INTERVJU
Petar Janjatović
“Moja prva saznanja o rokenrolu dolazila su sa radio talasa i zato uživam da ljudima puštam neke pesme koje volim i ispričam neku zanimljivost o njima koju možda nisu znali”
U karijeri dugoj skoro 45 godina Dejan Cukić je dokazao da ima brojne talente. Komponuje, peva, prevodi, piše, vodi radio emisije. Kao gimnazijalac je počeo da peva u grupi Dizel, pa je prešao u Tilt. Afirmaciju je stekao sa sastavom Bulevar, a svetlosti velike pozornice spoznao je kao član Bajage i Instruktora. U solo vode se upustio 1987. godine a sve vreme su mu ključna podrška klavijaturista Dragan Micić i Spori ritam Band. U nedavno urađenom dokumentarnom filmu “Novi val 40 godina nakon” Cukić se priseća kako su tada za scenu bili značajni zagrebački klubovi i beogradske radio stanice. A bile su samo dve orijentisane na rock: Studio B i Beograd 202. I danas scenu podržavaju samo dve stanice. Nedavno se u muzičku edukaciju Cukić ponovo uključio sa svojom emisijom “Ode ponedeljak” na Beogradu 202. Krajem 2019. godine mu je izašao album “Ulica bez brojeva”. I to deveti po redu. Uz uobičajenu promociju bio je planiran i koncert u Kombank dvorani. A onda ga je korona omela u razvoju.
Tvoje nove pesme Prvi let i Pamet u glavu su brzo prepoznali radio programi i prosto su se same probile. Kakav je dalji život diska?
Dejan Cukić: Sve je stalo. Vrlo sam nesrećan zbog toga jer mislim da “Ulica bez brojeva” zaslužuje pažnju. Dobili smo mnogo lepih kritika i pohvale čak i od ljudi koji nisu naročito marili za to što smo ranije radili. Ali, krenula je pandemija, već treći spot (singl) Moj svet prošao je potpuno nezapaženo. Muzika je u međuvremenu označena kao najveći prenosilac zaraze, pa sam i ja zapao u prilično obeshrabrenu fazu. Nadam se da krećemo ponovo.
Najnoviji album ti je jedan od retkih bez obrade. Zašto ih nema i šta te je ranije provociralo da daješ svoju sliku tuđih pesama?
Malo mi se izgradio otpor prema obradama. Ni na kompilaciju koja je izašla pre nekoliko godina nismo stavili nijednu. Previše je beskrajnih prepevavanja starih pesama. Svaki televizijski „talent šou“ počiva na tome i razni drugi estradni sadržaji. Možda je to i pritisak godina, u stilu „daj da ostavim nešto svoje, dok još mogu“. Volim ja još uvek da zapevam neke pesme na kojima sam rastao, ali to ostavljam za neformalne solo-akustične nastupe.
Da li si tokom ovog praznog perioda radio nove pesme?
Uhvatilo me je nekakvo neraspoloženje i bilo mi je teško da uzmem gitaru u ruke. Kao da sam svesno odbijao da radim nešto novo. Međutim, podsvest se ne predaje. Svako malo, počeo bih da pevušim neku melodiju, pa bih je zabeležio telefonom. Pre neki dan sam preslušao te snimke i ima iznenađujuće mnogo zanimljivih stvari.
Imaš li ideju kako će uopšte scena da se oporavi od 2020. godine?
To niko ne zna. Možda se publika uželi, a možda se i sasvim odvikne… Videćemo. „Ko preživi, pričaće“
Kako je bez koncerata, održavaš li kondiciju van skakanja na sceni?
Redovno vežbam u jednoj obližnjoj teretani. Ništa spektakularno, ali održavam kondiciju. Dok me ne preseče u leđima, što mi se upravo desilo. Onda postaje komplikovano.
Rambo Amadeus mi je prošlog proleća pričao kako je dobro što ima više različitih interesovanja i znanja. Kad je počela korona i prestali koncerti on se vratio svom starom hobiju – jedrenju. I tokom sezone je držao časove na Savi. Tako je i tebi dobro došlo prevođenje rock knjiga. Šta si sve u poslednjih godinu dana doneo u knjižare?
Neverovatnom igrom sudbine u 2020. sam imao tri prevoda u knjižarama – Elton John, Elvis Presley, Jimi Hendrix. Sada su na redu The Doors. Odlučili smo se za njihovu staru biografiju „No One Here Gets Out Alive“, jednu od najčuvenijih rok biografija uopšte, po kojoj je uglavnom rađen i film o grupi. Rok literatura je tek poslednjih godina značajno zastupljena u našim knjižarama, zato nije loše povremeno se vratiti na knjige koje su gradile ovaj žanr u svetu.
Koliko često se dešavalo da u autobiografijama pronađeš greške autora? Sećanje je varljivo, a ljudi vole da malo ulepšaju sopstvenu istoriju.
Mislim da autore treba ostaviti sa njihovim greškama. Ako Elton kaže za nekog umetnika čija dela skuplja da je „art deco“, mada je u stvari „art nouveau“, bolje je da ostavim grešku jer ona više govori o Eltonu od prave informacije. Opet, kada Springsteen zameni greškom braću Brecker, ja stavim fusnotu jer ne mogu da odolim intervenciji u polju lične ekspertize (smeh). Jednom mi je na jednom koncertu prišla devojka i zahvalila mi se na radu na prevodima jer se „zainteresovala za rok istoriju preko mojih fusnota“. Mislim da je to nešto najlepše što sam čuo poslednjih desetak godina.
Svojevremeno si na raznim stanicama imao svoje emisije, na primer na B92 “Volim ponedeljak”. Od nedavno na Radio Beogradu 202 radiš emisiju “Ode ponedeljak”. Šta se toliko muvaš oko tog ponedeljka?
Pa tu sam na početku (smeh). Kada stignem do srede biće opasno. Ja volim radio. Moja prva saznanja o rokenrolu dolazila su sa radio talasa i zato uživam da ljudima puštam neke pesme koje volim i ispričam neku zanimljivost o njima koju možda nisu znali. Beograd 202 je ostao jedina stanica na kojoj je moguće raditi takvu vrstu emisije jer su drugi programi strogo formatizovani. Pored toga, naterali su me da u svakoj emisiji i nešto otpevam uživo, pa sam morao ponovo da izvadim gitaru iz kofera. Što nije loše. Koristilo mi je.
Pratite nas na fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
i na YouTube kanalu ClassicAll Radio
