Klasična priča

Vladimir Tošić: Minimalizam kao zadatost

11. 07. 2021.

INTERVJU

„Izvođenje redukcionističke – minimalističke muzike, zahtevno je na sasvim poseban način. Potrebno je da se “zaboravi” skoro sve iz interpretiranja tradicionalno organizovane muzike. To je kao razlika u arhitekturi između gotske katedrale – sa mnogo različitih detalja, i egipatske piramide – koja se sastoji od četiri ravne površine. I jedna i druga građevina ostavljaju dubok utisak na nas, ali na sasvim drugi način.”

Vladimir Tošić spada u savremene kompozitore čiji je san, moglo bi se reći, ostvaren: kada čujete njegovu muziku nedvosmisleno znate ko je autor. To možda najbolje potvrđuju reči profesora Koste Babića koji mu je jednom prilikom, nakon koncerta na Kolarcu, rekao: „sinoć sam zakasnio na koncert i nisam imao program. Međutim, odmah sam znao da izvode tvoje delo”.

Bio je prvi kompozitor u Jugoslaviji koji je sedamdesetih godina počeo da koristi tzv. redukcionistički pristup, koji do danas dosledno primenjuje. Kompozicijom Mélange (1975) postavio je temelje minimalizma u srpskoj muzici – u to vreme nije bio svestan dešavanja preko okeana, odnosno da su u Americi već neki kompozitori razvijali slične muzičke ideje (La Mont Jang, Stiv Rajh, Filip Glas i drugi). Ipak, njegov minimalizam se doživljava kao „autohton i drugačiji od američkog”, kako ga je opisao jedan kompozitor.

Vladimir Tošić na Vlasinskom jezeru

Poslednjih 35 godina predaje na Fakultetu muzičke umetnosti, a zanimljivo je da srednju muzičku školu nije redovno završio, jer mu se smešila karijera inženjera: „Tek kada sam shvatio da me život vodi ka umetnosti, vanredno sam zaokružio svoje muzičko školovanje, spremio prijemni za kompoziciju i srećom, bio odmah primljen na FMU u klasu Vasilija Mokranjca”, priseća se Tošić. Njegove kompozicije izvode se na festivalima savremene muzike od Japana do SAD-a, a jedinstvenost ove muzike prepoznaju i domaći solisti, ansambli i orkestri.

Prošle godine Fakultet muzičke umetnosti je, uz podršku Sokoja, objavio disk „Retide” sa šest njegovih (redukcionističkih) etida u izvođenju pijanistkinje Ljiljane Vukelje. U iščekivanju promocije ove jeseni, sa Vladimirom Tošićem  razgovaramo o predstojećim događajima i o tome kako se muzika i talasi kao kontrapunkt prepliću u životu i stvaralaštvu.

„ClassicAll“: U maju i junu ove godine, ponovo se u Beogradu i u nekoliko gradova Srbije mogla čuti Vaša muzika. Kako je bilo prisustvovati koncertu, nakon više od godinu dana pauze?

Vladimir Tošić:  I lepo I tužno, istovremeno! Lepo, jer je to ipak mali znak da se posle niza dramatičnih događaja možda vraćamo kakvom-takvom normalnom životu. S druge strane, bilo je tužno jer je koncert posle tolike pauze ogoleo surovu činjenicu da je realno protraćena, i trajno izgubljena, godina naših života – kako privatnih tako i profesionalnih, koja nikako ne može da se nadoknadi u potpunosti. Međutim, na toj vagi suptilnih osećanja, ipak preovlađuje zadovoljstvo, jer su najzad ponovo otvorena vrata kulturnog života u našoj sredini. Tek u ovakvim trenucima opšte društvene krize, osetilo se koliko nam je svima nedostajao javni život i sve ono što njega predstavlja. A za nas muzičare to su pre svega živi koncerti. Jer koncertima putem interneta nedostaje ona najvažnija komponenta, a to je interakcija: kompozitor-izvođač-publika. Кoncert je neka vrsta živog bića i da bi ispunio svoju misiju u celini on mora da bude pred publikom – za koju se na kraju umetnost i stvara.

Na čemu trenutno radite?

Velika dvorana Kolarčeve zadužbine, 2009. godine

Projekat koji je u pripremi, i do koga mi je veoma stalo, je disk pod nazivom Elektrominimal
. Radi se o mojoj davnašnjoj ideji da neke od svojih „ozbiljnih” kompozicija „obojim” zvucima električne gitare i sintisajzera i semplova kako bih ih možda na taj način svoja dela približio malo široj publici koja je, slušajući popularnu i ambijentalnu muziku, navikla na tu vrstu zvuka i atmosfere. Dakle ne menjajući strukturu kompozicija, ni njihovu formu, želeo bih da ih ozvučim na jedan drugi način.

Koliko je zapravo kompleksno izvoditi vašu muziku, s obzirom na to da ne pišete dela koja su zahtevna u „klasičnom” smislu te reči?

Izvođenje redukcionističke – minimalističke muzike, je zahtevno na sasvim poseban način. Potreban je drugačiji mentalni pristup: mir, konstantnost u tempu i dinamici, odsustvo jakih tematskih dinamičkih kontrasta, sposobnost da se ostvare duge, lagane i skoro neprimetne gradacije. Dakle, potrebno je da se „zaboravi” skoro sve iz interpretiranja tradicionalno organizovane muzike. To je ogroman, prevashodno, mentalni izazov za koji je potrebna posebna priprema, sasvim otvoren um, koji jednostvno nekim muzičarima nije u prirodi. Ne radi se toliko o kompleksnosti već o navikavanju na „odsustvo od obilja”. To je kao razlika u arhitekturi između gotske katedrale – sa mnogo različitih detalja, i egipatske piramide – koja se sastoji od četiri ravne površine. I jedna i druga građevina ostavljaju dubok utisak na nas ali sasvim na drugi način.

Šta vas još uvek inspiriše da nastavljate da pišete u tom stilu?

Oduvek sam mislio, i tu se nije ništa promenilo svih ovih godina, da čovek ne bira profesiju – kada se radi o stvaralačkim disciplinama, već se sa njom rađa. I ne samo sa profesijom već i sa glavnim karakteristikama načina kojim će se kretati u tom domenu. Naučno je dokazano da svaki čovek ima svoj bioritam, a da nam je dan od 24 sata „nametnut” spoljašnjim prirodnim okolnostima – smenom dana i noći. U tom smislu, sklop osobina sa kojim je neko došao na svet oblikuju i njegov umetnički prosede. Moj bioritam je definitivno sporiji – što se ogleda u sporijem razvoju u mojim kompozicama, a moja interesovanja su vezana za prirodu – pre svega za boravak na reci i moru, što sigurno redukuje količinu i intenzitet doživljaja. Dakle, redukcija je meni unapred „zadata” i ja samo sledim neku crvenu nit kako u svakodnevnom životu tako i u svom stvaranju.

Kako se neko ko studira građevinu odluči da upiše studije kompozicije?

U mojoj najbližoj porodici muškarci su uglavnom bili inženjeri, a žene su se bavile muzikom. Moja „nesreća” je bila ta što sam nasledio oba talenta – i za tehniku i za muziku. Od malena sam išao u muzičku školu, ali sam ipak mislio da će mi tehnika biti profesija a muzika hobi. Кada sam upisao Građevinski fakultet u Beogradu video sam da se ravnoteža pomera i da će mi muzika biti profesija a tehnika hobi – i tako je to ostalo do dana današnjeg. Volim da projektujem i pravim različite stvari – ali kao hobi, a muzika je postala, i ostala, moja profesija.

Šta je najlepše što ste čuli od drugih o vašoj muzici, bilo da su u pitanju domaći izvođači ili inostrani?

Na konkursu Tomas Blok (Thomas Bloch, 2000) dobio sam prvu nagradu zajedno sa italijanskim kompozitorom Stefanom Đanotijem. Posle nekoliko nedelja Stefano mi se javio i pitao da li se možda znamo od ranije? Odgovorio sam mu da se zaista ne sećam, ali da nije nemoguće. Posle nekoliko dana ponovo mi se javio i rekao da se setio odakle zna moje ime – prilikom nekog boravka u Parizu od prijatelja je dobio kasetu (koju je izdao SКC) na kojoj se nalazio i snimak moje Fuzije za kamerni sastav. Rekao mi je da je to najbolja minimalistička kompozicija koju je ikada čuo. Najzanimljivije u tome je bilo to što sam ja na četvrtoj godini studija (1978) na FMU imao užasan problem na ispitu iz kompozicije. Jedan od najstarijih profesora je rekao za Fuziju da to nije muzika! Eto koliko su mišljenja ponekad dijametralno suprotna.

Šta smatrate svojim najvažnijim ostvarenjem iz perioda kada ste delovali u avangardnoj grupi Opus 4?

Opus 4: Miroslav Savić, Milimir Drašković, Vladimir Tošić i Miodrag Lazarov Pashu

Osim stvaranja čisto muzičkih dela, veoma me je privlačila audio-vizuelna sinestezija jer sam ja na neki način svoju muziku uvek i „video”. Tako sam počeo da stvaram muzičke grafike i muzičke objekte koji su veoma precizno donosili osnovne muzičke parametre neke moje partiture. Ali sam se pri tome uvek trudio da ti prikazi ne budu suvoparni već da na neki način budu i likovno zanimljivi. U tom periodu, koji je bio veoma nabijen stvaranjem i delovanjem, veoma važne su bile moje dve samostalne izložbe (1978, 1979) kao i veliki broj grupnih na kojima su prikazani svi ti moji radovi.

Da li ste i kasnije radili nešto slično poput muzičkih grafika?

Posle mnogo godina uradio sam novu seriju muzičkih grafika, ali nematerijalnih – u skladu sa novim vremenima, rađenih na računaru. Računarska tehnologija pruža ogromne mogućnosti u ovoj oblasti koje nameravam više da koristim u vremenu koje dolazi.

Da ste danas student, kakvu biste muziku pisali ili na koji način biste pokušali da napravite nešto novo i drugačije?

Da bi čovek uspeo u nekoj profesiji on mora veoma dobro da zna šta se sve dogodilo pre njega, koji je najviši stepenik do koga je profesija došla, ali i da prati aktuelan trenutak. Samo gledajući kroz te dve prizme moguće je da se čovek pravilno pozicionira u vremenu i prostoru. Verujem da bih i danas imao isti takav pristup. Čini mi se da današnji studenti kompozicije (kojima sam predavao čitav radni vek) nisu dovoljno upoznati sa svim onim što se dogodilo u muzici 20. veka – često misle da je moderno ono što je već davno ostvareno. Treba biti i otvoren prema novim neistraženim prostorima zvuka. U umetnosti je veoma važno biti bar malo drugačiji jer publika ne želi da gleda i sluša, manje ili više, dobre replike starih majstora već traži neki novi, sveži kreativan talas.

Šta vam je najveći izazov kada je u pitanju primenjena muzika?

Primenjena muzika je za mene potpuno otvoren okean stvaralačkih mogućnosti. Dok kao autor umetničke muzike imam sasvim oformljen stil – koji naravno neprekidno evoluira, ali se u suštini ipak bitno ne menja, u komponovanju primenjene muzike imam potpuno otvorene ruke. Prema slici koju je potrebno ispratiti mogu da stvaram pedalnu muziku, etno, ambijentalnu pa i rok ili pop, sintetički ili akustičku, naravno sve to samo ako je u funkciji filma. Dakle stilskih ograničenja nema i to je za mene veoma prijatna, zanimljiva i relaksirajuća situacija. Dvadesetak filmskih numera sam orkestrirao i prikazao na Кolarcu (2019. godine). To je za mene bilo izuzetno prijatno iskustvo jer je publika veoma dobro reagovala na te zvučne iskaze.

Jedan ste od retkih kompozitora sportista. Šta je to što vam pruža muzika, a šta jedrenje?

Na Savi

Ja sam ceo život na Fakultetu muzičke umetnosti, između ostalog, predavao kontrapunkt. Mislim da je to izuzetno važna muzička disciplina, ne samo muzička već i životna. Jer svaki čovek vodi nekoliko paralelnih samostalnih tokova koji se dopunjuju i koji ga ispunjavaju. A to je takođe kontrapunkt. Dakle muzika i jedrenje su dva komplementarna toka koji se dopunjuju i ispunjavaju moj život bez hijerarhijskog određenja. Od muzike nikada ne mogu da pobegem, sve i kada bih hteo, muziku mislim i u snu i na javi. Muzika oslobađa duh, koji levitira van tela, do neslućenih visina. A jedrenje je fizička i mentalna borba sa prirodnim silama koje čovek savladava svojim znanjem i snagom. U mom životu ta dva polja su neodvojiva pa su mi zato i muzika i jedrenje potrebni da bih bio srećan i ispunjen.

Ivana Ljubinković


Pratite nas na fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle

i na YouTube kanalu ClassicAll Radio

 

ClassicAll radio is a self-funded project and is completely dependant on your donations. Please consider donating if you like what we do.
1$ from each of our readers would be enough to cover all of our operational costs!

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.