„Ovu generaciju ne možeš da zezneš. Nema šanse. To je ta paralela šezdesetih i ovih godina sada. Zaista verujem da svet više nikad neće biti isti“
Prošle godine na Martovskom festivalu premijerno je prikazan muzički dokumentarac “Sanjalice” o pionirkama jugoslovenskog rokenrola, ali i jednom od prvih ženskih rok bendova u svetu. O četiri devojke koje su rame uz rame svirale sa muškim bit bendovima nismo znali gotovo ništa, a skoro šest decenija kasnije zahvaljujući reditelju Vladimiru Petroviću upoznali smo ove šarmantne dame: Ljilju solo (Ljiljana Mandić, solo gitara, vokal), Dodu (Slobodanka Miščević, ritam gitara, vokal), Ljilju bas (Ljiljana Jevtić, bas gitara) i Nenu (Snežana Veselinović, bubanj). “Potpuno je fascinantno kako je to prošlo ispod radara sve ovo vreme. Bile su među prvim ženskim bendovima na nivou Evrope, zvanično postoje od ’64. godine, a formalno su se skupile ’63. Tri devojčice, a kasnije se priključila bubnjarka. I već smo imali senzaciju na pomolu“, objašnjava autor filma.
Sanjalice su obeležile polovinu šezdesetih godina (svirale su do 1969.), deceniju koja je zbog svih društveno-političkih i kulturnih promena inače fascinacija reditelja Vladimira Petrovića. Poslednjih meseci je revolucionarni duh šezdesetih primetan na ulicama gradova širom Srbije koju pohode studenti, a kako Petrović kaže, ispostavilo se da je film vizionarski jer počinje stihovima Mi mladi menjamo svet.
Na Martovskom festivalu “Sanjalice” su nagrađene za montažu, na beogradskom Dok’n’ritmu i vinkovačkom DORF-u je poneo nagradu žirija za najbolji film. Sledeće prikazivanje je u aprilu u okviru Impuls festivala u Rijeci, a beogradska publika ga i dalje iščekuje u bioskopima. U međuvremenu, Vladimir Petrović, koji je takođe profesor režije na Akademiji umetnosti u Beogradu, podržava studente u blokadi i smišlja nove ideje za filmove. Još uvek ih ne otkriva, ali intrigantan zaplet smešten u posleratnu Jugoslaviju nagoveštava citirajući Džimija Hendriksa „Ako treba nešto u svetu menjati onda ga menjaš kroz muziku“. Zato i razgovaramo o dokumentarcima, o muzici, fikciji i stvarnosti i načinu na koji se sve navedeno prepliće sa aktuelnim studentskim protestima.
“CLASSICALL”: Osim priče o Sanjalicama koja je sama po sebi fascinantna, šta misliš da je dodatno doprinelo uspehu filma kod različitih generacija?
VLADIMIR PETROVIĆ: Period šezdesetih je jedno od najzanimljivijih razdoblja u istoriji čovečanstva. Ta dekada izaziva emocije kod širokog spektra ljudi – i kod onih koji su ih doživeli i kod onih koji nisu, kod onih kojima je to bilo „zlatno vreme“, pa i kod onih kojima je to bio sumrak morala i autoriteta. Rađaju se ikone pop kulture, razni pokreti se osnivaju, političke krize, politička ubistva, diže se Berlinski zid, tu su i tehnološka dostignuća, prvi čovek na mesecu, prva žena u kosmosu, prvi prenos u boji, prva kompjuterska igrica… Svet je tada napravio veliki korak, a kulminacija su veliki studentski protesti ’68. koji su zaista bili globalni fenomen. Nakon šezdesetih svet više nikad nije bio isti. Tako da ova priča ima jako zanimljivo istorijsko uporište. Sve to mi je bilo interesantno. Plus, četiri devojčice u tadašnjoj Jugoslaviji koje imaju rokenrol bend – zaista smo delovali kao progresivno društvo.
Koliko je bilo teško doći do arhivskog materijala iz tog vremena?
Dosta su nam i one pomogle. Najpre su stekle poverenje da hoćemo da radimo nešto ozbiljno, jer u počeku je bilo – ko ste, odakle sad vi, zašto nas, ko se setio… Ljilja solo je našla 8-mm traku za koju nije bila sigurna šta je i dala nam je. To je zaista božanstven snimak! One su snimale, amaterski kad su išle na Pesme leta, po nekim turnejama, čak ima snimak TV ekrana gde su one gostovale, a neko je snimao sa sve onim „drljavim“ potezima kamere. Taj snimak nam je pomogao da rekonstruišemo sva ta dešavanja. Naravno, tu su Filmske novosti, Dunav film, Centar film, arhiv RTS-a… I onda je krenulo da se slaže. Dosta puta sam ponovio koliko je to zabavno raditi, kao da imaš neki superkul set za lego kockice za koji nemaš uputstvo, pa onda improvizuješ. Kolažnim pristupom smo uspeli da dočaramo to vreme na nenametljiv i zabavan način – što nam je bilo jako važno.
Takođe, šta je super u dokumentarnom filmu – sve vreme pipaš u mraku. Imaš neku inicijalnu ideju šta želiš da snimiš i onda razotkrivaš potpuno nove rukavce priče koji ti bacaju novo svetlo, tumačenje. Tako sam otkrio tu priču o njihovim roditeljima, o podršci koje su dobijale. To je zaista predivno jer imaš tog jednog oca koji ’63. / ’64. godine radi u tekstilnoj industriji, prodaje svoj automobil, odlazi u Italiju i kupuje gitaru koju potom švercuje. Električnu gitaru na kojoj će njegova maloletna ćerka da svira neku muziku koja dolazi sa zapada.
To je bilo prilično neobično za ono vreme, pa čak i danas bismo pomislili – ko to još radi?
Ja želim svi roditelji da to rade, da podržavaju svoju decu, da ih puste i da lupe glavom o zid i da naprave grešku. Ja ne mogu da zamislim kako je razmišljao taj čovek. Zaista je primer svim roditeljima danas. One su bile maloletne, pratili su ih na turnejema, očevi su bili njihovi roudiji, majka je bila tu za pregovore ako je trebalo da se menadžeriše… U potpunosti su ih podržali. Nekako mislim da ide u korak sa današnjim vremenom. Uz koga ćemo da stanemo ako ne uz svoju decu?
Budući da si prošle godine na raznim festivalima pobeđivao sa “Sanjalicama”, reklo bi se da je publika željna ovakvih filmova. Ipak, ima li dovoljno interesovanja za muzičke dokumentarce?
Sve više osvajaju publiku, ljudi vole da ih gledaju. To je najpre publika na nekim muzičkim festivalima koji u okviru programa imaju i filmove, kao što je slučaj sa Implus festivalom u Rijeci. Muzika je Bogom dana stvar. Muzika ne laže. Izaziva svaku emociju koju možeš da zamisliš. U tom smislu, zaista je zahvalno baviti se muzičkim dokumentarcima.
U kom momentu si shvatio da je to forma koja te najviše privlači?
Kada sam osvestio koliko mi više slobode daje u odnosu na druge žanrove. Opet, kao klinac sam svirao, tako da mi je muzika uvek bila nekako tu. Relativno skoro sam saznao – ritam na sanskritu znači istina. Onda je sve postalo jasno! Uveo bih obavezno muzičko obrazovanje na filmskim akademijama, naročito u režiji i montaži, mislim da je to jako važno. Jer, ako uhvatiš ritam, ako nađeš ritam svog filma, on postaje pitak, gledljiv, razumljiv. Ima tu jako nadahnjujućih stvari u pogledu tema, ne samo kao što su portreti muzičara nego i neki fenomeni, to može biti i jedna pesma. Kao što je na primer film o pesmi Bella ciao koji je ove godine prikazan na Paralel festivalu.
„Sanjalice“ su zapravo tvoj drugi dokumentarac, pre 15 godina radio si dokumentarni film „U redu pobedio sam“ o Dušanu Preleviću. Kako je do te saradnje došlo?
Ja ga nisam poznavao do treće godine studija kada sam radio kratki film po jednoj njegovoj priči. Jer ja sam Preleta prvobitno upoznao kao pisca. Kad sam čitao njegove priče, uočio sam jedan jako fin ljudski sentiment. A onda čujem o njemu loše stvari, ljudi su ga i voleli i mrzeli iz dna duše. Svako je imao neku anegdotu vezanu za tog čoveka. Opisivali su ga kao robusnu, grubu ličnost. Nakon što sam ga upoznao uočio sam njegovu svestranost, što je meni bilo potpuno fascinantno. Čovek je napisao jedan scenario, imao je jedan solistički koncert u Domu sindikata. Igrao je u jednoj predstavi, napisao jednu knjigu. Naslikao jednu sliku – ulje na platnu. Sve je uradio po jednom, dokazao sebi da to može. U tom smislu je bio zaista renesansni čovek. I vrlo brzo sam uvideo tu njegovu dualnost – Dušan i Prele su zaista dva različita čoveka. Dušan je bio duša od čoveka. A Prele je bio dosta prgav tip. I to mi je bilo zanimljivo, predstaviti tog urbanog dr Džekila i mr Hajda.
Kako se vaš profesionalni odnos razvijao?
Zanimljivo je bilo. Ja sam se pojavio sa flašom rakije, jer kao – idem prvi put čoveku u kuću. I poneo sam scenario koji sam napisao po njegovoj priči. I taj prvi susret je protekao u nekom odmeravanju, ćutanju. Ipak je došao neki mlad čovek – ja u tom momentu imam 20 godina. „Dobro mali, ajde, pročitaću ja to. Javiću ti se…možda“. I onda me zvao sutradan ujutru. „E vidi mali. Pročit’o sam, dobro… ima tu svašta nešto. Nego čim si se ti tu pojavio sa kilom rakije video sam da tu nisu čista posla. Ajde dođi ti da mi pričamo“. I onda je tako nekako krenulo. On je već taj dan stavio neke beleške šta da ispravim, dopisao scenu koja je fenomenalna. Nisam to očekivao. Jer su me malo i zastrašile starije kolege – „gde ćeš, dugo nije izlazio, gađaće te pikslom s vrata…“. Međutim, desilo se potpuno suprotno. I dosta vremena sam provodio sa njim, pričali smo o muzici, knjigama, o filmovima. Ideja o dokumentarcu je bio prirodan sled događaja.
Puno ljudi sam snimio i imao sam ozbiljne dileme koga izbaciti. Kako kažu – moraš da zamrziš svoj materijal. Ljudi se vežu, a ne može film da traje šest sati. Svi mi imamo strah da ne budemo dosadni. Krivo mi je što je otpala ekipa džezera koju sam snimio u Kamenoj dvorani Radio Beograda. U prvi plan je izašla majka koja je donela neverovatnu emociju filmu. Što i sam Prele kaže – imao sam četrdeset hiljada poznanika i jednog prijatelja. Verovatno je mislio na majku.
Da li si razmišljao o snimanju biografskog filma o nekom našem bendu?
Film o albumu Angel’s breath. Iako nisam nikad bio neki preveliki fan EKV-a, bili su nezaobilazni u mom odrastanju, pre svega zbog starijeg brata. To me je jedno vreme držalo, imao sam i neke veze sa Brazilom… I to bi možda bila neka hibridna forma – igrano, dokumentarno, mokumentarno…
Zašto su mokumentarci, kao posebna vrsta dokumentaraca o izmišljenim dogadjajima, sve izazovniji današnjim autorima?
Upravo iz razloga što sa daleko manje sredstava možeš da dođeš do poštenog filma. Nije nužno da bude neka super oprema. Neretko se dešava da naturščici igraju, tako da dosta smanjujete produkcione zahvate. U tom smislu je zahvalno, a i kreativno je oslobađajuće jer opet imaš jak dokumentaristički upliv koji ti daje neviđenu slobodu, svašta možeš da kombinuješ – intervjue, „kamena s ramena“ – kamera koja može da bude i amaterska, arhivski materijali – zaista je sve u igri. U tom smislu je zahvalno i izazovno autorima. A sve više vidim da je izazovnije i velikim studijima. Tu je glavni motiv je novac – kako da za 10 dolara zaradim 100 miliona dolara. Tako da je sad na nivou tih velikih studija počelo da se rabi više nego što bi možda trebalo, pa se otvara pitanje koliko su tu u stvari časne namere. Nekad ljudi koriste tu mokumentarističku formu da bi pokrila nedostatke narativa. Razni žanrovi se pakuju u taj mokumentaristički fazon, od horora, romantične komedije, muzičkih filmova…
Šta bi nam preporučio za gledanje?
Ima puno toga… Recimo „What we do in the shadows“ – četiri generacije vampira na Novom Zelandu dele stan i pričaju o svom suživotu, potpuno je blesavo. Pa belgijski film „Čovek koji je ujeo psa“, „This is spinal tap“ – o rokenerol bendu, “Bob Roberts” – film o kantri pevaču koji ulazi u politiku, režija i glavna uloga Tim Robins…
Režija se uglavnom upisuje sa idejom o snimanju igranih filmova. Koliko se današnji studenti interesuju za dokumentarnu formu?
Polako osvešćuju dokumentarac. Imam utisak da poslednje dve, tri godine dolaze odmah sa interesovanjem. Dokumentarci su danas progresivniji. I publika je inteligentnija, ne možeš je više prevariti jednim te istim generičkim zapletima. Publika hoće da vidi pravog čoveka od krvi i mesa. Volim da ih ohrabrim da probaju sve što im padne na pamet, mislim da je upravo sad period kada treba najviše da eksperimentišu i da se traže. Ima i dobrih i loših i nejasnih ideja. Ali sviđa mi se način na koji ih brane. U tom smislu su tvrdi. I to mi je drago. Stoje iza svojih ideja, ali su spremni na konstruktivnu raspravu i nekako na kraju dođe to na svoje.
Svašta ih zanima, vrlo šarenoliko moram priznati. U jednom momentu sam imao utisak da su okrenuti na unutrašnje probleme i neke dileme koje su se ticale njih samih. To je izgleda ovo vreme nametnutnog individualizma – svi smo posebni, sve sami originali. Međutim, sve više ih dotiču stvari spolja. To ide i u prilog ovom zajedništvu kom svedočimo, solidarnosti, ljudi reaguju na nepravdu, vide šta se dešava. Ovu generaciju ne možeš da zezneš. Nema šanse. To je ta paralela šezdesetih i ovih godina sada. Zaista verujem da svet više nikad neće biti isti. Kažem – svet, jer mislim da j ova generacija koja dolazi i osvešćuje daleko šira od naših prostora.
Bilo je reči o tome da se snima i film o protestima?
Nekoliko filmova se snima, nisam u potpunosti upućen u ideju, ali verujem da ih je sve ovo što se dešava nadahnulo. Naš poziv jeste da svedočimo nekom vremenu, ne možeš da budeš imun na dešavanja koja su toliko snažna, koja su veća od nas samih. Fer je da to nekako dokumentujemo, arhiviramo, da ne ostane samo u vazduhu.
Studenti su pokazali poslednjih meseci puno kreativnosti i zrelosti u svemu što rade tokom višemesečnih blokada. Šta je to što ove nove generacije odlikuje, šta prepoznaješ u pozitivnom smislu kao drugačije u odnosu na, recimo, milenijalce ?
U našoj generaciji, kad se dešavaju protesti sve je kroz neku frku. Ovde vidim nešto potpuno drugo. Zaista me je dirnulo i ganulo. Za 20 godina nisam doživeo da ljudi žele da te zagrle na ulici, da ti kažu lepu reč. Probudili su neku solidarnost. Pre neki dan izlazim sa klincem iz prodavnice, čovek mi zadrži vrata. Ja kažem hvala, on mi odgovori – bilo mi je zadovoljstvo. Svi su postali fini. Uliva mi to nadu u neko bolje čovečanstvo, pravednije društvo. Svi mi imamo svojih problema, ali vidimo šta se dešava, smeta nam i ljuti smo. Ova deca razoružavaju, zaista su divna. I hvala im na svemu. Samo, ne smemo da ih ostavimo na vetrometini.
Ivana Nićiforović
Sad ili nikad treba živeti
A mi smo željni smeha, radosti
Volimo, sanjamo za sve.
Pratite nas na Fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
i na našem YouTube kanalu ClassicAll Radio
i na Instagram profilu
