Piše: Jelena Jorgačević
“Ne znam da li bih umela da pišem o muzici“, kažem mu. Posmatra me u tišini, dok se pepeo odvaja od cigarete i pada na sto. Ne znam da li me je čuo ili su ponovo reči ostale zagubljene u nekom među-vremenu, trenutku kada se čovek vraća iz sopstvene buke u buku drugih. I ne znam kako je moguće da se onaj pepeo uvek odlomi tako blizu pepeljare, a da je opet ni ne okrzne. Ali on ne obraća pažnju na to. Кao ni na kapi gorke kafe koje klize niz šolju i flekaju razbacane papire. Ima ljudi čija je misao mnogo brža od pokreta ruku.
Nastavljam.
„Nina Berberova u onoj biografiji o Čajkovskom piše kako će se baviti njime, ali s obzirom da o muzici ne zna ništa, njoj neće posvetiti ni red. Sećaš se? Meni se to dopada, pošteno je prema Čajkovskom, pošteno prema čitaocima.“
„Pa u njenoj knjizi ima muzike, ponekad grube, ali ima je“, kaže i hvata vazduh. Uvek to radi kada hoće nešto da objasni. Čovek bi rekao, posmatrajući ga, da se zagrcnuo i da će krenuti da kašlje, glasno i silovito. Ali to su samo reči koje se gomilaju u grlu.
„Znam da ne voliš naučno-fantastiku, ali ima u filmu Ekvilibrijum jedna zanimljiva scena. U budućnosti, sva osećanja su zabranjena. Svaki dan građani uzimaju dnevnu dozu leka koji ih iznutra umrtvljuje. I glavni junak, Preskot, jednog dana slučajno preskoči tu dozu. Tada kreće njegovo preispitivanje koji se završava rušenjem sistema čiji je bio najodaniji poslušnik. Ali znaš kada prvi put zaplače? Ulazi u kuću „osećajnih prestupnika“ i pušta ploču. Betovenovu devetu simfoniju, prvi stav. Muzika kreće, njegove oči postaju drugačije i on počinje da se trese od jecaja. Tako je u nekoj zamišljenoj budućnosti Betoven pokorio orvelovski košmar. Hoću da kažem, nije reč samo o muzici, nego o životu.“
„Maksim Gorki piše kako Lenjin priznaje da ne može da podnese da sluša Betovenovu Appassionatu zato što poželi da miluje ljude, a treba da ih bije bez milosti, da bi revolucija uspela“, dodajem. I na pamet mi pada režiser koji je o toj rečenici razmišljao godinama – „Šta da je neko naterao Lenjina da svakog dana sluša Strastvenu sonatu“ – sve dok taj isti režiser, Florijan Henkel fon Donersmark, nije napravio film „Život drugih“. Tada je tražio od Gabrijela Jareda da mu, za potrebe filma, napiše kompoziciju koja bi u dva minuta mogla da odvrati Lenjina od svih zločina koje je kasnije počinio. Tako je nastala Sonata za dobrog čoveka. U ključnom trenutku, agent Štazija Vizler prisluškuje razgovor scenariste Drejmana i njegove devojke. Drejman je upravo saznao da se njegov prijatelj, koji je bio pod užasnim pritiskom režima, ubio. Taj prijatelj mu je nešto ranije dao list papira na kojem je kompozicija. I Drejman svira, Vizler prisluškuje. Vizlerovo lice se menja, od one krutosti Štazi agenta ne ostaje mnogo, sve je u njemu snažno potrešeno, pomereno, probuđeno… Zatim Drejman izgovara: „Da li iko ko čuje ovu muziku, ali zaista je čuje, može i dalje da bude loša osoba?“ Кasnije Vizler spašava život Drejmanu, zaštitivši ga od tajne policije Istočne Nemačke.
Sve to hoću da mu kažem… ali pre nego što nastavim, čini mi se da se tišina između nas preobražava u nešto drugo. I on čeka moje reči, dok kafene mrlje prave čitave figure na ispisanim papirima, kruni se pepeo kao odviše sitna pahulja… I on čeka, a ja bih se mogla zakleti da odnekud kreće Peta simfonija Čajkovskog… i da, nije reč samo o muzici, nego o životu…
Pratite nas na fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
i na YouTube kanalu ClassicAll Radio
