Klasična priča

Autorsko veče Dušana Bogdanovića u Gvarnerijusu: muzika bez granica

09. 10. 2022.

„Za razliku od avangarde koja je otišla u veliki intelektualizam i socijalno-psihološku otuđenost, etnička muzika mi je uvek izgledala kao izvor života, životnosti, kreativnosti“

Kompozitor majstorskog zanata sa istinskom jasnoćom i čistoćom vizije” –  jedan je od brojnih opisa muzike kompozitora i gitariste Dušana Bogdanovića. Ipak, svoju muziku je možda najpreciznije definisao on sam: kao stvaranje alternativnih muzičkih svetova.

To može biti ričerkar zasnovan na afričkim ritmovima, folklorne teme u džez maniru ili polifona vizantijska muzika. Osim što ovakvom sintezom različitih muzičkih elemenata izbegava smeštanje u određenu “fioku”, Bogdanović u isto vreme čini da scena savremene umetničke muzike, kod nas, a i šire, diše na sasvim poseban način.

Improvizacija mu je oduvek glavni “adut” pri komponovanju, kako i sam objašnjava: “to je neki moj pristup uopšte. Da krećem ni od čega, a odatle će se nešto samo po sebi, nadajmo se, razviti”. Ipak, postoji jasnija struktura kada piše muziku na stihove. Takav je bio slučaj sa poezijom engleskog pesnika Teda Hjuza, čileanke Gabrijele Mistral, pa čak i kada je pisao na stihove Vaska Pope – bilo da su u engleskom prevodu ili u originalu kao što je slučaj sa pesmom “Mala kutija”.

Veći deo života proveo je na relaciji Evropa – Amerika. Studirao je u Ženevi sedamdesetih godina, a osvojeno prvo mesto na takmičenju donelo mu je debi u prestižnom Karnegi holu. Skoro tri decenije proveo je u Los Anđelesu i San Francisku, da bi se pre petnaestak godina ponovo vratio u Švajcarsku, gde je svoje znanje prenosio znatiželjnim i nadarenim studentima.

Početkom ove godine nastupao je u Novom Sadu, a u nedelju 9.10. održaće, zajedno sa kolegama i prijateljima, autorsko veče u Ustanovi kulture Gvarnerijus. Kako kaže, ako bude u dobrom raspoloženju odsviraće kao solista Fantaziju na svoju omilijenu narodnu temu Marijo, deli bela kumrijo. Tokom večeri bićemo u prilici da čujemo njegove Delfske himne po uzoru na grčke kompozitore  iz 2. veka, Psalme za dve gitare (sa Verom Ogrizović), Jesenji ričerkar koji će premijerno izvesti pijanistkinja Nada Kolundžija, dva komada za flautu (Stana Krstajić), zanimljivi gospel bluz pod nazivom Crow i, konačno, kompoziciju inspirisanu vizantijskom muzikom Joanisa Kladasa iz 14. veka. Autorsko veče pod nazivom „Kolevka našeg bića“ upotpuniće još i sopran Aneta Ilić, čelistkinja Sandra Belić i kontrabasista Boban Stošić.

Povodom predstojećeg koncerta, razgovarali smo sa Dušanom Bogdanovićem o njegovim muzičkim putevima, kao i o muzičarima sa kojima je tokom godina svirao, snimao albume i držao nezaboravne koncerte.

„CLASSICALL“: Uz klasično obrazovanje, slušali ste džez, rok kao i tradicionalnu muziku. Koliko su muzičari sa kojima ste sarađivali bili važni za razvoj vaše kreativnosti, improvizacije u sviranju?

DUŠAN BOGDANOVIĆ: Ja sam svirao električnu gitaru i dosta sam se bavio onim što bi se danas zvalo etno džez. Sa Miroslavom Tadićem, Milčom Levijevim, izuzetnim bugarskim pijanistom i kompozitorom, Čarlijem Hejdenom… Sa njima sam snimao ploče i to je bio više improvizatorski period, koji i dalje traje, samo što sad nemam toliko partnera sa kojima improvizujem. U klasičnoj muzici je to daleko problematičnije. Jer, u stvari, u etničkoj muzici ima jako puno improvizacije ili su tu neke forme koje variraju. Tako da meni je etnomuzikologija tu uvek bila zanimljiva.

Kako je došlo do interesovanja za naš folklor?

Dok sam živeo ovde, moram da priznam, nije mi mnogo bila zanimljiva srpska muzika. Bilo mi je daleko interesantnije da slušam džez, indijsku muziku, Ravija Šankara, afričku muziku… Ja sam se u stvari vratio na ovu domaću muziku dosta kasnije i to više pod uticajem Los Anđelesa gde sam živeo od početka devedesetih godina.

Da li to znači da se „vraćamo korenima“  tek kad odemo ?

Pa može da bude. U mom slučaju je bilo više zato što sam imao neku distancu, pa sam onda gledao na tu našu “balkansku” muziku iz neke objektivnije perspektive, kao jednu od etničkih muzika. Kad kažem balkansku, mislim na južnu Srbiju, Makedoniju, Bugarsku – meni je to najinteresantnije. Prvenstveno zato što je metrika interesantna. Šumadijska kola mi i dalje nisu naročito zanimljiva.

Kako biste uporedili odnos prema muzici i kulturi uopšte u Evropi i Americi, Ženevu i San Francisko?

Amerika je kulturno vrlo eklektična zemlja i u stvari, kako se često kaže – zvanična kultura Amerike je pop kultura. Postoji niz različitih estetskih pristupa, ali i integracija između popularne, klasične muzike i džeza. Amerikanci su ti koji su izmislili minimalizam. U vreme kad se pojavio Fil Glas, Teri Rajli… To je nama u Beogradu ’75-te, ’76-te godine bilo kao neki sveži talas. Amerika ostaje u tom smislu daleko fleksibilnija nego što je Evropa koja je još uvek vezana za avangardu, Buleza, Ligetija, Štokhauzena kao i sedamdesetih godina kada sam studirao. Ta američka eklektička estetika  – to je jedna strana. Druga strana je jedan vrlo nemilosrdan aspekt biznisa. I to maltene u svima domenima. Tako da, pre 15 godina kad sam se vratio u Ženevu, izgledalo mi je da Evropa ipak ima koliko toliko  “normalniji” stav prema uspehu, prema kulturi itd. Međutim, ja sam očekivao da su ovi pozitivni aspekti Amerike isto tako prisutni i u Evropi. Ali nisu. Pogotovo ne u Švajcarskoj koja je jedna vrlo konzervativna zemlja. Vic je da su Švajcarci 50 godina iza svih ostalih zemalja.

Kako ste u tom striktnom sistemu koncipirali Vašu klasu u Ženevi?

Mislio sam da postoji niz alternativnih estetskih struja u Ženevi – nije bilo tako. Pa sam otvorio svoju klasu “izvođač kompozitor”. To mi je bilo neko rešenje “sa strane”. Nije me interesovalo da se borim sa tom estetikom evropske avangarde. Jedna od mojih najboljih studentkinja je izuzetno talentovana iranka Golfam Kajam. S njom sam dosta radio improvizaciju, ornamentiku iranskih trzačkih instrumenata. Tu je bio i student iz Slovenije – s njim sam radio improvizaciju renesanse, ričerkara, sa Brazilcem – korišćenje kontrapunkta u džezu… Ono što je meni uvek bilo interesantno je niz nekih različitih estetskih vizija. Nažalost, morao sam da se penzionišem kad sam napunio 65 godina, tako je klasa prestala da postoji.

Jugoslavija je nekada bila otvorena za najveća imena svetske jazz scene – Majls Dejvis, Oskar Piterson samo su neka od njih… Kako doživljavate to vreme, a kako ovo današnje?

Postojalo je interesovanje, idealizam za kulturu. Ne vidim sad neki veliki idealizam. Ali to nije samo u Srbiji, takva je situacija generalno. Sve se vrti kroz biznis. Međutim, ovde imamo neku relaksiranu socijalnu atmosferu, postoji neki nivo druženja, gde se ljudi osećaju više u nekoj psihološkoj zajednici – što u Švajcarskoj uopšte nije slučaj.

U vreme kad sam ekspermentisao sa etno džezom – ja sam svirao ovde dosta sa Mališom Draškocijem, Milošem Petrovićem, Papa Nikom – pravili smo prve neke fuzije etno džeza, koja je uključivala improvizaciju. Napravio sam jedan Bahov aranžman iz Mise h-mol. To je bio rege! I onda je Papa Nik počeo da viče u sred kompozicije “Happy birthday J.S.Bach”. To je bilo simpatično, postojala je atmosfera lepog druženja.

Na koji način nas poznavanje različitih muzičkih žanrova i raznovrsnih muzičkih kultura oplemenjuje i pruža širinu u doživljaju samog sveta?

Kao da su to razni aspekti ljudskog bića, samo nikako da sastavimo to ljudsko biće u celinu. Vidim da je neka raspodela non stop, otuđenje u razne različite estetske pravce. Mislim da je čovek sve to. Na nekoj horizontalnoj ravni – svi ti neki novi svetovi su se otvorili. Recimo, pigmejska a capella muzika koja je fantastična. Ili gruzijska vokalna muzika, sa onim njihovim jodlovanjem… Ja vidim etničku muziku kao neki lek. Za razliku od avangarde koja je otišla u veliki intelektualizam i socijalno-psihološku otuđenost, etnička muzika mi je uvek izgledala kao izvor života, životnosti, kreativnosti.

Ivana Ljubinković


Pratite nas na fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle

i na YouTube kanalu ClassicAll Radio

 

 

ClassicAll portal se finansira samostalno. Mislimo da je važno da se o muzici razgovara i piše i želimo da naš sadržaj bude otvoren za čitaoce. Ukoliko vam se sviđa ono što radimo možete da nas podržite. Svaka donacija je dovoljna motivacija!

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.