Klasična priča

Novi disk Nemanje Stankovića: “Tragovi” svedoče o vremenu u kome živimo, stvaramo i borimo se za umetnost

18. 01. 2021.

Iako 2020. neće biti upamćena kao godina muzičkih događaja, jedna od malobrojnih lepih vesti pristiglih na njenom samom kraju jeste pojava albuma „Tragovi“ (Metropolis Music, 2020) violončeliste Nemanje Stankovića. Kako sam izvođač kaže „ovo je svojevrsni muzički testament, koji će nekim budućim generacijama svedočiti o vremenu u kome živimo, stvaramo i borimo se za umetnost. To su tragovi svih nas.“

Autori nove srpske muzike za violončelo su naši renomirani kompozitori Ivana Stefanović, Dragana Jovanović, Nataša Bogojević, Ognjen Bogdanović, Anja Đorđević, Irena Popović, kao i autori mlađe generacije Milica Ilić i Igor Andrić. U pet kompozicija Nemanji su se pridružile Tijana Milošević (violina), Maja Mihić (klavir) i Sandra Belić (violončelo). Producent zvuka je Saša Janković, autor fotografija Miša Obradović, a omot diska potpisuje Jovan Lakić.

Violončelo se najčešće poredi sa ljudskim glasom. Možda više nego drugi instrumenti, u stanju je da ubedljivije izvede sve ono što bismo rekli, otpevali, odjecali ili oćutali. Zato kada svira violončelo kao da slušamo lične ispovesti. Autori su ih ispisali, a umetnik ih prenosi. Nemanja Stanković iako mlad, ima za sobom zavidno sviračko iskustvo i pre svega umeće da pronikne u suštinu ovih kompleksnih kompozicija i izvede ih tako da poželimo da ih slušamo opet. Što sa savremenom muzikom nije uvek slučaj.

Violončelo i osam priča

Prve tri numere na albumu su pisane za solo violončelo. I u sve tri Nemanja jasno pokazuje da savršeno vlada svojim instrumentom. Najpre u Memory 1 Dragane Jovanović. U žustroj i napetoj igri sećanja narušavaće pomirenost početne teme do samog kraja. Nastavlja sa Parhelionom Igora Andrića. Nalik na impresivni optički fenomen koji nastaje oko Sunca, tema se varljivo javlja, kolebajući se između gornjih i donjih registara. Nemanjin viruzitet će do punog izražaja doći u efektnoj etidi Scappare Anje Đorđević, koja će prohujati u dva minuta (spot smo premijerno videli i čuli 2019. godine). Ova kompozicija će se sasvim sigurno naći na repertoaru mnogih čelista. Ili bar onih koji su kadri da se uhvate u koštac s njom.

Sledi prva promena u zvuku – Balada za Vlastu za violončelo i klavir Ognjena Bogdanovića. Nežnom melanholijom Ognjen Bogdanović pravi dirljiv omaž svom dragom i prerano preminulom profesoru Vlastimiru Trajkoviću. Sasvim drugačije raspoloženje donosi Sasvim obična svita Milice Ilić, inače pijanistkinje. Sve samo ne obična, ovo je druga kompozicija koju je Milica napisala za Nemanju (prva je bila La Vertigine za čelo i bariton). Kratki efektni stavovi barokne svite završavaju džeziranom žigom uz nepravilne ritmove. Kao da slušamo našu verziju trija Žaka Lusijea – tandem Mihić / Stanković u ovim duetima blista.

Nakon poigravanja sa kratkim komadima, sledi Pjenije  i Nemanjin duet sa Tijanom Milošević. Kompozitorka Nataša Bogojević okrenula se srpskom pravoslavnom pojanju kao inspiraciji. Iako u pomenutoj crkvenoj vokalnoj tradiciji uz vodeći glas postoji i ison – neprekinuti ton, ovde se violina i violončelo sve vreme nadopunjuju kroz “liturgijski” dijalog. Na taj način stvaraju intenzivnu, ali i intimnu molitvu, sa vekovnom distancom od njenih korena. Kontrastima tananih boja i ekspresivnih osećanja Tijana Milošević otvara put ka neslućenim visinama. Negde na sredini kompozicije, taman, ponirući ton violončela će promeniti njen tok. Nastaviće svoju “otežanu” temu, a puls će joj davati ritmični picikato motiv u violini. Uloge će se potom obrnuti, a kulminacija stići u snažnim pokretima dva gudala, dok postepeno sve konačno ne utihne.

Pročišćujuće jedanaestominutno Pjenije preći će u Poeziju mlečnoljubičastog jutra Irene Popović. Tijana i Nemanja ne samo da sviraju već kao na pozorišnoj sceni ubedljivo izgovaraju rečenicu “This morning I am alone” (grafit koji je autorka uočila na svojoj  zgradi), poput bivših ljubavnika iznenada suočenih sa samoćom. Kao finale stižu Mala otkrovenja Ivane Stefanović. Nemanja i njegova nekadašnja profesorka Sandra Belić kroz Crveno i žuto, brzim i oštrim pokretima prikazujuju snagu i energičnost udvojenih violončela (knjižica diska otkriva da je reč o bodljicama dvobojne četke za kosu). Slede i druga otkrovenja – kada bi krimi priče Davida Albaharija imale soundtrack, to bi bili stavovi Muklo i Zadihano. Na kraju, Oh kakav divan dan inspirisan Beketovom dramom “Happy days”, samo naslovom donosi optimizam, jer mi zapravo posmatramo kako nam izimče. Još jedan upečatljiv trag 2020. godine.

Ova muzika nas neće zarobiti odmah, ona će nas postepeno uvlačiti u svoj svet disonanci, nepravlinih ritmova, neočekivanih obrta, svetla i mraka, haosa i tišine. Ali kad se jednom nađemo u tom vrtlogu najbolje što možemo da učinimo je da mu se prepustimo. Tek tada ćemo početi da u njemu uživamo.

Ivana Ljubinković


*Album se može nabaviti u Makedonskoj 21 (Metropolis Music), a može se slušati onlajn na platformama Deezer i Spotify kao i na YouTube-u.

*Izdavanje diska pomogao je Fond za kulturna davanja u okviru Sokoja.


Pratite nas na fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle

i na YouTube kanalu ClassicAll Radio

ClassicAll radio is a self-funded project and is completely dependant on your donations. Please consider donating if you like what we do.
1$ from each of our readers would be enough to cover all of our operational costs!

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.