Klasična priča

Ansambl za drugu novu muziku: povratak u (bolju?) budućnost

27. 11. 2021.

Ono što smo mi kao Ansambl za drugu novu muziku započeli sredinom sedamdesetih bio je korak ispred. Problematičnih devedesetih godina sve je naglo zaustavljeno ili bolje reći vraćeno unazad. I sada nakon četrdeset godina, mi krećemo ponovo istu priču u gotovo istom sastavu, sa istim entuzijazmom i željom da budemo bar u koraku sa vremenom, ako već ne korak ispred“, kaže Branka Parlić

Ansambl za drugu novu muziku

Ansambl za drugu novu muziku, kako mu samo ime sugeriše, doneo je nešto potpuno avangardno i novo na prostor bivše Jugoslavije sedamdesetih godina 20. veka – neobičnu muziku, kasnije poznatu kao minimalizam, i do tada neviđen broj pijanista i klavijatura na sceni. Klavir je tako izašao iz svoje “autističnosti”, a dominacija soliste na podijumu zamenjena je svojevrsnom pijanističkom komunom u kojoj svaki pojedinac doprinosi integrisanoj zvučnoj magiji. Jer tek u zajedništvu, ovakav jedinstven klavijaturni organizam i može da diše, živi i stvara.

Prvi koncert ADNM bio je 7. decembra 1977. godine u Studentskom kulturnom centru. Na programu je bila muzika Miloša Raičkovića, a ubrzo su repertoar popunile i kompozicije Miroslava Savića (jednog od idejnih tvoraca i osnivača ansambla), Milimira Draškovića, Vladimira Tošića, Miodraga Lazarova Pashua, Katarine Miljković, Marijana Šijaneca i drugih. Nakon tridesetogodišnje pauze (nastupali su do 1987.) ovaj multi-klavijaturni ansambl ponovo je počeo sa radom 2017. godine kako bi obeležio 40 godina od prvog nastupa. “Nekolicina nas, starih članova, poželela je da ponovo odsvira kompoziciju Miloša Raičkovića – Vodeni tonovi , ali se dogodilo da smo oko nje formirali celovečernji program. Pozvali smo izuzetne mlade muzičare da nam se pridruže i krenuli u posao. Koncert je odsviran i publika je odreagovala sjajno. I, odmah nakon toga, sa novim idejama, počeli smo da pripremamo novi repertoar”, priča pijanistkinja Nada Kolundžija, čije se ime vezuje za rad ansambla od samih početaka. Uz nju su tu još i naše renomirane pijanistkinje Branka Parlić i Lidija Stanković, kao i Dragan Ilić Ilke i, naravno pomenuti Miša Savić. Pojačanje u 21. veku im pružaju pijanistkinje Nataša Penezić i Milena Petrović i mladi pijanista i kompozitor Andrej Negić. Da je povratak jedva dočekan sa svih strana potvrdile su i reči kritike iz kojih se čitalo samo oduševljenje. “Zagonetno i očaravajuće”, jedan je od opisa sa nemačkog festivala minimalističke muzike.

Poslednji nastup ADNM održao je u Velikoj sali Kolarčeve zadužbine krajem septembra, a impresije su bile podjednako snažne. Na sceni se nalazilo šest klavijaturnih instrumenata, uključujući i dva klavira, na kojima su se svi muzičari tokom koncerta smenjivali. Dinamika, uigranost, ali i prisnost među izvođačima i starim prijateljima, dodatno su ulepšali nesvakidašnjost muzike još uvek nove, sveže i inspirativne. Mada su ovaj put na repertoaru bili evropski minimalisti, ADNM, kako objašnjava Nada Kolundžija, nije isključivo vezan za minimalistička ostvarenja: “Na našem repertoaru su kompozicije koje imaju svoje korene u minimalističkoj muzici i pripadaju post-minimalizmu. Neke imaju elemente ambijentalne muzike, neke imaju ploveće muzičke strukture, neke izrazit ritmički puls. Sam muzički materijal nije strogo ograničen kao u minimalizmu i zato je zanimljiviji i komunicira podjednako dobro sa svim generacijama koje čine našu publiku”.

Ovih dana izašao je i kompakt disk “ABC for ADNM” (Pop depresija, 2021), na kom su osim naslovne numere Miše Savića, kompozicije Andreja Negića (Tines), Vladimira Tošića (Altus), Dragoljuba Ilića (Landscapes), Milimira Draškovića (Iz novog starog sveta) i Miloša Raičkovića (Water Tones). O počecima, ali i o tome kako vide rad ansambla u narednom periodu, pričaju nam Nada Kolundžija, Branka Parlić, Nataša Penezić i Andrej Negić.

CLASSICALL: Ideja ADNM je danas ista kao i pre četrdeset godina – da se predstavi neka drugačija muzika. Kada biste uporedili ovaj trenutak i period 70-tih i 80-tih godina?

Nada Kolundžija, pijanistkinja

NADA KOLUNDŽIJA: Čini mi se kao da je  ADNM posle pauze od tridesetak godina ponovo okupljen iz  potrebe da nastavi nešto nezavršeno. Uz to, otkrivali smo kompozicije koje smo želeli da sviramo i dodavali one koje su pisane ili aranžirane za naš sastav klavijaturnih instrumenata. Rodila se jaka motivacija da radimo dalje, da sviramo ono sto volimo. Mi smo grupa/ansambl koji je sastavljen od pijanista i kompozitora koji su postali jedna mala porodica sa zajedničkim ciljem – svirati odlične kompozicije na visokom profesionalnom nivou.

Zanimljivo je ADNM i dela koja smo slušali na Kolarcu i dalje deluju kao nešto novo i avangardno iako se puno toga desilo u umetničkoj muzici u poslednje četiri decenije.

Jeste, u pravu ste,  mnogo toga se dogodilo u muzici poslednjih decenija. Danas je situacija potpuno drugačija. Nastankom otvorenog prostora, koji su omogućili avangardisti , kompozitori su dobili slobodu da nesputano iskažu svoju kreativnost i da ih pri tom niko ne osuđuje. A danas? Teško je reći  da je nešto novo i drugačije, ali nesumnjivo je da nastaju kvalitetna dela sa ličnim pečatom autora. U vreme kada smo osnivali ansambl, minimalistička muzika kod nas, u tadašnjoj Jugoslaviji bila je na potpunoj margini. Za ovaj muzički pravac, koji se rodio u Americi, znali su samo malobrojni. Praktično, u našoj sredini kretali smo od nule i to je uvek teško. Značaj ansambla je tek kasnije shvaćen i lepo je što će ostati zabeležen u istoriji, zahvaljujući istraživanjima muzikologa.

U kratkom dokumentarnom filmu o ADNM spomenuli ste stanje transa u koje možete da zapadnete tokom koncerata. Koliko je vežbe, truda i poznavanja potrebno da bi se dostigao taj nivo uigranosti, istog pulsa?

Potrebno je mnogo zajedničkog rada da bi puls muzike postao jedinstven. On to postaje kada smo potpuno ovladali materijalom, kada prestanemo da budemo pojedinci, kada se stopimo u zajedništvu i predamo pulsu da nas vodi. Moje iskustvo koje pominjete dogodilo se na jednom koncertu u SKC-u , davno. Bilo je nas četvoro. Jedan od pijanista je bio Miloš Petrović. Izvodili smo neku repetitivnu kompoziciju. Ne sećam se koju, ali se odlično sećam osećaja. Tokom sviranja, posle nekog vremena osetili smo kao da su nas ponela neka krila kojima smo se prepustili i sve je nekako izgledalo lako i događalo se van naše kontrole, van naše volje. Miloš i ja smo se samo pogledali i shvatili da osećamo isto. Bilo je divno!

Da li je i do koje mere minimalistička muzika i zadržala status avangardne muzike? Da li je današnja, neka „druga nova“ publika, bolje razume i prihvata?

Branka Parlić, pijanistkinja

BRANKA PARLIĆ: Nažalost, i nakon šezdeset godina od pojave novog pravca u muzici, tek kasnije nazvanog minimalizam, status se nije mnogo promenio. I dalje je ova muzika retko zastupljena na koncertima, retko je izvode đaci i studenti tokom svog školovanja. U vreme užasnih devedesetih godina, sve što je u prethodnom periodu krenulo napred, što se umetnosti tiče, zaustavljeno je. Svedoci smo da je danas umetnost potpuno marginalizovana. Mali je broj mladih koji razume tokove današnje umetnosti. Zaslugom medija, potpuno su zatrovani jednom lošom, nekvalitetnom muzikom.  

Lidija Stanković je osećaj ponovnog okupljanja opisala kao „povratak u budućnost“. Kakav je vaš doživljaj nakon četrdeset godina?

Lidija je to odlično rekla. Ono što smo mi kao Ansambl za drugu novu muziku  započeli sredinom sedamdesetih bio je korak ispred i to je, rekla bih, bilo dovoljno primećeno od strane muzičara. Problematičnih devedesetih godina sve je naglo zaustavljeno ili bolje reći vraćeno unazad. I sada nakon četrdeset godina, mi krećemo ponovo istu priču u gotovo, istom sastavu, sa istim entuzijazmom i željom da budemo bar u koraku sa vremenom, ako već ne korak ispred.

Kroz ansambl su prošli i neki od vaših učenika. Kako izgleda taj spoj generacija, koliko je to vama kao profesoru inspirativno?

Naravno da mi to znači puno jer sam ja svoj pedagoški rad umnogome usmerila ka upoznavanju studenata sa muzikom njihovog vremena. Istoriju muzike, kao i istoriju umetnosti uopšte, je neophodno poznavati, ali je jednako važno biti svestan dešavanja u vremenu čiji smo savremenici. I time što su oni danas postali poznavaoci Nove muzike i spremni da se istom i bave, meni je veliko zadovoljstvo.

Koliko je vaša generacija profesora otvorenija za nove ideje, eksperimente mladih kompozitora/ pijanista u odnosu na vreme kada ste vi bili student? I ima li uopšte takvih težnji mladih muzičara?

Ja sam bila jedna od malog broja profesora koji su se od osamdesetih trudili da unesu novine, sa manje ili više uspeha. Mislim da su programi na Muzičkim akademijama, fakultetima i srednjim muzičkim školama umnogome ostali nepromenjeni u odnosu na vreme kada sam ja bila student. Ne vidim ni neku posebnu zainteresovanost među mladim muzičarima. Oni malobrojni koji pronalaze i razumeju vrednosti nove muzike, to više rade samoinicijativno ili pronalaze izvore informacija van obrazovnih instutucija.

Vaš repertoar inače obuhvata dela koja pomeraju granice onoga što najčešće doživljavamo kao zvuk klavira, ali kakve nove boje, nijanse, otkrivate sada u ovoj minimalističkoj muzici sa šest / sedam klavijaturnih instrumenata?

Nataša Penezić, pijanistkinja

NATAŠA PENEZIĆ: Muziku minimalizma počela sam da sviram uz Branku Parlić i Nadu Kolundžiju, na koncertu koji je organizovan u okviru Ring Ring Festivala pre nekoliko godina. Da, zanima me da uvek otkrivam nove slojeve, i stilove 20. i 21. veka, što me je vodilo, kao što ste primetili, ka muzici koja je pomerala granice onoga što doživljavamo kao muzičko. Ali minimalizam je takođe obeležio vek za nama, i za muzičare koji istražuju literaturu ovog (i našeg) vremena neophodno je da se upoznaju sa širokim repertoarom ovog pravca.

Da li biste neko delo sa sadašnjeg repertoara posebno izdvojili?

Izdvojila bih Force Major, delo ruskog kompozitora Pavela Karmanova – upravo kao primer muzike na koju mislim. Minimalizam je tokom sedamdesetih ušao u svoju „drugu“ fazu (mnogi je nazivaju postminimalizmom), i stvari su počele da se usložnjavaju. Faktura se menja, struktura se usložnjava, klavirska minijatura doživljava „comeback“ – što je meni kao pijanistkinji posebno interesantno. Ova kompozicija je takođe prava slika onoga u čemu najviše uživam kada sviram u Ansamblu za drugu novu muziku – proces pripreme pažljivo izabranog, novog dela (uz to je sjajan, promišljen aranžman uradio naš Ilke)… Sada smo ušli u petu sezonu  i rad na ovako neobičnim delima je vrlo podsticajan.

Kompozicija Tines otvorila je koncert na Kolarcu. Šta je bila inspiracija za ovu kompoziciju koja kao da je sačinjena od treperavih komadića nekog nestvarnog mozaika?

Andrej Negić, kompozitor i pijanista

ANDREJ NEGIĆ: Kada sam prvi put seo za klavir sa namerom da započnem kompoziciju koja će se svirati na šest klavijatura, imao sam generalnu zamisao o tome kakav efekat želim da postignem. Međutim, rekao bih da je prava inspiracija nastupila tek kasnije, kada sam, isprobavajući razne zvukove, došao do kombinacije ksilofona i klavira u visokom registru. Upravo taj komplementaran odnos između ova dva instrumenta mi je dao inspiraciju i jasno odredio pravac u kojem će teći cela kompozicija. Vrlo brzo je sve počelo da se razvija i stvara utisak mehanizma sačinjenog od sićušnih delova od kojih svaki ima svoju malu ulogu.

U pomenutom dokumentarnom filmu izjavio si da si prvi put se susreo sa minimalističkom muzikom 2017. godine. Kakav je utisak ostavila na tebe i šta te najviše privuklo toj muzici?

Za mene je to muzika koja sa sobom nosi jedan osećaj rasterećenosti, kako za slušaoca, tako i za izvođača. Muzika koju sam čuo na koncertu Ansambla 2017. godine, bila je nešto sasvim novo u pogledu izvođenja, odabira instrumenata, kao i pristupa komponovanju. Tada sam otkrio tu drugu stranu minimalne muzike u kojoj preovlađuju repetitivnost i ambijentalnost. Inače, sa minimalizmom sam se upoznao još u srednjoj školi, a da toga nisam bio svestan. U pitanju su bile kompozicije Erika Satija, naročito Gnossienne br. 4 u kojoj me privukla pre svega jednostavnost i sloboda interpretacije, a sa druge strane odsustvo bilo kakve potrebe za virtuoznošću.

Kakav je doživljaj biti na bini sa još šest pijanista? Koliko je to tebi kao pijanisti i kompozitoru dragoceno i koliko je to i danas neuobičajena pojava?

Svako zajedničko muziciranje je dragoceno na svoj način jer ono predstavlja svojevrsnu komunikaciju koja se dešava između muzičara. Iskustvo sviranja na bini sa više klavijaturnih instrumenata je potpuno drugačije od onoga na šta sam navikao. Akustika različitih prostora u kojima sviramo je svaki put drugačija. To sa sobom nosi i određene izazove, ali ume i prijatno da nas iznenadi način na koji sam prostor reaguje na našu svirku. Ova muzika je bila nova u trenutku formiranja ansambla, a rekao bih da je i danas podjednako aktuelna, imajući u vidu sve veću rasprostranjenost klavirske muzike u poslednjih nekoliko godina.

Ivana Ljubinković

  • Izdavanje kompakt diska “ABC for ADNM” pomogla je organizacija Sokoj.


Pratite nas na fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle

i na YouTube kanalu ClassicAll Radio

ClassicAll radio is a self-funded project and is completely dependant on your donations. Please consider donating if you like what we do.
1$ from each of our readers would be enough to cover all of our operational costs!

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.