово. Две године касније око тих питања неће бити двојбе: Бог је створио човека који када умре одлази на небо. Исто важи и за животиње.

(Инспирисано филмом “Један, два“ – “Yi Yi“)

Слична паралела око великих истина може се повући и са музиком. Неке од најлепших композиција за клавир писане су тако да их могу свирати деца. Оне наравно звуче доста другачије када их изведе зрео пијаниста – клавир “не пева“ на исти начин када имате 7 и 37. Док сте мали учите да се нешто свира тише или гласније, касније то долази из личног осећаја који вам нико не може наметнути. То вас коначно и чини уметником.

Иако деца када свирају имају утисак да откривају старијима непознати свет или “другу страну ствари“ – тек кад довољно одрасту схватају разне могућности којима она располаже. Сећам се наступа чувеног пијанисте који је након Листовог концерта и још неких импресивних дела за клавир одсвирао на бис Шопенов Валцер у a-молу (један од најчешћих избора наставника за први сусрет ученика са музиком “песника клавира“). У тих пар минута биса, нежна Шопенова мелодија у ¾ ритму је испунила салу са безброј нијанси. “Jедноставна сложеност“, како је то отприлике описао пијаниста Виктор Голдбер, додуше мислећи на Баркаролу Чајковског.

Тај прелепи сетни Јун нам као малима можда компликује живот са нотама и динамиком, али касније пружа уточиште будећи чежњу за једноставношћу – стопалима у таласима и косом обасјаном сјајем звезда. Постоји ли, уопште, лепши доживљај “друге стране“…?

*Стихови који су штампани уз Баркаролу, а које је изабрао издавач Николај Бернард.

ClassicAll radio is a self-funded project and is completely dependant on your donations. Please consider donating if you like what we do.
1$ from each of our readers would be enough to cover all of our operational costs!

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.