Седам година је прошло откад нас је напустила једна од најбољих певачица и кантауторки почетка 21. века. Уколико верујете у мит о несрећном уметнику, онда је Ејми једна од њих. Оба албума која је издала за живота су настала у тренутку њеног емотивног бродолома. Сав патос и тугу је преточила у незаборавне стихове и непролазне песме, користећи стваралачки процес као пут исцељења и катарзе. Сићушна дива натапиране косе и с упечатљиво исцртаним ајлајнером која је дотакла многа срца својим гласом и снажним текстовима, живела је животом праве рокенрол звезде. Много пута је покушала да изађе из зачараног круга помешаних емоција, депресије и слабости под окриљем шоубизниса, наилазећи на оне који би “требало да су јачи од ње“. У том вртлогу се Ејми, колико год је могла, окретала сигурним анђелима чуварима – својим џез узорима, тражећи уточиште у њиховој музици.
„Тог 23. јула 2011. године свет је изгубио поп икону, а свет џеза је изванредну певачицу изгубио неколико година раније„, рекао је Бил Ештон, оснивач британског Националног омладинског џез оркестра. Ту је 16-годишња Ејми направила прве кораке у музици, па претпостављамо с разлогом да је Ештон хтео да повуче паралелу са Ејминим удаљавањем од џез звука на другом албуму Back to black. Иако стил Ејми Вајнхаус одликује фузија музичких жанрова, џез је увек био њена полазна тачка, а с обзиром да је годину, две пре смрти желела да се врати звуку с почетка каријере и да направи џез албум, можемо рећи да је њен живот почео и завршио џезом.
Ејмина наклоност ка џезу је била сасвим природна с обзиром да су бројни рођаци у њеној ближој и широј фамилији били џез музичари, а захваљујући оцу Мичу који је старијем брату и њој стално певушио џез мелодије (у 60. години издао је свој први поп/џез албум Rush of love), стално је слушала и упијала џез. Значајну улогу у њеном музичком путу је имао баш њен брат, с којим је често слушала бројне извођаче и откривала различите жанрове. Са 13 година је добила своју прву гитару, која ју је подстакла на писање песама, а са 14 је постало кристално јасно да жели да се бави музиком. Маштала је да пева у малим џез клубовима и пише своју музику.
Са 20 година је издала свој први албум Frank – као Френк Синатра, један од њених омиљених певача, frank као искрен, слободан, баш каква је и она била. Овим албумом, који је претежно инспирисан џезом уз примесе r’n’b-ја, хип-хопа и фанка, свет се упознао са њеним раскошним и зрелим гласом. Многи су Ејмин вокал поредили са Ериком Баду и Дином Вашингтон, а Салам Реми, њен продуцент и један од најближих сарадника је рекао да је већ тада звучала као 65-годишња џез певачица.
Чак и у том младом добу, са 20 година, имала је јасан став према музици. Нимало није жудела за славом (чак је мислила да би “полудела“ од ње), већ је само хтела да пише музику какву жели. Подилажење укусу публике и мејнстриму није је занимало, мислила је чак да су тадашње песме с топ-листа разводњене и глупаве. Сматрала је да текстови морају да буду аутобиографски, јер у супротном, не би могла на прави начин да пренесе слушаоцима поруку стихова које није проживела. А преносила их је са пуно “блуза“, али уз кратке, духовите поенте које су је лишавале сваке патетике. Брутално, али нежно, како је и сама рекла You sent me flying (his message was brutal, but the delivery was kind).
Frank је скренуо пажњу на “луцкасту“ девојку јединственог гласа, који у себи крије рањивост, ожиљке из детињства и дубоку емоцију, на девојку са невероватним осећајем за импровизацију и изражајно фразирање, на девојку са снажним осећајем за ритам. Њен албум првенац је указао на озбиљну, младу кантауторку (иако се на албуму налазе и обраде џез стандарда There is no greater love и Moody’s Mood for love), која је већ тада писала искрене, сирове и снажне текстове упаковане у интересантан аранжман џез инструментаријума. Један од најбољих примера за то је можда препознатљива тема Lullyby for Birland коју је Ејми поново оживела и довела до неких нових клинаца у песми October song:
А затим стиже Back to black који ју је катапултирао у сам врх светске популарности. Промена имиџа и комерцијалније нумере су означиле нову фазу у њеној каријери. Музика 60-их, госпел, соул и r’n’b утицали су на заокрет ка другачијем звуку. Текстови које је написала за други албум су садржајнији, озбиљнији и оштрији. Многи су мислили да је ово бесповратан искорак из џеза, али мислим да је то био њен природан развој као уметника. Све оне које је албум Frank одушевио, Back to black трансформисао је у њене вечите фанове, који су се заједно с Ејми радовали кад је 2008. године освојио чак 5 Греми награда.
Након периода светске славе и бројних турнеја (неки наступи могу да уђу у историју најбољих live извођења, а неки баш и не), Ејми је желела у студио. Хтела је да се врати џезу и наступима у мањим клубовима. Неке песме је написала, неке чак и снимила (чак и пре Frank-а), али нажалост није успела да приведе крају цео албум. Lioness: Hidden treasures су постхумно објавили њени најближи сарадници Салам Реми и Марк Ронсон, који су с њеним родитељима одабрали песме које ће се наћи овом албуму. С чудним осећајем у стомаку због самих околности у којима је издат овај албум, поново смо могли да чујемо тај интензиван, добро познат глас (Our day will come, Will you still love me tomorrow, The Girl From Ipanema, A song for you су неке од обрада).
Последња песма коју је Ејми снимила била је обрада једног од њених омиљених џез стандарда Body and soul. Отпевала ју је у дуету са својим великим узором Тонијем Бенетом који је очаран пуноћом и аутентичношћу њеног гласа, рекао да је она најприроднија џез певачица икада и да њен музички таленат треба поредити са Били Холидеј, Дином Вашингтон и Елом Фицџералд. Како и сам наслов песме каже, тако је и Ејми корачала кроз живот: целим телом и душом, искрено, до даске и страствено се предајући свему што је радила. То се односи на музику коју је стварала, стихове које је писала и љубави коју је живела.
Александра Јовановић