Tin Ujević, Miroslav Krleža, Dobriša Cesarić, Branko Radičević, Duško Trifunović najpoznatiji su pesnici čije su stihove muzički ovekovečili Arsen Dedić, Hrvoje Hegedušić, Vlada i Bajka, Bijelo Dugme, Indeksi, Jadranka Stojaković, Zdravko Čolić i mnogi drugi. Od tih davnih godina pa do danas nije bilo mnogo značajnih primera da muzičari pevaju pesnike. Ove po svemu neobične 2020. godine, pojavila se mlada grupa rešena da po tom pitanju menja stvari.
Rer’Ižu je tročlani sastav iz Beograda koji čine Irena Parezanović (vokal), Uroš Vukašinović (gitara) i Željko Ćirović (klavijature). Zajedničko odrastanje u Požegi, kao i ljubav prema muzici i poeziji, doprineli su tome da osnuju bend. Iako i sami pišu, inspiraciju često pronalaze u poeziji, a do sada su na YouTube-u objavili tri singla: Pohvala svetu (Branko Miljković), pomalo satijevsku
Pusti (po autorskom tekstu Irene Parezanović) i Razgovor (Vasko Popa).
Irena peva, kako kaže, od svoje pete godine i uči da svira gitaru. Iako nema formalno muzičko obrazovanje, kao ni ostali članovi benda, njen glas je pitak i kristalno jasan, sa „mekanim“ ukrasima koji prirodno teku. Trenutno je na master studijama na dramaturgiji, pa se možda zato ove pesme lako mogu zamisliti i kao songovi neke pozorišne predstave. Željko se bavi programiranjem i uporedo završava doktorat na Tehnološko metaluškom fakultetu. Uz klavijature svira još i bas, gitaru, harmoniku i violinu. Uroš studira Železnički saobraćaj i transport, a uz bubnjeve svira bas i gitaru (u bendu Dr Um). Obojica sviraju u bendu Istok je crven.
Iako se na prvo slušanje stiče utisak da su pred nama mogući predstavnici novog akustičarskog talasa, oni sami svoj zvuk definišu kao alternativni pop-rok sa elementima eksperimentalnog i najavljuju pesme sa električnom gitarom i prodornijim bojama klavijatura. O muzici, poeziji, nastanku benda i predstojećem albumu razgovaramo sa Irenom Parezanović.
“ClassicAll”: Kada ste počeli da svirate zajedno?
Irena Parezanović: Iako smo se zvanično „oformili“ 2019, period martovskog karantina i ova globalna katastrofa nas je podstakla da pokušamo da pravimo muziku i u tri različita prostora, a onda kolažnim principom, takoreći, lepimo deonice od kojih će nastati pesma. Tako je nastala ideja za album „Homemade low quality songs from quarantine“ koji očekujemo na proleće.
Šta se krije iza neobičnog naziva benda?
Rer’Ižu je igra slova, kombinacija drugih i početnih slova naših imena IRena, ŽEljko URoš. Bilo mi je zabavno kako su letristi pevali slova. Takođe jedan od osnivača letrizma bio je Isidor Isu, i slučajno se pogodilo Isu – Ižu…
Šta inače slušate, koliko vam se ukusi poklapaju ili razlikuju?
Imamo različite muzičke ukuse, ali i grupe koje nas spajaju, a svako od nas ima i nešto što onaj drugi ne voli da sluša ili ne sluša često. Željko u poslednje vreme najviše sluša Činč, Uroš Steely Dan i Cannibal Corpse, a ja Pridjeve i Laurie Anderson.
Na koji način se kod tebe povezuju dramaturgija i muzika?
Kao nekog ko se bavi pisanjem za različite medije, a pre svega za pozorište i film, uvek me je zanimalo preplitanje formi. Iako poezija nije moje primarno sredstvo izražavanja, pisala sam je i ranije i bila mi je neka vrsta odmora od pisanja za film i pozorište. Sad isključivo pišem za muziku koja je postala taj odmor. Otkad sam počela sa sviranjem, stalno razmišljam o tome kako bi pesma koju u trenutku čitam zvučala. Ponekad mi se dešava da čitajući i dramske tekstove otpevam neku repliku.
Kako ste došli do ideje da pravite muziku na stihove Branka Miljkovića?
Slučajno se desilo da čitajući iznova Miljkovićevu poeziju koja je tako bitna, od najjednostavnijih akorada dođemo i do muzičke podloge za stihove pesme Pohvala svetu. Oni ne samo da su bili pevljivi, kao što je i čitava njegova poezija vrlo melodična, već su mi se učinili potrebni u trenutku u kom smo svi zarobljeni, gotovo sasvim nemoćni i želimo slobodu. A opet smo kao društvo ekološki neosvešćeni i ne primećujemo sav taj život koji podjednako vapi za malo više pažnje i brige.
Razgovor koji ste nedavno snimili, zasnovan je na istoimenoj pesmi Vaska Pope. Kako je izbor pao na nju i koje još pesme imate u planu da „omuzikalite”?
Razgovor Vaska Pope je nasumično izabrana ali me je savršeno pogodila uklopivši se uz muziku koja je tog trenutka nastajala. Fransoa Vijon je jedan od mojih omiljenih francuskih pesnika, a Vesna Krmpotić jedna od omiljenih hrvatskih. Njihove dve pesme Fransoa – Balada obešenih i Pohvala ničemu, kao kontrapunkt Miljkovićevoj Pohvali svetu, naći će se na albumu.
Šta ti je bila inspiracija za pesmu Pusti?
Stihove za pesmu Pusti pisala sam iz potrebe za dubokim disanjem i razmišljanjem o tome kako se osećaju boje i kako to zvuči, na primer, hrana ili agregatno stanje. Ali bila sam vođena i mišlju da ništa oko nas nije samo ono što predstavlja… I vazduh i nebo i jutro imaju svoj zvučni oblik.
Šta voliš da čitaš?
Veliki sam ljubitelj francuske i hrvatske poezije. Volim da čitam što uvrnutije forme, ali i sasvim jednostavne, nešto što će da me pomeri iz svakodnevice i uznemiri, probudi, promeni i natera na neku pobunu, knjige u kojima ću da se prepoznam i zbog kojih ću da se zaboravim. To mi uglavnom izazivaju Bernhard, Gombrovič, Hrabal, Uismans, Karson Mekalers, Vinaver, Krleža i mnogi, mnogi drugi.
Preporuka za čitanje tokom praznika?
Zbog zimskih pesnika, pesmu Arsena Dedića ‚‚Ljetnji pjesnici“. Zbog toga što ne možemo da putujemo, pesmu Adama Zagajevskog ‚‚Otići u Lavov“. I zbog onoga što svi osećamo, a nema veze sa koronom, pesmu ‚‚Korona“, Paula Celana.
Ivana Ljubinković
Pratite nas na fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
i na YouTube kanalu ClassicAll Radio
