O muzici i drugim svetovima

Када је музика јача од зла

16. 01. 2018.

“Не знам да ли бих умела да пишем о музици“, кажем му. Посматра ме у тишини, док се пепео одваја од цигарете и пада на сто. Не знам да ли ме је чуо или су поново речи остале загубљене у неком међу-времену, тренутку када се човек враћа из сопствене буке у буку других. И не знам како је могуће да се онај пепео увек одломи тако близу пепељаре, а да је опет ни не окрзне. Али он не обраћа пажњу на то. Као ни на капи горке кафе које клизе низ шољу и флекају разбацане папире. Има људи чија је мисао много бржа од покрета руку.

Настављам.

„Нина Берберова у оној биографији о Чајковском пише како ће се бавити њиме, али с обзиром да о музици не зна ништа, њој неће посветити ни ред. Сећаш се? Мени се то допада, поштено је према Чајковском, поштено према читаоцима.“

„Па у њеној књизи има музике, понекад грубе, али има је“, каже и хвата ваздух. Увек то ради када хоће нешто да објасни. Човек би рекао, посматрајући га, да се загрцнуо и да ће кренути да кашље, гласно и силовито. Али то су само речи које се гомилају у грлу.

„Знам да не волиш научно-фантастику, али има у филму Еквилибријум једна занимљива сцена. У будућности, сва осећања су забрањена. Сваки дан грађани узимају дневну дозу лека који их изнутра умртвљује. И главни јунак, Прескот, једног дана случајно прескочи ту дозу. Тада креће његово преиспитивање који се завршава рушењем система чији је био најоданији послушник. Али знаш када први пут заплаче? Улази у кућу „осећајних преступника“ и пушта плочу. Бетовенову девету симфонију, први став. Музика креће, његове очи постају другачије и он почиње да се тресе од јецаја. Тако је у некој замишљеној будућности Бетовен покорио орвеловски кошмар. Хоћу да кажем, није реч само о музици, него о животу.“

„Максим Горки пише како Лењин признаје да не може да поднесе да слуша Бетовенову Аппассионату зато што пожели да милује људе, а треба да их бије без милости, да би револуција успела“, додајем. И на памет ми пада режисер који је о тој реченици размишљао годинама – „Шта да је неко натерао Лењина да сваког дана слуша Страствену сонату“ – све док тај исти режисер, Флоријан Хенкел фон Донерсмарк, није направио филм „Живот других“. Тада је тражио од  Габријела Јареда да му, за потребе филма, напише композицију која би у два минута могла да одврати Лењина од свих злочина које је касније починио. Тако је настала „Соната за доброг човека.“ У кључном тренутку, агент Штазија Визлер прислушкује разговор сценаристе Дрејмана и његове девојке. Дрејман је управо сазнао да се његов пријатељ, који је био под ужасним притиском режима, убио. Тај пријатељ му је нешто раније дао лист папира на којем је композиција. И Дрејман свира, Визлер прислушкује. Визлерово лице се мења, од оне крутости Штази агента не остаје много, све је у њему снажно потрешено, померено, пробуђено… Затим Дрeјман изговара: „Да ли ико ко чује ову музику, али заиста је чује, може и даље да буде лоша особа?“ Касније Визлер спашава живот Дрејману, заштитивши га од тајне полиције Источне Немачке.

 

Све то хоћу да му кажем… али пре него што наставим, чини ми се да се тишина између нас преображава у нешто друго. И он чека моје речи, док кафене мрље праве читаве фигуре на исписаним папирима, круни се пепео као одвише ситна пахуља… И он чека, а ја бих се могла заклети да однекуд креће Пета симфонија Чајковског… и да, није реч само о музици, него о животу…

Јелена Јоргачевић

ClassicAll radio is a self-funded project and is completely dependant on your donations. Please consider donating if you like what we do.
1$ from each of our readers would be enough to cover all of our operational costs!

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.