Не знам како да почнем да пишем оно о чему не престајем да мислим.
Обећала сам себи да нећу бити једна од оних мајки који причају о свом детету, а да их то нико не пита. Обећала сам себи да нећу писати о материнству, јер је то нешто исувише лично да би се делило са другима. Обећала сам себи да се нећу превише променити.
А онда се родила Соња.
Живот протиче и догоде се они тренуци који су граница за пре и после, од којих се време другачије рачуна. Био је то тренутак-граница који је преврнуо свет толико наопачке, да ми је небо завршило у ципелама.
И питају ме многи како је, како ми се све то чини.
Проблем са свим тим је што је неупоредиво. Толико тога се да објаснити тиме што је налик нечем другом, а ово је толико другачије да измиче претварању у речи.
Сећам се салона аутомобила у неком немачком предграђу испред којег је била реклама за ауто – после сам ту реченицу виђала у оним наметљивим сајтовима о популарној психологији – „када сте последњи пут учинили нешто први пут?“ И мени је тада пало на памет да треба да научим да роним и да скочим падобраном и да волонтирам у Камбоџи…
И ево ме, десетак година касније, и сваки дан се догађа нешто по први пут. Као да свет постаје изнова.
Између плишаног нилског коња, стоноге, медведа, слона, магарца, црва, лопте, она бира да усхићено гледа у своју чарапу. И да је скида и навлачи као поблесавела, озбиљна до одраслости. Јутро када је схватила како да се окреће са леђа на стомак и обрнуто није хтела да једе. Окретала се у креветићу и смејала и смејала. Беба од три и нешто месеца.
И никада ни у чије зенице нисам тако стала као у њене. То не умем да објасним.
Од свих савета који сам добила у трудноћи, један ми је посебно значио. Младолика женица у парку, након сасвим обичног разговора, једног од многих који воде људи када сретну неког трудног, казала је: „не заборавите само на радост. Када дође онај ужасни умор, подсетите се колико је то у ствари лепо.“ Тих првих дана, обневидела од неспавања, сувише мисли и разних, туђих тако треба, мислила сам на ту жену.
А коју недељу касније, били смо Соњини родитељи, онако одистински, купљени за свагда.
Обећала сам себи да се нећу превише променити.
И даље волим да пишем и читам и путујем и бивам са људима и удишем природу и гледам у море и још штошта. И не одустајем од Камбоџе и падобрана.
Али мислим да сам се толико променила да сам дала себи времена да се упознамо. И не знам уопште зашто сам раније сматрала да је остати исти такав добитак за душу. Свет се обрнуо наглавачке и не бих га макла ни за јоту.
Јелена Јоргчевић