Za decu

Превише лично: прича о материнству

31. 05. 2018.

Не знам како да почнем да пишем оно о чему не престајем да мислим.

Обећала сам себи да нећу бити једна од оних мајки који причају о свом детету, а да их то нико не пита. Обећала сам себи да нећу писати о материнству, јер је то нешто исувише лично да би се делило са другима. Обећала сам себи да се нећу превише променити.

А онда се родила Соња.

Живот протиче и догоде се они тренуци који су граница за пре и после, од којих се време другачије рачуна. Био је то тренутак-граница који је преврнуо свет толико наопачке, да ми је небо завршило у ципелама.

И питају ме многи како је, како ми се све то чини.

Проблем са свим тим је што је неупоредиво. Толико тога се да објаснити тиме што је налик нечем другом, а ово је толико другачије да измиче претварању у речи.

Сећам се салона аутомобила у неком немачком предграђу испред којег је била реклама за ауто – после сам ту реченицу виђала у оним наметљивим сајтовима о популарној психологији – „када сте последњи пут учинили нешто први пут?“ И мени је тада пало на памет да треба да научим да роним и да скочим падобраном и да волонтирам у Камбоџи…

И ево ме, десетак година касније, и сваки дан се догађа нешто по први пут. Као да свет постаје изнова.

Између плишаног нилског коња, стоноге, медведа, слона, магарца, црва, лопте, она бира да усхићено гледа у своју чарапу. И да је скида и навлачи као поблесавела, озбиљна до одраслости. Јутро када је схватила како да се окреће са леђа на стомак и обрнуто није хтела да једе. Окретала се у креветићу и смејала и смејала. Беба од три и нешто месеца.

И никада ни у чије зенице нисам тако стала као у њене. То не умем да објасним.

Од свих савета који сам добила у трудноћи, један ми је посебно значио. Младолика женица у парку, након сасвим обичног разговора, једног од многих који воде људи када сретну неког трудног, казала је: „не заборавите само на радост. Када дође онај ужасни умор, подсетите се колико је то у ствари лепо.“ Тих првих дана, обневидела од неспавања, сувише мисли и разних, туђих тако треба, мислила сам на ту жену.

А коју недељу касније, били смо Соњини родитељи, онако одистински, купљени за свагда.

Обећала сам себи да се нећу превише променити.

И даље волим да пишем и читам и путујем и бивам са људима и удишем природу и гледам у море и још штошта. И не одустајем од Камбоџе и падобрана.

Али мислим да сам се толико променила да сам дала себи времена да се упознамо. И не знам уопште зашто сам раније сматрала да је остати исти такав добитак за душу. Свет се обрнуо наглавачке и не бих га макла ни за јоту.

Јелена Јоргчевић

 

ClassicAll radio is a self-funded project and is completely dependant on your donations. Please consider donating if you like what we do.
1$ from each of our readers would be enough to cover all of our operational costs!

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.