BOŽANSKA ŠKRIPA POBUNE
Slobodna misao, slobodni govor, slobodna umetnost. Od kad je sveta i veka ove slobode pritiska jedan zid, ali se ipak nikada ne primakne do kraja. Velik je broj mislilaca i umetnika kojima je u nekim ranijim, mračnim, totalitarnim vremenima (pomislili bi, tako dalekim od nas…) bilo zabranjeno da pišu, slikaju ili komponuju dela koja nisu po volji 
režimu. Jedan od poznatijih primera, kada je reč o muzici, je Dmitri Šostakovič. Uprkos pritiscima da stvara pitkiju muziku “za narod”, da se odrekne svojih kompozicija koje su ismevale nekompetentne ulizice bliske vlasti, Šostakovič nije nikada napustio Sovjetski Savez. U knjizi Šum vremena Džulijan Barns piše o odnosu umetnosti i ideologije na osnovu Šostakovičeve biografije. Njegova priča se prirodno uklapa, muzički i idejno, u prikaz nekog budućeg (a bliskog) distopijskog društva usled pojave virusa koji se proširio čitavim svetom. U Božanskoj škripi pobune Jelena Jorgačević, kao i engleski pisac, preispituje krhku prirodu reči kao što su sloboda, poštenje, mir. Ali uz smeh i prkos. Onaj dobar i poželjan.
***
„Sve i da mi odseku obe šake nastaviću da pišem muziku s perom u ustima.“ Bile su to reči prkosa, izrečene s ciljem da ohrabre ljude oko njega, i njega samog. (…) Vlast je priznavala samo činjenice, a njen se jezik sastojao od fraza i eufemizama čije je svrha bila da te činjenice obznane ili da ih sakriju. U Staljinovoj Rusiji nije moglo biti kompozitora koji pišu s perom među zubima. Od tog trenutka nadalje postojaće samo dve vrste kompozitora: oni koji su živi i prestrašeni i oni koji su mrtvi.
***
Pogledala je iznad sebe. Drvoredi precizno potkresanih krošnji zaklonili su nebo. Plava linija i zrak svetla padali su na stazu. Pored nje, na pristojnoj udaljenosti, protrča čovek u zelenoj uniformi i skoro u letu zgrabi list koji se njihajući, spuštao ka zemlji. Morala je da požuri, njeno vreme za šetnju parkom je lagano isticalo. Sat ju je opominjao da za 18 minuta treba da pokupi namirnice koje je veče pre toga naručila.
Sa plakata je gledala u tmurno, ostarelo lice predsednika, već se navikla na taj pogled kroz naočare, ta odviše puna usta i prezriv izraz čoveka koji je poverovao u svoju glumu, koji je, kao da je posednut, grabio sve više moći sve dok svaki pokret i svaki udah nije podredio sebi. Ali dobro, mora tako, pokušala je da se uteši, ipak sva ta pravila imaju svoj smisao. A onda se jetko nasmešila na činjenicu da ne veruje sopstvenim utehama.
Navikla se i da razgovore – krcate strepnjom i besom – svede na unutrašnje dijaloge. Davno je pročitala da, pošto pričamo sami sa sobom, važno je da budemo ispravni, jer je ipak nepodnošljivo da ti je celoživotni sagovornik nekakav pritvorni satrap koji muca samo kada treba da izgovori istinu. I zato se trudila da razgrne maske, iako su se te rasprave odvijale daleko od izgovorenog. Jer, kako je prošaputala njena sestra, nikada ne znaš ko može da te čuje. I zidovi imaju uši, govorila je njena baka nekada davno, živeći u svetu koji je imao mnogo manje ušiju nego ovaj u kojem ona upravo stari.
I reči su se inače prilagođavale, tako da više ni ne zna da li bi umela da imenuje sve što misli na način koji bi u dovoljnoj meri bio prihvatljiv i verno odražavao odnos prisutnog i odsutnog. Jer „sablasno pust“ je postalo uobičajeno prometan; „slobodan“ se isključivo odnosilo na one koji nisu bili u zatvoru; „neprijatelj“ je čovek koji govori da nešto može i treba da bude drugačije odnosno bolje od onoga kako upravo sada jeste.
Ima još četiri minuta da stigne do mesta gde se kupi hrana za narednih deset dana. Umesto novina, sada su se vesti smenjivale na bilbordima, postavljenim tako da su ljudi mogli da ih čitaju sa prozora svojih zgrada, u prolasku kroz ulice, putu ka poslu ili nekom drugom prihvatljivom odredištu.
Pogledom prelete preko jedne od njih – pravilo je glasilo da izveštaj ne treba da ima više od 60 reči, jer se tako remeti njena informativna uloga te se rasipa na bezbroj nevažnog – „Predsednik upozorava: Rat i dalje traje, budite dobri vojnici.“ Naravno, radi se o zdravstvenoj krizi, rečenoj odavno, ali strah da bi se mogla vratiti traje već godinama.
Ona čak ne može da se seti kada je sve to postalo nova normalnost. Dva minuta. Zakasniće. Ako zakasni, sledeća porudžbina je tek za pet dana.
Odjednom, začu zvuk. U prvih mah se stresla, sigurno joj se priviđa. U uskoj uličici, na trotoaru, sedela je devojčica i nespretno svirala violinu. Grešila je, toliko je grešila, da bi svaki poznavalac makar i osnova muzike znao da dete nema dozvolu za tako nešto (odavno je već, zakonom bilo utvrđeno da se red ne sme narušavati upitnim estetskim i inim, samovoljnim izrazima, o kojoj god umetnosti da se radi).
Dete je sviralo i dalje. Škripala je božanski. Uželela sam se haosa, pomisli žena, nespretnosti, neurednih stolova, smeha gde mu nije mesto, pogrešnih tonova, strastvenih žvrljotina, lepote na koju se naiđe slučajno, lutanja, besciljnog gledanja u nebo bez krovova.
Pogledala je oko sebe, slučajno, i videla kako blizu nje, sasvim blizu, na nepristojnoj udaljenosti, stoji još jedna žena i u suzama sluša muziku. Tišina se razmicala sve brže i brže, a ljudi su se skupljali. Svi su kasnili i niko neće stići tamo gde je krenuo.
Kakav haos, reče neko pored nje. Glasno, radosno.
Kakav haos, ponovi ona. Prolomio se aplauz. Dete podiže glavu i nasmeši se stidljivo. Policajci su već jurili ka njima, ali se niko nije pomerio.
Znala je da počinje.
Jelena Jorgačević
***
Na tom kongresu, na meti se našla njegova Osma simfonija, kao i Prokofjevljeva Šesta. (…) Dobio je nalog da se javno odrekne svojih uverenja. Dok je išao ka govornici, pitajući se šta bi uopšte mogao da kaže, u ruke su mu tutnuli govor. Pročitao ga je ravnodušnim tonom. Obećao je da će u budućnosti slediti direktive Partije i pisati melodičnu muziku za narod. Usled te zvanične izjave, prekinuo je čitanje, podigao glavu, prešao pogledom po sali, i glasom bespomoćnog čoveka rekao: „Meni se uvek čini da ako pišem iskreno i onako kako stvarno osećam, onda moja muzika ne može biti ‘protiv’ naroda, i da sam, na kraju krajeva, i ja predstavnik…na neki neznatan način…tog naroda.“
Šum vremena, Džulijan Barns
Pratite nas na fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
i na YouTube kanalu ClassicAll Radio
