Piše: Zoran Tošić
“U skladu sa manifestom Džez je priroda, priroda je scena, program trećeg dana je otvoren na proplanku iznad gostionice Joher, na 1787 metara nadmorske visine na prevoju Monte San Viđilio. Do proplanka smo stigli desetominutnom vožnjom gondolom, pa zatim dvadesetominutnom vožnjom jednosednom žičarom. Guste četinarske šume i pitomi planinski pejzaži činili su da svaki trenutak bude pravo uživanje. Koncert je već počeo kada smo stigli – pedesetak srećnika razbacano po proplanku uživalo je u sintezi prirode i umetnosti.”
I dalje mi odzvanja u glavi stih Heaven, I’m in Heaven, ne zbog reklame koja ide trenutno po TV kanalima nego zbog bisa koji je nadahnuto izveo šarmantni trio Knobil u ambijentu za koji nemam druge reči nego upravo – raj. Za ljubitelje evropskog džeza, teško da ima boljeg opisa manifestacije koja se tokom deset dana održavala širom bakovitog Južnog Tirola, italijanske pokrajine u podnožju Dolomita. Ove godine ih je bilo ukupno 43.
Džez festival u Južnom Tirolu (u originalu “Südtirol Jazzfestival Alto Adige”) je pokrenula neprofitna organizacija Jazz Music Promotion Südtirol Alto Adige u Bolcanu, glavnom gradu pokrajine, 1982. godine. Na početku su koncerti bili organizovani samo u tom gradu, da bi tokom vremena festival krenuo da priređuje koncerte širom Južnog Tirola. Osamdesetih godina prošlog veka program je bio baziran uglavnom na izvođačima iz Sjedinjenih Država, da bi devedesetih naglasak polako prelazio na evropske muzičare. Kuriozitet je da je ove godine SAD predstavljao samo jedan umetnik, pevačica Sera Kalo, doduše kao predstavnica berlinske scene.
Godine 2000, ulogu umetničkog direktora festivala preuzima Klaus Vidman, koji radikalno menja koncept organizujući koncerte širom Južnog Tirola na najneobičnijim mestima – planinskim vrhovima Dolomita, lokalnim vinarijama, muzejima, dvorcima. Fokus festivala se prebacuje na evropsku inovativnu scenu, kao i na avangardnije programe. Opšti moto manifestacije postaje Džez je priroda, priroda je scena. Od 2023. festival vodi trojac Stefan Festini Kuko, Maks fon Prec i Roberto Tubaro, tim koji uspešno korača stazom koju je Vidman utabao. Oni nastavljaju sa eksperimentisanjem, uvodeći i novi program Sonic Reactions – ciklus improvizovanih dua muzičara koji se prvi put sreću neposredno pre koncerta i izvode program bez ikakve pripreme. Za svako izdanje festival bira „zemlju u fokusu“, predstavljajući detaljno njenu scenu. Sada je to bila Norveška, a festival je održan pod sloganom Sound. Ove godine je Festival nagrađen prestižnim priznanjem Award for Adventurous Programming, koje dodeljuje udruženje Europe Jazz Network za hrabar i inovativan pristup u kreiranju programa.
Program festivala je uglavnom besplatan, a za koncerte koji nisu besplatni cene su više nego simbolične – komplet karata košta 75 evra. Ambijent, nesvakidašnje lokacije, vrhunski umetnici, jedinstveni formati, atmosfera i gostoprimstvo čine ovaj festival zaista posebnim. Koncept festivala nudi program za široki spektar ljubitelja muzike, pa će svako pronaći nešto što će ga oduševiti. Za mene je najuzbudljivije bilo otkrivanje muzičara na koje pre toga nisam obratio pažnju – džez muzika ipak zvuči mnogo uverljivije uživo, pa su ovakvi festivali prilika da umetnik skrene pažnju na sebe. Među iskusnima je puno svetlo dobio Gard Nilsen, među mlađima su mi se posebno dopali Anais Drago, Mateo Pađi i Knobil, Defin Jusein, a čuli smo i zanimljive nove projekte poput Jakovela/Riči/Diodati/Goler, od kojih s nestrpljenjem očekujem rezultate buduće saradnje. Svakako, puno novih i starih imena za preslušavanje u danima koji dolaze.
Petak, 26. juni
Glavni program prvog dana održan je u Naučno tehnološkom parku Bolcana (NOI Techpark), koji je smešten u renoviranoj fabrici aluminijuma iz 1937. Kompleksom dominira betonski vodotoranj, ukrašen muralima uličnih umetnika, ispod kojeg je za ovu priliku smeštena bina za glavni događaj večeri. Kako i priliči festivalu koji je upravo dobio nagradu za hrabar i inovativan pristup, prvi koncert odvija se na improvizovanoj platformi na površini bazena unutar dvorišta parka. Gard Nilsen, Hans Hulbekmo i Hakon Mjoset Johansen, trojica bubnjara iz Supersonik orkestra pod logičnim nazivom Supersonic Drummers, napravili su prigodnu tridesetominutnu uvertiru za glavni nastup.
Posle prigodnih govora članova komisije EJN i uručenja nagrade organizatorima, festival je otvoren spektakularnim koncertom šesnaestočlanog Gard Nilsen Supersonik orkestra iz Norveške i drugih evropskih zemalja. Pored pomenutog trojca bubnjara, članovi ansambla su vrhunski muzičari – Maćej Obara, Sisel Vera Peterson, Eirik Hegdal i Goran Kajfeš, između ostalih. Naziv Supersonik orkestar verno opisuje ono što smo čuli u sledećih 70 minuta – moćan gruv uz nadahnute solo deonice svih članova. Tri bubnja, tri kontrabasa, šest saksofona, dve trube i dva trombona je nešto što retko može da se čuje, a ako se tome doda činjenica da su članovi vanserijski svirači – događaj je bio i više nego izvanredan. Po rečima Nilsena, njegov životni san bio je da skupi baš ove muzičare za ovaj orkestar. Ispred njega je sve vreme stajao retro znak u stilu šezdesetih Recording – nastup je snimljen i možemo da očekujemo live album. U sledećih nekoliko dana, imali smo prilike da vidimo članove ansambla unutar raznih manjih sastava.
Pored ciklusa Sonic Reaction, večernji program u klubu pivnice Batzen je rezervisan za alternativni pristup džezu – po rečima organizatora, ideja je da se kroz modernije forme džez približi mlađim generacijama. U skladu sa tim, prve večeri je nastupio austrijski sastav Elektro Guzzi, koji izvodi tehno uz gitaru, bas i bubnjeve. Namera organizatora je u potpunosti ispunjena, s obzirom da je publika bila vidno mlađa.
Subota, 27. juni
Drugi dan festivala započinjemo u 11 sati pre podne na terenima za mini golf, gde je tek drugi javni nastup odsvirao kolektiv poznatih domaćih muzičara u sastavu Frančesko Diodati (gitara), Rut Goler (bas i vokal), Nikolo Riči (saksofon) i Đovani Jakovela (bubnjevi). Bendom dominiraju Diodati i Goler, oblikujući finalni rezultat kao post džez rok. Sinergija između njih je više nego evidentna – nadam da će saradnja rezultirati nekim izdanjem. Golerova će ponovo biti sa nama već u popodnevnim satima na prvom Sonic Reaction, u duu sa Lukasom Akintajom (bubnjevi). Ova serija održava se u kući pod nazivom Waaghaus iz sedamanesetog veka, u samom centru Bolcana, gde je i sedište organizatora festivala.
Uveče smo centralnom gradskom trgu Waltherplatz, koji okružuju istorijske zgrade i palate, dok sa južne strane dominira veličanstvena katedrala. Na programu je bio Goran Kajfeš Subtropic Arkestra. Goran je rođen u Švedskoj, a sin je Davora Kajfeša, pijaniste čuvenog Zagreb Jazz Quarteta. Sedmočlani orkestar predstavio je raznovrstan program, od fanka, preko afrobita, do balkanskih uticaja, što je publika zdušno prihvatila. Potom u klubu Batzen slušamo Seru Kalo, koja je izvela program sa nedavno objavljenog albuma eX.II Jazz is Punk. Iako je Sera bila u centru pažnje, treba odati priznanje i bendu koji upotpunjava njen sirovi vokalni performans divljim avangardnim izletima.
Nedelja, 28. juni
U skladu sa manifestom, Džez je priroda, priroda je scena program trećeg dana je otvoren na proplanku iznad gostionice Joher, na 1787 metara nadmorske visine na prevoju Monte San Viđilio. Do proplanka smo stigli desetominutnom vožnjom gondolom, pa zatim dvadesetominutnom vožnjom jednosednom žičarom. Guste četinarske šume i pitomi planinski pejzaži činili su da svaki trenutak bude pravo uživanje, dok je nemilosrdno podnevno sunce doprinelo da jedva čekamo da siđemo sa žice. Po silasku sa jednoseda usledilo je još desetak minuta šetnje proplancima i šumskim putem praćeno pejzažima koje samo Dolomiti mogu da prirede – u daljini se pružao spektakularan pogled na dolinu u kojoj leži Bolcano.
Koncert je već počeo kada smo stigli – pedesetak srećnika razbacano po proplanku uživalo je u sintezi prirode i umetnosti. Sisel Vera Peterson i Eirik Hegdal integrisali su zvuke prirode i instrumenata, a u performans se uključilo i zvono crkve koje je u jednom trenutku krenulo da zvoni iako mu nije bilo vreme. Ovaj događaj će mi ostati u pamćenju i po spontanoj anegdoti posle koncerta, kada je naš fotograf el gvojos, oduševljen nastupom tražio da ga slikam sa Sisel i Eirikom. Tada je u prolazu basista Andreas Feltli dobacio: „Ljudi, ovo je za vas, on je već slavan!“ Hegdal je inače ponovo nastupao iste večeri, predstavljajući svoj kvartet Team Hegdal u parku Alcide Berloffa u centru Bolcana. U ansamblu su bili još dvojica ritmičara iz Supersonik orkestra, Gard Nilsen i Ole Morten Vogan, kao i trubač Eivind Lonning.
Ponedeljak 29. juni
Najpre smo u jutarnjim satima bili u dvorištu Libera Universitata di Bolzano, gde je nastupala ruska pijanistkinja Svetlana Marinčenko, sa triom SVM3 i gostujućim gitaristom Joom Bitdenkerom. Ona živi u Berlinu, pa je to bila dobra prilika i da osetimo duh nove berlinske scene, mada je u muzici bilo i diskretnih elemenata iz njene postojbine. Drugi koncert u serijalu Sonic Reaction u pres centru u Waaghaus spojio je iskusnog britanskog pijanistu Kita Daunsa i mladu italijansku violinistkinju Anais Drago. Naglašeno nam je da dođemo dovoljno ranije s obzirom na ogromno interesovanje. Sala pres centra je mala, prima svega petnaestak ljudi – organizatori su morali da otvore i glavna vrata i zadnji ulaz u press centar, kako bi još poneko mogao da čuje vrhunsku improvizaciju dvoje umetnika sa ulice i iz hodnika. Stari klavir u sali je inače prethodno naštimovan, ali neposredno pre koncerta otpala je jedna dirka, pa je Kit morao da improvizuje i selotejpom je fiksira. Improvizovao je i sa izborom instrumenata, tokom koncerta iznenađujuće zasviravši i violončelo.
S obzirom da se koncerti održavaju širom regije, organizator ima organizovani prevoz, dovoljno je samo da se najavite i rezervišete mesto. Put nas dalje vodi u hotel Bad Ratzen na koncert švajcarskog benda Knobil, četrdesetak minuta vožnje autobusom od Bolcana, visoko u planinama. Hotel je smešten bukvalno na kraju puta, na proplanku podno impresivnih vrhova Dolomita, pored rečice i lekovitog izvora usred guste četinarske šume – zaista izgleda kao raj na zemlji. Iako pakleno vruće prethodnih dana, prognoza za ovo veče je predvidela kišu, pa je koncert na razočarenje prisutnih prebačen sa bajkovite livade sa panjevima kao stolovima u lobi hotela. Usled nepredviđenih okolnosti, ljubazni domaćini popunili su ga foteljama i stolicama iz čitave zgrade. Iako neverovatan miks stilova, ambijent je delovao veoma atraktivno. Usledio je jedan od najzanimljivijih koncerata festivala, Luiz Knobil je od prvog takta preuzela pažnju publike, kako pevanjem i sviranjem, tako i živahnim ponašanjem na improvizovanoj sceni – pratili su je Fabijen Žiroto (bubnjevi) i Klo Marsinji (bas klarinet). Muzika je kombinacija šansone, džeza i popa, sa izvanrednim solo deonicama troje umetnika. Na bisu je nadahnuto izvela na početku pomenuti Cheek to Cheek na opšte oduševljenje prisutnih.
Autobus nas vraća u Bolcano i ostavlja ispred škole Gioavanni Pascoli, gde će ponovo nastupati Anais Drago, sa triom ReLeVe – i ovaj koncert je prebačen zbog lošeg vremena u zatvoreni prostor. U pitanju je jedna od najtaletovanijih italijanskih umetnica, što pokazuju i brojne nagrade čiji je laureat – Top Jazz 2022 časopisa “Musica Jazz” i Seifert Competition 2024 u Poljskoj kao i visoki plasman u magazinu “Downbeat” među talentima u usponu 2023. Između ostalih projekata, Anais je 2022. ostvarila i duo sa Enrikom Ravom. Album ReLeVe zvuči fantastično: pored Anais na violini, u triju su Federiko Kalkano (klarinet i bas klarinet) i Maks Trabuko (bubnjevi). Muzika je veoma emotivna, dinamična, plesna, topla – jednom rečju „evrojužnjačka“. Uživo je i bolje!
Utorak, 30. juni
U popodnevnim časovima smo u predgrađu Bolcana gde Kit Dauns na impozantnim orguljama crkve u Grisu u Bolcanu predstavlja program koji je u potpunosti inspirisan trenutkom i okruženjem. Potom, posle polusatne vožnje stižemo u obližnji gradić Bresanone na koncert mladog italijanskog tromboniste Matea Pađija u dvorištu srednjevekovnog zatvora Tschumpus. Na moje veliko iznenađenje zatvor je smešten u samom centru pored gradske kuće (iz današnje perspektive, ovakva pozicija zatvora mi deluje baš prikladno), a danas je kulturni centar, pri čemu je dvorište pretvoreno u improvizovanu binu. Uz Matea, nastupili su Lorenco Simoni (saksofon), Vitorio Solimene (klavir), Andrea Grosi (kontrabas) i Andrea Karta (bubnjevi). Na samom početku koncerta, momci su dali sebi oduška i odlutali u free džez pa je uvodna numera potrajala petnaestak minuta – zvučalo je zaista impresivno! Posle ove numere koja im je delovala kao zagrevanje, prešli su na predstavljanje projekta pod imenom Giraffe – veoma prijatno iznenađenje u odnosu na studijsku verziju albuma! Matteo je briljirao, a i ostatak grupe nije zaostajao – italijanski džez ostaje u zaista dobrim rukama.
Sreda, 1. jul
Najpre je u saradnji sa filmskim festivalom u Bolcanu duo Mateo Pađi / Andrea Grosi uživo izvodio prateću muziku za nadrealističke katalonske neme filmove iz dvadesetih godina prošlog veka u sali lokalnog filmskog kluba. Potom smo prešli u klub Batzen, da svedočimo projektu specijalno dizajnizanom za ovaj festival. Na svakom izdanju, tokom pet godina, bend Kabarila (četiri muzičara i tri plesača) pod vođstvom austrijskog basiste Lukasa Krancelbindera izvodi petočasovni nastup. Ovogodišnje izdanje je bilo četvrto po redu. Koncert počinje lagano, muzičari izranjaju iz tame kluba Bacen i šetaju se oko publike, uvlačeći je postepeno u magični svet plemenskih ritmova. Iako bi se činilo da bi petočasovni koncert možda mogao da bude naporan i na momente monoton za slušanje, u ovom slučaju, pre svega Lukas na basu i Delpfin Jusein na flauti, sve vreme rotiraju tenziju i održavaju prisutne u nekoj vrsti transa. Uz njih dvoje su Johanes Šijermaher (saksofon) i Simon Pop (bubnjevi), a plešu Keren Oran, Jaroslav Ondruš i Dante Muriljo. Plesači su sve vreme na podijumu kluba, u intenzivnoj interakciji sa publikom. Koncert je trajao tačno pet sati, a da pri tome nije napravljen nijedan prekid! Svakako nezaboravno iskustvo – ne mogu da se setim da mi je nešto držalo pažnju pet sati, a da pri tome ne osetim kako vreme prolazi. Kao što je i počeo, koncert je završen na podijumu kluba, sa muzičarima okupanim svelom reflektora. Fantastično!
Četvrtak, 2. jul
Ponovo se vozimo u planine, ovaj put do mesta pod nazivom Stanglerhof, jedne od najstarijih farmi u okruženju koja je adaptirana u kulturni centar. Sa farme se pruža neverovatan pogled na impresivni masiv Dolomita – zbog sledećeg koncerta smo nažalost propustili zalazak sunca, kada je, po rečima očevidaca, prizor još spektakularniji. Pevačica Laura Zoš, poreklom iz Južnog Tirola, za ovu priliku se predstavila projektom Euregio Jazzwerkstatt, predstavljajući nam zanimljive kompozicije između džeza i savremene klasike sa mladim kolegama iz kraja i okolnih regija Tirol i Trentino. U postavi su još bili Rut Goler (bas), Kjara Kiste (vokal), Ivon Morijel (saksofon) i Feliks Nusbaumer (truba). Dalje se spuštamo sa planine i vozimo do Bresanonea, u baštu apartmanskog kompleksa Guggenberg, gde je pored žustre planinske reke Rjenca nastupio je internacionalni kvartet LVDF. Boravak u Bolcanu završićemo kasnije u Bacenu, preplitanjem džeza i elektronske muzike u muzici francuskog trija Tribalism 3.
Napuštajući Bolcano sa neverovatno pozitivnim iskustvom, morali smo u kolima da poslušamo Cheek to Cheek u verziji Freda Astera. Jednostavno, ova pesma verno opisuje doživljaj koji smo imali prethodnih sedam dana. Do sledeće godine!
Pratite nas na Fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
i na našem YouTube kanalu ClassicAll Radio
i na Instagram profilu
