Pop-rok periskop

Bunt dece socijalizma: promocija knjige na festivalu Dok'n'Ritam

NOVI TALAS: 40 GODINA POSLE

“Kada se podvuče crta svaka generacija ima tu potrebu i obavezu, da osvaja slobodu. Stepen neke civilizacije se, između ostalog, upravo meri po tome koliko se uspelo u tom osvajanju slobode.“

Peto izdanje festivala muzičkog dokumentarnog filma Dok’n’Ritam počelo je u utorak 22.09. i trajaće do petka 25. septembra. Uz filmske projekcije, posetiocima je predstavljena i najnovija knjiga o novom talasu  „Bunt dece socijalizma“ Dušana Vesića. Moderator je bio Ivan Velisavljević, a na promociji su pored autora govorili istoričar umetnosti Moma Rajin, rok kritičar Petar Janjatović i direktorka festivala Sandra Rančić.

O novom talasu se decenijama pripoveda sa žarom koji ne jenjava. Vreme od pre 40 godina se idealizuje, uz priznavanje nostalgije i mitologiziranje neponovljivog perioda „bratstva i detinjstva“. Ali, imajući u vidu konkretnu zaostavštinu novog talasa, lični doživljaji dodatno doprinose njegovom šarmu. „Zakačen“ je i kod nas istorijski trenutak rokenrola, kako je u jednom dokumentarcu rečeno: prvi put se više slušala domaća muzika nego strana. Pesme koje su tada nastajale danas su evergreen, da ne kažemo klasici – sviraju se i puštaju na žurkama, daleko od konteksta u kom su nastajale. A bendovi koji su stvarali tu scenu nesvesno su postavljali temelje za sve što će kasnije uslediti. Prema rečima prisutnih – aktera i svedoka tog vremena – sve je bilo stihijski i neplanirano.

Scena je najednom buknula, raspršila se kao eksplozija koju je bilo nemoguće zaustaviti“, opisuje Moma Rajin glavnu godinu novog talasa – 1980. I dok se veći deo zemlje suočavao sa odlaskom neprikosnovenog vođe i bio zabrinut u pogledu svoje budućnosti, neprimećeno se stvarala jedna „strašno živa i urbana scena“. Ipak, u to vreme još uvek  nije bilo u potpunosti jasno koliki će odjek to sve imati u narednim godinama.

„Mi smo bili zbunjeni, sve se tolikom brzinom dešavalo“, seća se Janjatović. „Idoli su se pojavili, imaju 5 pesama i sve je ludilo. Ali niko od nas nije kapirao da će Idoli biti jedan od najznačajnih bendova u jugoslovenskom rokenrolu ikada. Kao kad se pojavio album Prljavog kazališta „Crno bijeli svijet“ niko nije očekivao da će to otići tako daleko i toliko tiražno“.

Knjiga obećava da će biti dobar vodič onima koji malo ili gotovo ništa ne znaju o ovom muzičkom periodu, kao i drugima koji su uvereni da gotovo sve znaju. Kroz priču o ključnim godinama novog talasa u periodu od 1977-1982. autor je, prema Janjatoviću, napravio  kičmu cele priče.

„Montaža knjige je na nivou dokumentarca – skače iz benda u bend, iz godine u godinu. Vodio je računa o porodičnom okruženju u kome su određeni junaci novog talasa formirali – saznajemo kako se zovu očevi i majke većine junaka novog talasa, šta su bili po profesiji, gde su radili, gde su vukli decu sa sobom – jer se dobijao različit kulturni profil ako si, kao recimo Milan Mladenović, rođen u Zagrebu, osnovnu školu završio u Sarajevu i preselio se u Novi Beograd.“

Postava Idola, snimio Brajan Rašić krajem marta 1981. godine

Odrastanje uz rokenrol, koji je tih godina bio svuda, je bilo privilegija.

„Počela je da buja omladinska štampa („Džuboks“, „Zdravo“, „Polet“, „Mladina“ ) u kojoj su pisali neki mladi ljudi odrasli u rokenrolu, na modernom filmu i na modernoj literaturi“ priča Rajin. I počeli su da obrazlažu svoja osećanja i svoj stav prema svetu u kojem živimo. Do tada se ni u svetu nije govorilo baš tako otvoreno i tako stilski raznovrsno kao u tom trenutku. Za razliku od danas, rokenrol je bio centar mlade kulture. Voleo bih kada bi ta omladinska kultura bila opet u takvoj  žiži javnosti, kada bi bila središnje mesto o kome bismo danas mogli da pričamo kao što pričamo sada – 40 godina kasnije.“

„Bunt dece socijalizma“ Dušan Vesić je napisao po sećanju – 70% priče je iz glave, koju je kasnije dopunjavao. Na pitanje protiv čega su se bunili mladi ljudi tada, daje neočekivan odgovor: protiv mentaliteta.

„Mi stalno čitamo priče kako su se bunili protiv režima. To je bio u osnovi levičarski pokret. Ne kao u Engleskoj – koji je bio ekonomski, pre svega. Borili smo se protiv gluposti sistema, parolaške idolatrije, protiv tog licemerja koje se namnožilo, a koje je kulminiralo ’77. godine.  Mnogi kažu da je novi talas mogao da se nastavi dalje. Nije mogao dalje jer je bio spontan, nije bilo organizacije ni političke osvešćenosti.“

Janjatović ističe da, iako se činilo da su u to vreme pankeri bili protiv sistema, tek 90-tih godina se zapravo videlo da su oni bili levičari. „Svi ti akteri rok scene su voleli taj sistem, samo su ukazivali na to šta u njemu ne valja – ono u čemu smo, daj da popravimo. Divljan je sa duhovitim ironijama pravio otklon od svega toga i jednostavno opisao sve u par reči: „Maršal je moj Bog“.

Rajin napominje da je svakako postojala je cenzura, liste zabranjenih pesama, kako se ne bi provocirao mirni malograđanski svet u kome se živelo. Ali mladi ljudi, uvek nezadovoljni, govorili su u ime svoje generacije. „Posle novog talasa to se izgubilo, ta ubojita oštrica. Da li će se povratiti? Da… kad mladi uzmu gitare i počnu da „drndaju“ onako kako su to radili oduvek.“

Iako se o vremenu novog talasa  danas  govori kao o zlatnom dobu jugoslovenskog rokenrola i života uopšte u zajedničkoj državi, činjenica je da nije sve bilo savršeno i da je bunt postojao sa razlogom. Kako zaključuje Rajin, “kada se podvuče crta svaka generacija ima tu potrebu i obavezu, da osvaja slobodu. Stepen neke civilizacije se između ostalog, upravo meri po tome koliko se uspelo u tom osvajanju slobode.“

Bunt i nezadovoljstvo, iako prigušeni, prisutni su i danas. S tim što, čini se, mladi ljudi za razliku od svojih zanesenjačkih prethodnika, sve manje veruju da se do ozbiljnih promena može doći stihovima i gitarom.

Ivana Ljubinković

 

Pratite nas na fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle

i na YouTube kanalu ClassicAll Radio

 

 

 

 

 

 

 

 

ClassicAll radio is a self-funded project and is completely dependant on your donations. Please consider donating if you like what we do.
1$ from each of our readers would be enough to cover all of our operational costs!

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.