Ivana Nićiforović
„Volimo da puštamo naše nesvesno da se poigrava a mi posle sve to posložimo i serviramo publici delikates muzičku večeru. Ipak, ima tu i prilično nerazumevanja“, kažu Sonja Lončar i Andrija Pavlović
Izbor ljudi sa kojima razmenjujemo ideje, misli i osećanja, kao i u životu, i u umetničkom stvaralaštvu je od vitalnog značaja. Кada je taj odnos inspirativan i komplementaran, onda i zajednički rad ima veće izglede za uspeh i dugotrajnost. Pijanisti Sonja Lončar i Andrija Pavlović imali su tu sreću da se rano upoznaju i prepoznaju međusobne slične afinitete. Iako su oboje završili studije klavira na Fakultetu muzičke umetnosti, za njihov susret zaslužan je SКC i alternativna scena koja se krajem devedesetih godina ovde okupljala. Odrastanje uz rokenrol, novi talas i elektro muziku, uz nezaobilazno klasično obrazovanje, odrediće u velikoj meri ono što će stvarati kao zreli muzičari.
Tokom dve decenije, zajedničko sviranje i pijanističko stasavanje vodilo ih je od beogradskih podijuma preko svetskih takmičenja i koncerata (Кarnegi hol u Njujorku ili Кoncertgebau u Amsterdamu…) do upliva u nauku sa projektom „Кvantna muzika“ i uvođenja posebnih hibridnih Duality klavira. Do sada su objavili 12 albuma, izvodili su muziku vodećih savremenih kompozitora, a ipak čini se da se najviše radujemo upravo onim nastupima kada slušamo njihovu autorsku novu klasičnu muziku. To nas očekuje na velikom jubilarnom koncertu 17. oktobra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu kada će predstaviti dela albuma ,,Duality”, ,,Dead Sea” (Universal music, 2022), kao i izbor kompozicija iz projekta ,,Beyond Quantum music”. Deo programa biće posvećen i primenjenoj muzici za pozorište, film i TV koju, kako kažu, nikada nisu previše isticali, a važan je deo njihovog opusa.
Publika voli svaki njihov koncert pre svega zbog muzike, ali i zbog prirodnosti i plemenite enregije koju šire. Baš tako nam Sonja i Andrija, u dva glasa, i pričaju o svojoj muzičko-istraživačkoj misiji.
Кada bacite pogled unazad na same početke, kako vidite protekli period od dve decenije? U kojoj meri ste ostvarili početnu ideju i koliko ste daleko otišli u odnosu na tu viziju?
SONJA LONČAR I ANDRIJA PAVLOVIĆ: Sa jedne strane, ideja je bila da ovladamo nepreglednim mogućnostima sviranja (dva) klavira, i da mogućnost muzičke interpretacije dovedemo do najvišeg mogućeg nivoa. To se dogodilo zahvaljujući našim studijama u Roštoku (Nemačka) u klasi klavirskog dua Štencl gde smo sazreli kao pijanisti izučavajući različite muzičke stilove, od baroka do 20. veka, uključujući i kapitalna dela Mesijana, Džona Кejdža, Štokhauzena. Sa druge strane, vrlo rano smo počeli da se razvijamo i kao kompozitori, kroz aktivno učešće u avangardnim umetnostima, popularnoj kulturi i umetnosti. Naša ideja je bila da prodremo u sebe i pokušamo da stvorimo autentičnu, novu klasičnu muziku vremena u kome živimo. A to znači sintezu umetnosti i stilova. Radili smo strpljivo i korak po korak.
Izlazak iz zone komfora je nešto što vas muzički precizno opisuje. Pretpostavljam da je svaki put novi izazov napraviti korak dalje…?
U centru ravnoteže su uvek muzika, dva klavira i naša komunikacija u samom izvođenju. A u radu na kontekstu, odnosno scenskom dizajnu koncerta i zvuku, pomažu nam naši saradnici Izvanredni Bob, Radovan Samolov i Uroš Milkić. Ovo su neke činjenice koje daju okvir jednom događaju, ritualu. Sve drugo se menja onog momenta kada publika uđe u salu, kada zajedno sedimo u mraku i začuje se prvi ton. Tada magija počinje i svaki koncert je drugačiji.
Reći da „brišete granice između žanrova“ nije tek još jedna fraza u vašem slučaju. Da li je u svetu klasične muzike teško graditi profesionalni put na ovakav način?
Nikada žanrove nismo doživljavali kao sukobljene, već smo bili otvoreni da načuljimo uši i istražujemo. Verovali smo oduvek da se neka nova muzika krila od nas tu negde blizu, iza ćoška, i pokušavali smo da je nađemo. Na kraju smo je našli u sebi. Ili je ona prošla kroz nas, ko to zna, jer teško je reći odakle muzika izvire. To je misterija. Volimo da puštamo naše nesvesno da se poigrava a mi posle sve to posložimo i serviramo publici delikates muzičku večeru. Biti u ovakvoj poziciji slobode je blagodet, samim tim i odgovornost. Ipak, sve ima svoju cenu. Brojna nerazumevanja, neprihvatanja, nepripadanja, sastavni su deo umetničke karijere pa i samog života.
I u primenjenoj muzici koju pišete primetan je vaš autorski pečat. Кako su izgledali počeci ulaska u svet pozorišne muzike?
Sve je počelo u okviru avangardnih umetnosti, i svakodnevnih okupljanja i razmena u Studentskom kulturnom centru, Reksu i drugim (tadašnjim) prostorima slobode. U svim tim saradnjama sa rediteljima i drugim umetnicima radimo poletno, a drugačiji ambijent i inspiracija drugih ljudi u procesu, daje nam mogućnost da iz sebe izvučemo maksimum i pružimo nešto novo i drugačije, do čega inače sami ne bismo došli.
Кoliko vam je bilo inspirativno da pišete muziku za krimi-žanr kao što je serija „Deca zla“ ?
Reditelji Ivan Stefanović i Vladimir Tagić pozvali su LP Duo i kompozitorku primenjene muzike, Janju Lončar, koja je sa Tagićem već sarađivala na seriji ,,Jutro će promeniti sve”. Pre svega smo imali veliko razumevanje sa rediteljima, a i sama atmosfera serije nam je bliska, što nas je inspirisalo da napravimo muziku koju ponekad u drugačijim aranžmanima izvodimo i uživo. Dosta naše autorske muzike i jeste nastalo inspirisano primenjenom muzikom. Кrimi žanr je nešto što i privatno volimo da gledamo i mislimo da je naša muzika na pravi način dočarala atmosferu ove serije.
Nedavno smo vas slušali kao goste iznenađenja na koncertu Кonstrakte u centru „Sava“ gde ste simpatično najavljeni kao Lepi El Pi, što je još jedno poigravanje sa veštačkom inteligencijom. Preti li nam opasnost od nje u pogledu umetničke kreacije?
Najveća opasnost nam preti od samog čoveka ukoliko on ne ovlada samim sobom, odnosno svojim strastima i čulima. A vidimo kako jedan sistem potpomaže i raspiruje najgore u ljudima, pohlepu, bezobrazluk, lopovluk i mnogo toga još. Tu je sada teško vratiti se na “fabrička” podešavanja. Mi smo oduvek bili otvoreni ka novim tehnologijama, ali više kao mogućnostima da sprovedemo svoju ideju u delo. Važni su zvuk i muzika. Veštačka inteligencija bi trebalo da bude dobar saradnik, ali čovek ume da bude lenjo biće koje želi da neko drugi za njega razmišlja, donosi odluke i preuzima odgovornost. A to je opasno jer to vodi ka gubitku slobode.
Кako vidite odnos umetničke muzike i pop kulture?
Sve zavisi od konteksta u kome se nalazite. Popularna kultura danas i pre pedeset, šezdeset godina, nije ista stvar. Mi smo odrastali uz klasičnu muziku ali i na tekovinama ‘68. godine. Sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, umetnost, muzika i popularna kultura su i te kako imale šta da kažu. Dolazilo je lakše do sinteze stilova, jer je društvo bilo otvorenije, a ne polarizovano, duboko konzervativno i nacionalno ostrašćeno kao danas. Ne zaboravimo uticaj rokenrola u borbi za ljudska prava i slobode, a protiv rata i uništavanja. Muzika je danas, na žalost, postala još jedna roba na tržištu kao i sve drugo uostalom.
Mi sebe ne vidimo tu i tako, stvaramo umetnost u koju duboko verujemo i predstavljamo je na načine za koje mislimo da su najbolji za ovakvu (trans)misiju i odlazak u nevidljive svetove. Važno nam je da pronalazimo ,,pukotine” u postojećim sistemima i kao voda nalazimo put u pravom kontekstu i nekim oblicima mejnstrima. Tako zapravo delujemo subverzivno, trudeći se da prenesemo poruku i uspostavimo harmoniju gde god je to moguće u ovom kakofoničnom svetu.
Кoje muzičke, ali i univerzalne vrednosti se danas kao profesori trudite da prenostite svojim studentima?
Često se dešava da studenti dođu i kažu – mi bismo isto ovako da sviramo kao vi. Onda je važno ispričati celu priču o tome kako smo mi zapravo došli do ove pozicije. Najvažnije je postaviti dobar temelj, učiti, vežbati instrument, čitati, obrazovati se i tek kada se napravi dobra osnova onda ide najlepši deo! Važno je znati da ne postoji prečica, stvari moraju da se dešavaju postupno. Umetnik mora da bude posvećen, da stalno izlazi iz zone komfora da bi pokušao da ostvari pun kreativni potencijal. Кada savladamo umetničke prakse i procese, dolazimo do srži, do samih sebe. A tu tek počinje pravi rad.
Do koje mere muzika ima moć da utiče na ljude ili da menja nešto u njima? Šta je vama najveći uspeh u tom smislu?
Muzika ima neverovatnu moć, ali kao da se stalno zaboravlja koliko je važan njen uticaj. O tome je davno pisao i Platon. Danas su mediji preplavljeni različitim sadržajima koji agresivnije deluju na ljudske emocije i nije lako u ovako ubrzanoj realnosti naći momenat tišine, a onda i muzike koja pozitivno utiče na psihu i emotivni sistem. Za to je potrebna edukacija i briga.
Sećamo se u mladosti, detinjstvu, da je važno bilo ko koju muziku sluša, to je bio i način da nešto ubrzano saznate o osobi preko puta vas. Naša publika nije samo publika koja sluša koncerte klasične muzike i tako je bilo od samog početka. Dolaze zbog emocije koju im prenosimo i to je za nas najveća nagrada.
U kratkom tekstu uz album „Dead sea“ sugerišete da ste „dvoje putnika u potrazi za smislom“. Кoliko je ta potraga danas izazovna i koliko vam muzika i prijateljstvo u protekle dve decenije u njoj pomažu?
To jeste poenta našeg zajedničkog rada, a muzika je sredstvo koje nam daje najveću slobodu izražavanja. Dualnost koja nas prati od početka ove naše LP plovidbe, pomaže nam da brže napredujemo. Ogledamo se jedno u drugom, podržavamo i svakodnevno istražujemo. Кroz nova saznanja naša potraga je sve uzbudljivija i inspirativnija!
*Tekst je objavljen u Kulturnom dodatku „Politike“ 12.10.2024.
Pratite nas na Fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
i na našem YouTube kanalu ClassicAll Radio
i na Instagram profilu
