„Satijeva muzika je samosvojna, ne pripada ni jednom pravcu iako je nastajala u vreme impresionizma u muzici, nadrealizma, dadaizma… To je jednostavno Satijeva muzika“.
Pijanistkinja Branka Parlić, neumorni poklonik savremene muzike, pre svega minimalizma i postminimalizma, i jedna od najcenjenijih interpretatorki dela Erika Satija i Filipa Glasa, krajem prošle godine objavila je vinil pod nazivom Uspud / Cinema (GOD records, 2024). U pitanju su dva manje poznata, prema rečima izdavača „opskurna“, scenska dela pomenutog francuskog gimnopediste – na A strani je muzika za balet Uspud (1892), dok je na strani B Cinema – prva filmska muzika pisana za nadrealistički film Entr’acte iz 1924. godine.
Na predstavljanju ovog vinilnog izdanja u klubu Sprat u Beogradu 3. februara, uz Branku su govorili izdavač Slobodan Kajkut, kompozitor Miroslav Miša Savić, pisac Vladimir Skočajić Skoča i Ivan Lončarević – verovatno jedini moderator kojem je dozvoljeno da našu pijanistkinju prijateljski i s poštovanjem najavi kao „Branka bič božiji“. Budući da je promocija održana samo dva dana nakon velike blokade mostova u Novom Sadu, Slobodan Kajkut se osvrnuo na posebne trenutke u kojima se nalazimo, koji se „praktično mogu osetiti u vazduhu“. Tako su uz Cinemu i Uspud, u razgovor, nekako usput, dospeli i novosadski umetnici, aktuelna dešavanja, pesme kao simboli studentskih protesta i među najlepšim Okean Slobodana Tišme čije smo stihove tih dana nanovo otkrivali zahvaljujući horskom izvođenju na blokadi Mosta slobode. „Kada pomislim na Novi Sad prva asocijacija su mi Tišma, Suba i Branka“, nadovezao se Skočajić u sličnom tonu, a Kajkut je takođe istakao Mitra Subotića Subu i značaj njegove kompozicije Thanx mr Rorschach – ambijenti na teme Erika Satija.
Sati se tokom čitave promocije „vrteo“ na vinilu pa se i sa podeljenom pažnjom naslućivalo zašto je ova muzika drugačija od onoga što bismo možda očekivali. Zanimljivo je da se balet Uspud godinama gotovo ne izvodi na sceni i da postoji tek nekoliko snimaka na nosačima zvuka. Prema priznanju same pijanistkinje, nije je do sad privlačio jer „to nije muzika za koncert, nije dopadljiv na prvo slušanje. Mada na ploči jeste – na treće slušanje“.
Ipak, onog momenta kada igla započne svoje kretanje, ovaj vinilni balet nas na nenametljiv, ali konzistentan način osvaja. Muzika traje, umiruje, nakratko nestaje, samo da bi nam opet privukla pažnju prosipajući zagonetne akorde po vazduhu. Kompozitor Miša Savić to objašnjava rečima da fokus nije na slušanju tema, već „muzika treba da pliva oko nas. Tema simbolizuje neku vrstu izmišljenog monologa, a akordi su poput svetla i senke“. Balet je inače prvobitno i pisan za Teatar senki u Parizu, a nastao je na osnovu kompozicije „Iskušenja Svetog Antonija“ po noveli Gistava Flobera (zato i ne iznenađuje što u podnaslovu piše „Hrišćanski balet u tri čina“). „Ovi komadi sami po sebi ne bude vrstu raspevanosti“, primećuje Miša Savić i ceni kod naše pijanistkinje što nije pokušala da u „ambiјеntalno smirenu i zamrznutu muzičku strukturu unese životnost koja mu ne pripada. Ne šminka ga tehnikama koje su veštačke kao plastična hirurgija“.
Erik Sati (1866-1925) u svoje vreme nije ni približno uživao popularnost koju danas ima – pomenuti balet je bio izviždan na premijeri, a komentari su išli od toga da je to njegovo najpogubnije i najmanje komunikativno delo, do stava da je u pitanju remek-delo. Branka Parlić nam približava još uvek nedovoljno istraženi svet muzike ovog avangardnog i potpuno jedinstvenog kompozitora, otkrivajući šta je to što ga i dalje čini fascinantnim.
CLASSICALL: Balet Uspud je u muzičkom smislu dosta specifičan, hermetičan, ne osvaja nas na tipičan satijevski način. Koliko je ovakav Sati vama bio nov i izazovan za izvođenje?
BRANKA PARLIĆ: Upustila sam se u rad na baletu Uspud na predlog izdavača Slobodana Kajkuta. Tokom rada na ovoj kompoziciji sve više mi se dopadala jer sam je sve bolje razumela. Verujem da će i slušaocima biti potrebno nekoliko slušanja da bi u potpunosti osetili atmosferu koju ova muzika dočarava. Balet Uspud je zahtevan za izvođenje jer je prilično statičan i ima puno dugih izdržanih tonova u sporom tempu. Kako treperenje žica u klaviru ne može da proizvodi zvuk toliko dugo koliko je napisano u partituri, on ubrzo utihne i nastane tišina. Svojevrsan izazov za izvođača je da učini da ta tišina ne bude pauza koja prekida ili razdvaja muzičku celinu, nego sastavni deo muzičkog toka.
Album “Initie 2017” za koji ste dobili i medjunarodno priznanje je sniman u Švajcarskoj i specifičan je po tome što je kompletno urađen analogno na staroj vintidž opremi. Kako je to izgledalo ovaj put, kako je došlo do saradnje sa izdavačkom kućom iz Austrije?
Izdavač Slobodan Kajkut i ja prvi put smo se sreli 2001. godine nakon mog koncerta u Banja Luci na kome sam izvodila Satijeve klavirske kompozicije. On je tada bio radoznali srednjoškolac zainteresovan za novi i drugačiji zvuk. Od tada smo ostali u kontaktu, te se nisam iznenadila kada mi se javio sa predlogom da snimim muziku za balet Uspud za njegovu izdavačku kuću. Znala sam koju vrstu muzike Slobodan sluša i koji kompozitori su zastupljeni na listi njegovih izdanja, tako da mi se dopala ideja da se i moj vinil, sa Satijevim retko izvođenim delima, nađe u tako odabranom društvu. Celokupan materijal sam snimala u Novom Sadu na dva mesta, u novosadskoj sinagogi i u novoj zgradi Muzičke škole Isidor Bajić. Omot je rad Bruna Lovrenčića, snimatelja, reditelja i fotografa iz Zagreba. Fotografiju sam odabrala među velikim brojem njegovih izvanrednih fotografija.
Poznato je da je Sati tvorac termina “Muzika za nameštaj” koji se odnosi na muziku koju slušamo “u prolazu”– čujemo je, ali je zapravo ne slušamo. Šta se zapravo krije iza te ideje?
Muzika nameštaja preteča današnje ambijentalne muzike bila je namenjena za izvođenje u galeriji u kojoj se odvijala jedna pozorišna predstava. U pauzi te predstave Sati je zamolio publiku da ne obraća pažnju na orkestar, da slobodno razgovara, šeta i razgleda izložene slike. Ipak, ta prva manifestacija Ambijentalne muzike nije uspela. Nenavniknuta publika na takav odnos prema živom izvođenju muzike, ostala je na svojim sedištima i u tišini slušala prvo izvođenje tri stava Muzike Nameštaja.
Kompozicija Cinema koju je pisao za film Entr’acte se takođe tako opisuje – kao nešto što se nesvesno upija. Da li se u tom smislu ova muzika danas drugačije doživljava, naročito kada je slušamo bez prateće slike?
Kompozicija Cinema ima karakteristike Muzike nameštaja ali je ona zapravo pisana namenski za film Entr’acte i smatra se prvom filmskom muzikom. Film Entr’acte se emitovao između činova baleta Relache. Budući da Sati ni kratko vreme pred premijeru baleta Relache, za čije potrebe je i nastao film Entr’acte, nije dobio film za koji je trebalo da napiše muziku, morao se zadovoljiti samo onim što mu je režiser Rene Kler poslao, a to su samo nazivi scena i njihovo trajanje. To je razlog zašto se ova kompozicija sastoji od niza ponavljanih kratkih fraza koje nisu muzički povezane, nisu u istom tonalitetu, niti imaju istu metriku. One čak ni na koji način ne ilustruju sliku jer Sati nije ni video film dok je pisao muziku.
Kada se govori o Satiju, često možemo naići na citat Džona Kejdža koji je rekao da se ne postavlja pitanje Satijeve relevantnosti, jer je on neophodan. Da li je to ostao do danas? Bar za ljubitelje minimalističke muzike?
Zahvaljujući Džonu Kejdžu i nizu njegovih predavanja posvećenih Satiju održanih pedesetih godina 20. veka, Sati, do tada već pomalo zaboravljen, ponovo je vraćen na mesto koje mu pripada u istoriji muzike. Muzički pravac minimalizam, pored Gamelan muzike, tradicionalne indijske i afričke muzike, dobrim delom inspirisan je i Satijevom muzikom, njegovim idejama o svedenoj, jednostavnoj muzici sa puno ponavljanja kratkih fraza. Harmonije koje je Sati koristio u svojim ranim delima, 3 Sarabande, ciklusu Sin zvezda, baletu Uspud, bile su neobične i vrlo smele za drugu polovinu 19. veka. Ohrabrio je i inspirisao mnoge kompozitore da ih koriste, među kojima je bio i Moris Ravel.
Erik Sati je veći deo života bio neshvaćen kao kompozitor i pijanista. Kakvu je revoluciju doneo u svoje vreme sa svojim novim harmonskim jezikom, ali i potpuno neobičnim pristupom muzici – od specifičnih naziva za kompozicije, ironičnih komentara i krajnje neobičnih uputstava za izvođače poput “otvori glavu” ili “budi nevidljiv na trenutak”?
Rekla bih da je vreme u kome mi živimo zapravo Satijevo vreme. Toliko je on svojom muzikom i načinom života bio ispred svog vremena. Bio je prvi koji je svojim neobičnim uputstvima zapisanim u samoj partituri, dao potpunu slobodu izvođaču. Čak i kada je navodio u kom tempu bi trebalo svirati, ograđivao se rečima “ako se slažete”. Danas imamo veliki broj različitih tumačenja njegovih dela i nijedno nije pogrešno, jer zapravo ne postoji kanon koji ograničava izvođača da razume i interpretira na svoj način. Satijeva muzika je samosvojna, ne pripada ni jednom pravcu iako je nastajala u vreme impresionizma u muzici, nadrealizma, dadaizma… To je jednostavno Satijeva muzika.
Kakvi su dalje planovi, sa promocijama ili nastupima?
Za sada nemam planove za dalje aktivnosti u vezi promovisanja novog vinila. Mislim da je sada vreme da svi svoje aktivnosti usmerimo na podržavanje studenata i njihovih zahteva, jer oni svojom upornošću, pametnim i kreativnim odlukama i činjenjem to apsolutno zaslužuju.
Ivana Nićiforović
Pratite nas na Fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
i na našem YouTube kanalu ClassicAll Radio
i na Instagram profilu
