Када бисте некога упитали које уметнике (глумце, музичаре, познате личности…) сматра иконама 20. века добили бисте засигурно најразличитије одговоре: Боб Марли, Битлси, Дејвид Боуви, Брижит Бардо, Б.Б.Кинг… списак би се наставио у недоглед, а само смо се ограничили само на слово Б! Али то није случајно јер ако се вратимо још дубље у прошлост и окренемо искључиво подручју музике, онда је јасно која су три велика слова Б мењала ток историје: Бах, Бетовен, Брамс! Теyтонци озбиљне музике која ће вековима касније красити програме концертних дворана широм света: симфоније, мисе, пасије, хорови, орксестри, камерни ансамбли… и – клавир. Колико се звук клавира кроз све те векове извођења мењао? Поред онога што поуздано знамо – а то је да данашњи клавир не звучи исто као у 18. и 19. веку – стоји и то да се стил свирања у свакој епохи разликовао. У бароку је музика најпрецизнија и ритмички и динамички (f – p), па самим тим може се замислити као црно-бела, баш као и дирке клавира. Ако за иједну епоху можемо рећи да осликава прозрачност и ведрину онда је то класицизам. Заиста, Хајдн и Моцарт као да просипају сунчеве зраке по клавијатури (чак и када их прикривају облачни акорди), што се не може баш рећи и за Бетовена који ће се од класицизма полако опрастати најављујући романтизам. Соната Les Adieux то и наговештава не само својим насловом већ и топлином хармонија – сунце залази, а зраци се топе на пламтећем небу остављајући га помешаних осећања, како то углавном код опроштаја и бива. И на крају долазимо до Брамса и до његовог Intermezza који нас, када је већ стигла мирна ноћ, као плавичаста успаванка уводи у снове. Послушајте три нијасне клавирске црно-беле лектире уз уметнике који се сматрају врхунским интерпретаторима музике наша три Б – Гулда, Баренбојма и Кемпфа!