Sledeće godine obeležiće se 170 godina od smrti Frederika Šopena – bez sumnje najvećeg poljskog kompozitora svih vremena. Mada, kada je Šopen u pitanju nisu potrebne godišnjice da bismo ga se sećali, njegova muzika se sasvim sigurno svakog dana u nekom delu sveta svira ili sluša. Beograd će u tome voditi tokom sledeće nedelje od 7. do 13. maja kada se održava još jedan Šopen Fest. Sedam dana ceo grad biće ogrnut zvucima klavira koji će uz majski večernji vazduh naročito da omamljuju.
Frederik Šopen se smatra umetnikom koji je ponovo “stvorio“ poljsku muziku, izmislio jedinstven muzički govor i doneo nov način sviranja klavira “prosipajući“ po njemu, poput lične ispovesti, sve što nosi na duši. Uz Šopenove plemenite melodije, klavir postaje najnežniji i najpitomiji instrument, bar do trenutka dok ne oslobodi svoje neobuzane strasti. Tada ga treba znati ukrotiti. Zato je između ostalog, kako je to opisao Danijel Barenbojm, sa Šopenom “čin sviranja klavira mnogo intimniji“.
Šta je to u muzici “pesnika klavira“ što ga i dan danas izdvaja i čini da ga odmah kažemo “ovo je Šopen“, čak iako ne poznajemo delo koje slušamo? Pijanista Aleksandar Lonkvič je donekle dao odgovor rekavši da njegova muzika postaje “momentalno nostalgična zbog nečega što verovatno nikad nije imao… Postaje poezija istog časa“.
Pored emotivnosti i krhke duše koje su ga odlikovale i koje je “lečio“ prevodeći ih na jezik muzike, Šopen je svoja dela prožeo još nečim veoma bitnim – odrazima istorije. Bar one koju je proživljavao polovinom 19. veka u egzilu, daleko od svoje domovine koja je prolazila kroz burni period pre nego što će u 20. doći do dugo čekane samostalnosti. Revolucionarna etida je savršen primer za to. Barenbojm je patriotizam kod Šopena prepoznavao i u ritmu (i to ne samo kod poloneza i mazurki), koji je “uvek pokazatelj određenog ponosa u muzici“ (dodajući da je to uvek odbrambeni ponos, a nikako ofanzivni kakav bi se očekivao od Nemaca ili Rusa). “Postoji nešto u ovoj muzici što im zaista pripada“, pričao je pijanista sećajući se, nakon svog koncerta, rečenice poljskog ambasadora u Beču da nikada nije bio ponosniji što je Poljak. Кoliko Šopen znači poljskom narodu najbolje je možda opisao muzikolog Aleksandar Laskovski rekavši da je Šopen “otelotvorenje nacionalnog duha tokom teških vremena“, i da stoga nije ni čudno što su nacisti uništili njegov spomenik iz 1926. godine.
U slučaju ostatka sveta, dovoljna je sama Šopenova muzika bez obzira na kontekst u kom je nastajala. Njan uticaj nikada ne prestaje. Čak i kada ste ga se “naslušali“ ili “nasvirali“ i kada kažete da ga više “ne volite“, Šopen će opet probuditi neke lične “stvari“ koje ste mislili da ste prevazišli. “Sa njim nikada ne znate šta će da se dogodi“, kako to reče Marta Argerič kada se nakon 10 godina ponovo vratila izvođenju Prvog koncerta. I pored sve virtuoznosti, harmonskog bogatsva i kantilena koje oduzimaju dah, jednostavnost je uvek ono što najviše osvaja, kako je i sam Šopen govorio – “krajnje dostignuće“. Zaista, fragmenti od po nekoliko melanholičnih tonova, koji se uvek na drugačiji način ponavljaju, dovoljni su da preokrenu čitav naš svet, baš kao što je to slušaj sa Baladom br. 4.
Postoji još nešto što je u Šopenovoj muzici prepoznatljivo, a definisano jednom jedinom rečju – rubato. Reč koju mnogi poistovećuju sa slobodnim tumačenjem vremena u muzici. Mnogi – osim verovatno Italijana koji dobro znaju da rubato znači “ukadeno“, a svo “ukradeno“ vreme u muzici mora se vratiti. Šopen, tokom kratkog perioda koji mu je podaren da provede na ovom svetu, uglavnom narušenog zdravlja, sa osećajem tuge i nostalgije za idiličnim trenucima, krao je vreme u svojoj muzici, da bi ga potom širokim pokretima nadoknadio. Ono što u životu nikada nije uspeo.
Ukradite malo vremena od svog života i posetite neke od koncerata Šopen Festa. Najlepši deo svega je što vam nadoknada neće ni biti potrebna.
Ivana Ljubinković
Pratite nas na fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
i na YouTube kanalu ClassicAll Radio
