Иако се класична музика сматра озбиљном и резервисана је за посебну публику, од половине 20.века њен утицај на џезере, и потом поп и рок музичаре, постаје све већи. Још је ’45. године Синатра певао стихове на тему концерта Рахмањинова, а култне песме по мотивима класичара изводиће Прокол Харум, Емерсон Лејк & Палмер, Џетро Тал, Бич бојси, Битлси, Дорси и многи други. Али један човек је завирио у свет уметничке музике на посебан начин, не узимајући познате теме класике, већ користећи њену форму као израз рока – рапсодију. Био је то некадашњи дечак из Занзибара чије ће име заувек бити исписано на страницама рок историје управо захваљујући тој крајње специфичној композицији. Oсвојила је публику широм света на прво слушање, изазвала буру емоција и надасве променила схватање популарне музике. Даме и господо, главом и брадом Фреди Меркјури и Боемска рапсодија.
Сама композиција је настала спајањем три Фредијеве песме у једну. Мада није била реткост да бендови 70-их користе фрагментарну форму карактеристичну за класику, ниједан аутор није на овако изузетан начин повезао прогресивни рок са наизглед неспојивим елементима опере, попа и класике. У прилог томе иде и чињеница да је тридесет седам година након објављивања (2012.) непролазност Боемске рапсодије још једном потврђена кад је достигла врх ИТВ анкете у Великој Британији у оквиру које се бирала омиљена песма нације у периоду од 60 година. С друге стране, Боемска није опсежна као што су рецимо рапсодије Листа или Гершвина, али њено трајање било је дискутабилно за поп песму 1970-их, јер 5 минута и 55 секунди на радију не гарантује баш светлу будућност. Тако су им бар говорили из британских дискографских кућа, на шта је аутор песме самоуверено поручио: „Или иде цела или не иде уопште.“
Непристајање на компромис се у том тренутку чинило рискатним потезом, будући да је група због великих дугова била на ивици пропадања и било је извесно да ће се разићи уколико албум Night at opera прође незапажено. Данас, када знамо да је постигао огроман успех управо захваљујући Боемској рапсодији можемо рећи да им је ова судбоносна песма умногоме одредила пут, а групу Квин, са Фредијем на челу, наметнула као ултимативне предводнике. То се можда најбоље види по следбеницима који Боемску рапсодију интерпретирају на најразличитије начине. Као да се Фредијева комплексна замисао распарчала у неколико делова и сада у новом облику сваки од њих остварује свој пуни потенцијал – било да је у питању оркестар, оперско певање, хорски поп, акустичне гитаре или само клавир (замишљамо да би Лист 20. века свирао у сличном маниру, Меркјури га је свирао као удараљке). Са раскошним хармонијама у глави, видео је елементе оперске драме у „пукотинама“ песме, а уз динамичко нијансирање потпомогнуто Мејом, Тејлором и Диконом и постепено дизање атмосфере рапсодија је постала право мало мултимедијално ремек-дело.
О сложености и захтевности Боемске рапсодије можда најбоље говори чињеница да ни група Квин на својим концертима није увек изводила целу песму уживо. Сасвим логично, због ефекта хора од 100 људи који су постигли наснимавањем трака 1975. године, оперски део је увек пуштан са снимка. Тада се група повлачила иза сцене да предахне, а публика је могла да се накратко подсети кадрова из спота и необичних ликова дугих коса који хорски певају помало конфузне стихове (оног музичког спота којим је, према Ролинг Стоун магазину, група Квин измислила музички видео седам година пре Ем Ти Ви-ја). Са првим тактовима најексплозивнијег рок дела песме, екипа се враћала на бину и доводила слушаоце до потпуне екстазе – почињало је пркосним и ауторитативним Фредијем, кулминирало Мејовим рифом и секвенцом крунисаном са она четири “прочишћујућа тона“ која воде ка коначном смирењу и резигнираном закључку да ништа заправо није битно. Иако постоји велики број фантастичних обрада Боемске рапсодије мало који инструмент, па чак и цео оркестар може да превазиђе овај моменат.
Питања о смислу текста и целе песме Фредија нису превише интересовала. Задржао је право да не открива превише и да своја размишљања и осећања прожета кроз музику задржи за себе. И управо због тога су настајале различите спекулације и теорије о могућим значењима и скривеним порукама. Најбољи савет који је дао својим слушаоцима и музичким критичарима јесте да пажљиво послушају стихове и сами открију шта им то Боемска рапсодија поручује.
Можда одговор треба пронаћи у самој музици, сатканој од емоција, енергичној, луцидној, тужној хуморески и страственој химни… Једно је сигурно – Боемска рапсодија је, попут свог аутора потпуно испред свог времена и самим тим, као и он вечна. Без обзира на правац ветра.
Александра Јовановић
Ивана Љубинковић