“Za mene slogan “pumpaj” označava upravo životnu energiju koju ovi protesti usisavaju iscrpljenom društvu koje je sistematski razgrađivano”
“Ova mašina ubija fašiste” čuvena je rečenica ispisana na gitari američkog folk pevača Vudja Gatrija, autora čuvene pesme This land is your land napisane 1940. godine. Grupa EKV će 1986. na albumu “Ljubav” snimiti, na neki način “sestrinsku” pesmu Zemlja čiji nas stihovi osvešćuju skoro četiri decenije. Poslednjih meseci nas intenzivno podsećaju gde živimo i za šta se borimo, zahvaljujući blokadnom horu koji je važan deo svih dosadašnjih studentskih protesta, o čemu smo nedavno pisali. O ulozi naroda u kolektivnom pevanju, kao i o značaju muzike na protestima razgovarali smo sa etnomuzikološkinjom dr Anom Hofman, koju posebno privlači politički potencijal muzike i zvuka: ”Protesti i muzika (i šire zvuk) se tesno prožimaju stvarajući svojevrsnu zvučnu ekologiju protesta, čemu svedoče mnogi primeri kroz istoriju i u različitim krajevima sveta. Ipak, slobodno mogu reći da su aktuelni protesti posebno ‘muzički’”, objašnjava Ana.
Osim horova, podjednako je zanimljivo obratiti pažnju na načine na koji se studenti, pa i muzičari poigravaju sa muzikom i tako šalju važne poruke. One su uvek političke, ali je način na koji se plasiraju, u skladu sa duhom novih generacija, potpuno originalan, kreativan i duhovit. Jedan od prvih primera bilo je studentsko pozivanje na odgovornost javne tužiteljke Zagorke Dolovac pesmom Izađi mala; tu je i pesma Sanja grupe Alisa kojoj su nov smisao dali stihovi Mi smo jedni drugima redari.
Ana Hofman nam ukazuje na još neke slučajeve u kojima poznate melodije dobijaju novi tekst: “Od intervencija u poznate pesme tu su Mi pumpamo, celi dan i noć ili prepevana pesma Mito bekrijo. Od autorskih pesama pisanih za proteste čuli smo pesmu koju izvodi Topalko, a autori su grupa samoorganizovanih studenata i muzičara. Nastaje i dosta novih rep/trep pesama, kao što su one grupe Savastano381, dodaje Hofmanova.
Jedna od prvh reakcija muzičara na aktuelna dešavanja bila je efektna improvizacija grupe Sevdah bejbi inspirisana reakcijom spikera Radio Beograda Aleksandra Božovića na vesti koje je čitao. Negde u vreme kada je “Jaooo” postalo važna reč na protestima, u upotrebu je ušlo i sada već čuveno “pumpaj”, slogan koji se uzvikuje u masi i pojedinačno, ispisuje na transparentima, na društvenim mrežama, i izgovara umesto izvika u kolu – “kao što smo čuli prilikom izvođenja ansambla Abrašević”, podseća nas Ana. U momentu kada ovaj tekst nastaje, Ana mi javlja za najnoviju obradu pesme Za million godina studenata FDU sa nešto izmenjenim stihovima: Više ne boj se, svi uz studente... Važnost kolekitvnog udruživanja kroz pevanje i sve ono što nam je poslednjih meseci vraćalo nadu u novi početak, sada nam tumači Ana Hofman, rođena Nišlijka sa prebivalištem u Ljubljani gde radi kao viša naučna saradnica na Institutu za kulturalne i studije sećanja.
ANA HOFMAN: Od samog početka pratim ulogu muzike na različitim nivoima, na koje načine ona strukturiše određene faze u protestnim aktivnostima, kako ih definiše, pojačava, umiruje. Ironično, upravo je i zvuk – odnosno zvučni top – iskorišćen kao oružje protiv demonstranata na zadnjem masovnom protestu u Beogradu. Ovo nam pokazuje još jedan nivo upotrebe zvuka i muzike na protestima koje ne smemo zanemariti, a to je njihova vibracijska moć koja može biti i pretnja.
Posebnu pažnju mi naravno privlači kolektivno pevanje, od horskog pa do drugih vrsta kolektivnih vokalizacija, kao što su pevanje uz muziku sa zvučnika ili uz hor, skandiranje slogana, pevanje i skandiranje u studentskim kolonama. To su sve vidovi kolektivnog vokalnog izraza koji, iako se često ne razume kao pevanje u klasičnom smislu, jeste važan vid masovnog muzičkog angažmana. Da budem malo poetična, kolektivni glas ili kolektivno dizanje glasa i jeste jedan od sinonima za protest.
“CLASSICALL”: Poznati muzičari su devedesetih godina, uključujući i 5. oktobar, podigli glas sa građanima, a sada su tu ulogu preuzeli dirigenti i blokadni horovi. U čemu je moć muzike na aktuelnim masovnim protestima?
Ono što vidimo na delu svih ovih dana je upravo važnost muzike za kolektiv u nastajanju. U većini slučajeva su to ad-hok kolektivi, koji kroz zajedništvo i solidarnost nastaju ovde i sada. Na primer, dok ljudi zajedno pevaju stihove ovo je zemlja za nas ili nikad ne boj se stvara se osećaj zajedništva i potvrđuje ono što se često u kolektivnom pevanju na protestima uzima kao opšte mesto, a to je da ono omogućava društvenu koheziju, ma koliko ona trenutna ili prolazna bila. U takvim slučajevima govorimo o spontanom događanju mase, a ovi protesti su svakako jedni od najdinamičnijih i najnepredvidljivijih u tom smislu. Ako se izuzme glavni program na bini, većina protestnih aktivnosti se dešava u spontanoj interakciji u šetnji – ili majanju, a ono je pored vizualnog aspekta – transparenata, oblačenja, gestikulacije, upotpunjeno muzičkom i zvučnom podlogom.
Zašto je prisustvo blokadnih horova postalo toliko važno i iščekivano na svakom velikom skupu?
Blokadni horovi objedinjuju zaista veliki broj ljudi (naročito na protestima u Kragujevcu, Nišu i Beogradu) koji horskom pevanju daju drugačiju funkciju od one na koju smo obično navikli – da je to grupa “izabranih” koji svojim talentom ili lepim glasom izvode nešto na sceni za publiku. Vraća se prvobitnoj funkciji antičkog hora koji izvire iz dionizijskih rituala preko grčke tragedije, gde hor ne samo da komentariše događaje iz predstave, već izražava moralne i filozofske stavove i, ono što je možda najvažnije, odražava osećanja društva. Zato se često horsko pevanje i doživljava kao glas naroda.
Prateći rad aktivističkih horskih kolektiva na prostoru bivše Jugoslavije, i šire, koji horsko izvođenje smeštaju u protestni kontekst, mogu reći da je ključan participatorni pristup, odnosno prevazilaženje podele na hor i publiku kroz takozvano “proširenje” hora. Po rečima dragog kolege Srđana Atanasovskog, takva praksa kolektivnog pevanja ukida publiku – tako da svi postajemo jedan veliki hor. Ja bih dodala da od hora na protestu dolazimo do hora u protestu. To naravno nije ništa novo, pa bih samo podsetila na neverovatno moćno protestno pevanje pesme El Pueblo Unido Jamás Será Vencido (“Udruženi narod nikada neće biti poražen”), svojevrstne čileanske himne otpora diktaturi Augusta Pinočea, koja se aktivno izvodi na protestima širom sveta.
Često se kao utisak sa zajedničkih horskih nastupa, ali i tokom odavanja petnaestominutne pošte za poginule u padu nadstrešnice u Novom Sadu, čuje reč katarza. Bavli ste se emocijama i afektom u slučajevima kolektivnog izvođenja, “vajbom” na protestima, zastupate tezu da su emocije politička stvar. Kako to da razumemo u kontekstu ovih protesta i “hrpu” emocija i suza koje naviru?
Emocije jesu moćno političko sredstvo, zato i političke elite manipulišu emocijama. U svojim istraživanjima sam se bavila istorijskim statusima određenih emocija i afekata na ovim prostorima, a posebno su me zanimale one povezane sa muzikom – sevdah, merak, ali i ono što obično akrtikulišemo kroz izraze “naježila sam se” ili “prolaze me žmarci.” To su osećanja i telesne reakcije koje ne možemo da verbalizujemo, a prisutne su. Ta iskustva, ipak nisu samo kognitivna i izolovana od kulturnog i društveno-političkog već su u tesnoj vezi sa njima. Zato je važno da smo svesni na koje načine naše emocije jesu društvene i učestvuju u stvaranju šire društvene atmosfere.
Za mene su, a koliko vidim i za većinu ostalih ljudi, ovi protesti neverovatno emotivni. Poseduju neverovatnu energiju i šire ljubav i empatiju. Sa jedne strane to proizilazi iz same činjenice da imamo studente – “decu” koja nas u svemu tome vode, što uvek izaziva poseban emotivni naboj. Sa druge strane, imam utisak da je taj novi osećaj nade kao antiteza osećanjima paralize, straha, apatije i iscrpljenosti, koji su do sada bili dominantni, omogućio ogromno pražnjenje nagomilanih osećanja. To je sve sublimirano u sloganu “pumpaj” – borbi protiv pasivizacije koja je definisala prethodne decenije i na koju vladajuće političke elite računaju. Poseban katalizator protesne atmosfere su petnaestominutna protestna ćutanja. Takođe, iskustvo tišine u kolektivu je neverovatan faktor kohezije, što su pokazale i brojne studije. U ovom slučaju se žaljenje i tuga transformišu se u empatiju koja generiše osećaj solidarnosti i zajedništva.
Šta nam pesme koje slušamo i pevamo na protestima, govore o tom zajedništvu, ali i o odnosu mladih prema tradiciji, značenju reči patriotizam kojim se često manipuliše u javnom prostoru?
Uz Vostani Serbije i Tamo daleko koja je jedna od najemotivnijih patriotskih pesama, aktuelna himna Bože pravde ima vrlo interesantno zvučno prisustvo na ovim protestima. Pored toga što otvara “glavni” deo protesta, izvode je i kao svojevrstnu “buku” za nadglašavanje drugih ili kao sredstvo ometanja rada državne ili lokalnih skupština.
Imamo i primere “Studenata koje hoće da uče”, čije je neangažovano pevanje izazvalo reakcije, ali i brojne duhovite klipove. Generalno, čini se da sve ove pesme sa patriotskom simbolikom dobijaju svoja nova “slušanja”. Ljudi ih percipiraju na drugačiji način, kao da su ponovo narodne i “naše”, da se vraćaju svojoj pravoj svrsi i otimaju od prethodnih nacionalističkih interpretacija i manipulacija političkih elita.
Spomenuli ste pevanje i skandiranje tokom studentskih kolona. Šta je karakteristično za ovakve situacije, kakva “muzičko-pešadijska” praksa nastaje “u hodu”?
Osim primera dvoglasnog pevanja (“na bas”) u slučaju dve devojke koje na putu za Kragujevac izvode pesmu Sedam sati udara, većina pevanja u koloni je strukturisano kroz takozvani poziv i odgovor (call and response). Radi se o ritmičkom, interaktivnom stilu pevanja gde vođa (pozivalac) uzvikuje frazu, a grupa (odgovarači) odgovaraju. Obično se koristi u vojnom marširanju za održavanje ritma i koordinaciju, kao i za podizanje morala i smanjivanje umora tokom dugih marševa. Jedan od najzastupljenijih je poziv: “Niko nije umoran” a odgovori mogu biti različiti. Na primer, jedan od odgovora prilikom blokade RTS-a je bio: “RTS je blokiran”. Osim toga, kad smo kod “ritmičnosti” tu su i slogani: “nisi nadležan”, “ko ne skače, jede sendvič”, “ko ne skače, taj je ćaci” čije skandiranje uključuje i skakanje, što dodatno pojačava telesno iskustvo i podiže entuzijazam. Pri održavanju tempa kod skandiranja ili koraka kod hodanja izuzetno su važni bubnjevi kao ritmička podloga.
Grupa Bubnjarke sa ulice, ali i mnogi drugi bubnjari i bubnjarke, u manjim grupama ili individualno, čine važan deo podizanja atmosfere i strukturisanja dramaturgije protesta kroz najavljivanje govornika, kretanja u šetnju ili najave drugih protestnih aktivnosti. Ritam bubnjeva se često usklađuje sa skandiranjem, a u nekim primerima i uz ritam poznatih DJ hitova kao u slučaju dočeka studenata u Lazarevcu 14.3. što sve dodatno pojačava osećaj pripadnosti kolektivu. Moram da pomenem i praksu dočekivanja studenata pored puteva u selima i gradovima, gde ih ljudi, pored hrane, dočekuju i zvucima frule, gitare ili trubača. Poslednji primer je pomenuti doček studenata u Lazarevcu, gde je čovek pored puta poneo gitaru sa sobom i skandiranje studenata podržavao ritmičkom pratnjom.
Na osnovu pesama koje su putem protesta “ušle u narod”, šta je upečatljivo u načinu na koji studenti koriste muziku za slanje političkih poruka?
Ovaj aspekt mi je posebno zanimljiv. Prilagođavanje tekstova postojećih pesmama ili njihovih melodija aktuelnim potrebama je uobičajena praksa na protestima. Ipak, ono što je fascinatno je na koji način su ovi protesti, osim nagomilanih emocija, oslobodile i neverovatnu kreativnost. Toga je zaista toliko da je teško i propratiti sve muzičke aktivnosti koje nastaju kao deo ili odgovor na proteste. Kako je jedna od protestnica izjavila ovo nije “obojena” već “revolucija kreativnosti” – od slogana, plakata pa do načina na koji se ljudi kreativno izražavaju kroz muziku.
Ono što se takođe ističe je velika raznovrstnost žanrova. Od dečijih pesmica – Zum Zum (“Zakleo se bumbar u cvet i u med, da će u državi da na pravi red”), Vuče, vuče, bubo lenja ili Cveće je ukras bašte koju je izveo blokadni hor u Leskovcu. Zbog svoje jednostavnosti i toga da su duboko urezane u naše muzičko pamćenje kroz ranu socijalizaciju i obrazovni proces, ove pesme su odlične za kolektivno pevanje, jer smo ih svi pevali kao deca. Zanimljive su I obrade narodnih pesama, na primer Tri metera somota koju su nastavnice i nastavnici škole za osnovno muzičko obrazovanju u Kuli posvetili direktoru ili pesma Poj Mile volove na reci u izvođenju zaposlenih i đaka Muzičke škole Niš.
Bili ste na protestu u Nišu, po čemu ćete taj skup pamtiti?
U Nišu me je fascinirala zvučna komunikacija između ljudi zviždanjem ili trubljenjem na već pomenuti način poziva i odgovora, gde je bilo dovoljno da samo jedanput neko odzviždi frazu, da bi je prisutni ponovili. To se dešavalo kako na ulici tako i u zatvorenim prostorima, kafićima, kafanama ili tržnim centrima. Iako ne spada u “klasičnu” kreativnost u muzičkom smislu, zvuci pištaljki, vuvuzela ili sirena predstavljaju važan deo zvučne ekologije protesta. Dok su sirene na kolima već provereni način zvučne komunikacije i izražavanja podrške i solidarnosti, poseban utisak su mi ostavili motoristi koji su u istim ritmovima (na primer Marša na Drinu) turirali svoje motore – takva vrsta zvučne solidarnosti me je ostavila bez reči i ponovo izazvala suze.
U jednom intervjuu ste u kontekstu vaše knjige “Novi život partizanskih pesama” rekli da “pevanje ili slušanje pesama o revoluciji i o organizovanom otporu protiv ugnjetavanja ne menja sistem, ali bar održava u životu ideju političkog organizovanja za ideju jednakosti – a to je ono što danas potpuno nedostaje”. Šta nam ova probuđena energija u gradovima širom Srbije, koju prati i “novi život folk-pop pesama”, govori o pomenutom zalaganju za bolje društvo?
Novi život u ovom smislu je borba za život sam. Za život dostojan življenja ili ono što ljudi formulišu kao “normalan život”. Za povratak života, koga nema bez povratka zdrave zajednice. Vraćanje nade u mogućnost kolektiva i u mogućnost zajedničkog delovanja za opšte dobro. Za mene slogan “pumpaj” označava upravo životnu energiju koju ovi protesti usisavaju iscrpljenom društvu koje je sistematski razgrađivano.
Dodala bih još nešto o ulozi muzike, a pre svega hora u samoorganizaciji jer je to centralna tema mog istraživanja: za razliku od spontanog stvaranja ad-hok kolektiva kroz osećaj zajedništva i povezanosti – što bismo mogli da definišemo kao društvenu i političku mobilizaciju, horovi su takođe važni u društvenoj i političkoj (samo)organizaciji. Iako mi vidimo ulogu hora pre svega kroz njegove nastupe, horsko delovanje je mnogo više od toga. Horovi su se istorijski pokazali kao laboratorije organizovanja – od radničkih horova između dva svetska rata, pa sve do novih društveno-angažovanih horova koji niču po celom svetu kao prostor za uspostavljanje novih oblika udruživanja protiv sistema koji razgrađuje, otuđuje i komodifikuje.
Zato na samom kraju, jedan mali kuriozitet: u severnim delovima bivše Jugoslavije reč za hor je “zbor.” Zato, kad se kaže svi u zborove, to može biti i muzički čin!
Ivana Nićiforović
Pratite nas na Fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
i na našem YouTube kanalu ClassicAll Radio
i na Instagram profilu
