O muzici i drugim svetovima

Kako je leteo Mark Šagal

06. 03. 2018.

Budi se, i još krmeljav i sanjiv priča kako je cele noći leteo iznad sela, gledao je krovove pod snegom i crkvu, žutu sa plavim kupolama, ulične čistače i pogrbljene prolaznike… On govori bez prestanka. Njagova majka ga ućutkuje i ne sme sebi da prizna koliko je uplašena. Preosetljiv je, bolešljiv, sklon maštarijama… kako li će se izboriti sa ovakvim svetom, sa trnjem i korovom?

„Mojša, ćuti, šta pričaš?“, prekida ga, dok joj se grlo steže. Rekla bi svom najstarijem detetu da je život suviše stvaran da bi se dao obojiti: „Šta bi ti otac kazao da te čuje?“. Ona se nada će od njega biti knjigovođa ili trgovac, nešto opipljivo… ali, kada se zagleda u oči svog sina, ona oseća – nešto u njemu je drugačije, toliko da ne zna da li da Bogu zahvali ili da Ga proklinje.

Кada jedno hladno jutro ushićeni dečak saopšti majci da je lebdeći po bistroj mesečni sreo čudnog čoveka sa nakrivljenim šeširom kako se klati svirajući violinu, ona, skromna i religiozna žena, hoće da to sve namah prekine. Noću, odvaja se od mlađe dece, i gležanj svog prvenca vezuje nežnom, belom trakom za krevet. Nada se da je niko neće videti, sramota je od toga što radi, ali ne može da se oslobodi tog nemira. Budna je cele noći. Pred zoru, dok se varljivo sunce penje iznad Vitebska, majka utrčava u sobu i zatiče svog sina kako duboko spava. Ispušta uzdah olakšanja sve dok ne primeti da trake kojom je vezala njegovu nogu nema nigde. Traži je ispod kreveta, među posteljinom, Mojše se budi i pita majku šta se događa. „Spavaj“, kaže mu tiho i oblači se. Majka istrčava vani, gleda oko sebe pa put krošnji. Na grani golog drveta, visoko, vijori se ostatak njene bele trake.

Dok ućutkuje svoj krik da li je pred očima izleću slike nekog sutra u kojem će se rublje kotrljati po podu, one rublje koje će njen muž dati svom najstarijem detetu za časove slikanja, ali tako da ih ogorčen baca po podu; vidi li onaj trenutak kada će ona stajati pored peći za hleb dok joj Mojše govori da želi da bude slikar.

Da li da oseća da će njen sin, Mark Šagal, biti jedan od najvećih slikara dvadesetog veka čije su slike sama muzika i eksplozija boja.

Šagal je voleo muziku, a u svakoj njegovoj ljubavi, bilo prema svojoj prvoj ženi Beli, mestu u kojem je odrastao ili onome što je radio, izbija toliko mahnite strasti da bi se od toga dao stvoriti čitav jedan kosmos. Ljubitelj Baha i Mocarta, ali i pod uticajem male hesidske jevrejske zajednice kojoj je pripadao i muzike koju je tamo čuo.

Oslikao je tavanicu Pariske opere, dok se francuska javnost bunila kako ruski Jevrejin, još i avangardni umetnik, oslikava francuski spomenik. Napravio je murale za Metropoliten operu u Njujorku. Tvorac je kostima za balet čije se replike i danas, 68 godina kasnije, i dalje koriste. Šagalov prijatelj, Pablo Pikaso, će kazati da nije bilo nikog od Renoara ko ima takav osećaj za svetlost kakav ima Šagal, na šta će ovaj odgovoriti: „Кakav je genije taj Pikaso! Šteta što ne slika.“ Bolešljivi dečak iz Vitebska nastavio je da leti celi svoj život.

Jelena Jorgačević

Muzika: “Serenade to spring“, албум “Songs from a Secret Garden“


ClassicAll radio is a self-funded project and is completely dependant on your donations. Please consider donating if you like what we do.
1$ from each of our readers would be enough to cover all of our operational costs!

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.