O muzici i drugim svetovima

Посвећено странцу

10. 05. 2018.

1.

1993. година, Београд, Србија.

Била је то једна од оних година у којима се много шапутало. За осми рођендан другарици из разреда се куповала свеска на линије и оловка. Рођацима у Сарајево слали смо конзерве ананаса и кутије цедевите у које смо сакривали цигарете.
Неки се догађаји у сећање урежу као много пута одгледани филм. Возим се у аутобусу петнаестици, од Земуна ка граду. Тишина. Седим са мамом и примећујем старијег господина који стоји. Обучен је у црно. Хоћу да му уступим место. Питам га да седне, али он одмахује руком и викне „не“. Грубо. Одсутно. Разочарана сам. Навикла сам да ми се људи смешкају и захвале ми ако нешто добро урадим. Сви излазимо на последњој станици. У том тренутку он ми прилази и убацује ми у руке гомилу фереро роше куглица у оној златној, набораној фолији, неколико паковања жвака и још покоју увијену штанглу неких скупих чоколадица. Ради то скоро без речи. Нека жена пролази поред нас и добацује срдачно „ниси ти тако лоше прошла“. Не стигнем ни да му захвалим. Од силне радости.

2.

2008 година, Охрид, Македонија.

Дува неки ветар од којег смо као омамљене. Све нам је смешно, живот нас голица по стопалима. Када уђемо у Цркву светог Наума, одједном наступи тишина и ми одлазимо до ковчега свеца. Легенда каже, објашњава нам тамошњи чувар, да ако наслоните главу на његов гроб, можете чути откуцаје срца. Ослушкујем, ослушкујем и ништа… Није да сам очекивала, али много је оних који, као у песми Чеслава Милоша, сатима чекају неки знак испред иконе и не дочекају. Улази група Британца и старији брачни пар долази до нас. И они знају за легенду и мушкарац ме, са смешком пита, да ли ишта чујем. Одмахујем главом и њега жена коментарише: “можда не верује довољно.“ “Верује она“, он одговара, као да ме познаје одувек, толико уверен да се збуним. Када устанем, истим тоном, каже “Ја сам сигуран да сте Ви дивна девојка.“ И та реченица неком ко у том тренутку не претура по мојим мислима, звучи бесмислно, патетично, претерано… Али он као да схвата да постоје моменти, до сржи ирационални, када одсуство знакова, видимо као доказ сопствене грешке и грешности. И странац каже да је све у реду, и поред тога.

После, али то више није ни битно, он спушта главу и тврди да чује откуцаје. Срећемо се случајно сутрадан у граду; питам га да ли је стварно чуо, каже да није. “Али учинило ми се да би вама значило да тих откуцаја има.“

3.

2016. година, Будимпешта, Мађарска.

У познатој сам будимпештанској пијаци. Врева је, једва успевам да нађем место да поједем лубеницу. За неколико сати крећем кући. Отац, у неким шездесетим годинама, и син, ме питају да седну до мене. Разговор са оцем почиње спонтано. Из Канаде је, ради као психијатар, син му докторира у Лондону… пита ме зашто сам ја у Будимпешти. Објашњавам како сам ишла на семинар о холокаусту, култури сећања, говорим, говорим, све док не приметим да се његово лице променило. “То је дивно, што учите о томе. Ја сам, знате, дете преживелих.“ Он суздржава сузе и наставља. “Дошао сам у Будимпешту да у синагоги први пут у животу говорим о томе.“ Ћутимо обоје. “Има све то неког смисла. Живот, мислим“, била је то последња реченица коју је рекао, пре него што се његов син вратио са ручком и ми наставили, потрешени, са неким обичним причама.

Понекад нас странци подсете на то и прескоче у трену онај далек пут од непознатог до блиског, и врати се свако у свој свет, дотакнути нечим. Помало промењени.
Јер све то има неког смисла. Живот, мислим.

Јелена Јоргачевић

 

ClassicAll radio is a self-funded project and is completely dependant on your donations. Please consider donating if you like what we do.
1$ from each of our readers would be enough to cover all of our operational costs!

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.