„Emisije Ritam srca su bile prilika da gomila nas, omladine sa ulice, dobije mikrofon i javno govori, ali ne samo to. Dobili smo i priliku da pričamo šta nam padne na pamet, da budemo nestašni i eksperimentišemo. Danas se svi izražavamo na društvenim mrežama, ali vidljivost toga ne dobacuje daleko“
INTERVJU: Ivana Ljubinković
Nakon četiri romana (Logika reke, pruge i otpada, Carstvo, Uzvodni Bluz, Klara i leksikon minimalnog života) i dramskog teksta (Kraljevstvo Rit, 2021), muzičar i pisac Daniel Kovač donosi nam još jedno zanimljivo izdanje pod nazivom Radio-dani (Književna radionica Rašić, 2022). U najnovijoj knjizi Kovač je objedinio zapise svojih nekadašnjih priloga sa radija B92 i napravio svojevrstan dnevnik 
beogradskih dešavanja u periodu od 1997. do 2008. godine. „U vreme kada su tekstovi za knjigu nastajali bio sam saradnik Lepog ritma srca i cele dane provodio na ulici. Sećam se da sam tada verovao da sam ja lično, ja i niko drugi – sam Beograd. Imao sam emotivnu i organsku vezu sa tkivom grada, pratio sam kako diše, kako se menja, zapažao detalje, svirao gitaru u najboljem bendu koji se pojavio na sceni (Jarboli, prim.aut). To je veličanstveno osećanje. Istovremeno, imao sam i neophodnu ironijsku distancu prema svemu tome. U tim rasponima se kreće sadržaj tekstova u Radio-danima“.
U Radio-danima nećemo čitati o konkretnim političkim događajima – podrazumeva se da čitalac ima osnovna znanja o društvenom kontekstu pomenutih godina – ali ćemo dobiti uvid u to kako su oaze alternativne kulture, rokenrola i kreativnog bunta održavali puls grada. Primera radi, sloboda radijskog izražavanja ogledala se u kritikama kulturnih događaja „bez biranih reči“ ili recimo emitovanjem pesme Minimum wage grupe They must be giants, 11 puta zaredom!
Povodom objavljivanja ovog zanimljivog dokumenta o duhu jednog vremena, prisetili smo se sa Danielom Kovačem dobre atmosfere Lepog ritma srca – te „inovativne, radiofonski sasvim nesuptane i neodoljivo haotične emisije kolažnog i eksperimentalnog tipa“ – kao i malih ljudi iz radija. Saboraca iz „vedrih, uspelih i besmislenih pohoda“, kako ih autor danas vidi.
„CLASSICALL“: Kakva su ti sećanja navirala dok si prikupljao svoje tekstove, ceduljice, zapise za knjigu? Kako sa ove distance doživljvaš taj period od druge polovine devedesetih do 2008. godine?
DANIEL KOVAČ: Morao sam prvo da pronađem, a zatim i da se suočim sa sačuvanim materijalom. Naravno, dosta toga se izgubilo, ali ostalo je ipak dovoljno za knjigu. Utisak je da je to neki prošli život sa kojim više ne mogu da se povežem. Možda zbog toga što se stalno bavim nečim novim, nisam patetično vezan za prošle dogodovštine i „slavne“ dane. Knjiga je, dakle, dokument o kulturi koja je izumrla. Danas takav pogled na pojave i svakodnevicu ne postoje u javnom prostoru. Pa opet, radi se o sasvim dobrom materijalu za arheologiju života u gradu.
Prvi radio-dan je opis noćne šetnje tokom protesta ’97. Kako sad gledaš na tu „energiju koraka koji su zgaženi u saobraćaju“, kako kažete u pesmi Revolucija?
Kao saradnik Radija B92, više puta sam sa motorolom u kaputu izveštavao sa protesta. Isto tako, kao student, bio sam relativno blizu dešavanja u studentskom protestu. Meni se dopadalo to što se sve dešavalo na ulici, što je dugo trajalo, a imalo je i nekakvog rezultata. Danas su to istorijski događaji, kao kada smo u detinjstvu učili o demostracijama u Beogradu uoči Drugog svetskog rata. Energija je, uopšteno gledajući, zgažena, stvari se suštinski nisu promenile, ali mislim da društvima uvek sleduje tačno onoliko koliko su i zaslužila, pa i malo manje od toga.
Da li je ulica i danas inspirativna za pisanje ili „lepe i vredne stvari“ pronalaziš na nekim drugim mestima?
Kada sam završio fakultet i vratio se iz vojske, za mene je počelo doba putovanja. Zbog svog inženjerskog posla, dosta sam putovao radeći. To je dovelo do razvijanja raznih ideja i pisanja mnogo tekstova nastalih, najčešće, u ugostiteljskim objektima nakon radnog vremena. Tako sam napisao većinu svojih romana – uveče, sedeći po restoranima i kafeima, olovkom u svesku. Ispada da mi prija da radim okružen mnoštvom. Volim galamu u kojoj sam fokusiran. Za vreme pandemije korona virusa bio sam izolovan dve godine, pa sam opet ponešto uradio. Srećom, čovek se prilagođava i menja. Mislim da je sada ponovo vreme da se vratim među ljude, mada mi se pravac u kome se Beograd promenio nimalo ne dopada. Ne nalazim u njemu više ništa inspirativno.
Koliko je bilo spasonosno za mlade ljude tih godina to što im je pružen prostor u medijima da se bave nekim drugačijim pogledom na realnost, da se blesave, ali na kreativan i duhovit način? Spominješ grupu Klipane u pudingu kao važan deo toga.
Vrlo je, naravno, važno da svako ima svoj glas u javnom prostoru. Emisije Ritam srca su bile prilika da gomila nas, omladine sa ulice, dobije mikrofon i javno govori, ali ne samo to. Dobili smo i priliku da pričamo šta nam padne na pamet, da budemo nestašni i eksperimentišemo. Danas se svi izražavamo na društvenim mrežama, ali vidljivost toga ne dobacuje daleko. Mediji su postali zatvoreniji i formatizovani, pa ni na njima nema mesta za neka iskliznuća van standarda. Sa tim se gubi i mogućnost da se dogodi nešto istinski novo i uzbudljivo, da se sve okrene naglavačke. Na taj način, zavladala je dosada.
Imao sam sreću da sam poznavao i bio hroničar Klipana u pudingu koji su stvarnost upravo okretali naglavačke i svaku jalovu ozbiljnost ismejavali. Jako zanimljiv omladinski kružok, jedinstven u našoj kulturi. Od njih se dalo štošta naučiti.
Period emisije Lepi ritam srca opisuješ kao zlatno doba FM radija čije je sidro i poglavica bio Saša Marković Mikrob – vodič za sva dešavanja u gradu. Da li bi podelio sećanja na neki koncert, izložbu ili gradski događaj koji pamtiš tih godina?
Moram da potcrtam značaj Mikrobovog angažmana. On je sve pratio i znao gde će se dogoditi dobri koncerti, žurke, izložbe. To je bilo doba pre interneta tako da se vrlo lako dešavalo da propustite dobre stvari, jer naprosto niste ni čuli da su se dogodile. Zato je Mikrob podsećao i pozivao na njih preko radija. On je bio ono što su danas fejsbuk eventi. Ne treba da pominjem koliko mi je to obogatilo iskustvo i život.
Ako bih morao da izdvojim neki događaj koji mi je ostao u naročito dobroj uspomeni, to je bila izložba Šidijanke Save Šumanovića u Narodnom muzeju. Za vreme studija koristio sam kafeteriju Narodnog muzeja kao mesto za učenje. Imali su jeftine kafu, čaj i sok, a tamo je retko ko dolazio. Imao sam kraljevsku privilegiju da satima budem sam sa Šumanovićevim platnima i fantastično-plastičnim svetlom koje je iz njih isijavalo.
Od muzike, izdvojio bih koncert grupe Supernaut u Bitef teatru. To je bila prava ceremonija.
Kada ti je poslednji put negde bilo prijatno, zanimljivo, koji bi događaj sa dobrom atmosferom izdvojio bilo da je u pitanju koncert, film, izložba…?
Poslednji put? Na izložbi Još povratka glupih slika Žolta Kovača u galeriji Kolarčeve zadužbine. Bilo je super.
U tekstu Drunkard’s lament iz 2003. godine pišeš da su prave autorske pesme u krizi. A danas?
Pa izgledalo je tako u vreme kada je tehno počeo da vlada i bio je period kada je bilo koje pevanje pesme sa strofom i refrenom bilo jako ne-kul. To se danas malo promenilo, pa opet imamo pesme i situacija je nesto bolja.
Ovih dana Jesenji Orkestar objavljuje nove stvari, kakvi su to „uvrnuti pop hitovi“?
Jesenji Orkestar ima najnoviji album koji se zove „Je l’ da da da? Da da da“. To je zvučno neobičan album zato što sam izbacio sve gitare iz pesama. Komponovao sam ih na klaviru, a najveći deo snimio sa ekipom eksperimentalnih dron muzičara iz Novog Sada – Ivanom Čkonjevićem i Filipom Đurovićem.
Sa tim albumom ima jedna fora. Naime, on još nije objavljen na internetu, ali je napravljena video instalacija koja prati album. Tako sam cele godine pravio projekcije tog albuma na javnim mestima. Od Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, preko knjižara, bioskopa, kulturnih centara, klubova i kafana. Za sad, sa albuma je skinuto tri singla. To su pesme Sutra moram da upalim svetlo, Metod i Ništa da ti dam. Za te pesme postoje solidni video spotovi, ukazujem na njih, poslušajte i pogledajte.
Album će da bude objavljen kada mi dosadi da putujem i pravim projekcije video instalacije albuma.
Možemo li se nadati nečemu od Jarbola u skorije vreme?
Jarboli pokušavaju da dovrše i spakuju jedan odličan album koji se pravi već godinama. Nigde ne žurimo, znam da nerviramo većinu ljudi koji nas vole, ali priroda stvari je takva kakva jeste. Jarboli su uvek bili vrlo tačan lakmus papir društvenih događanja. Kako je trenutno društvena situacija glupa i jalova, na simboličkom planu, odlaganjem objavljivanja, Jarboli poručuju ne žele da učestvuju u takvom vremenu i takvom društvu. No, kada se album pojavi to će svakako biti vrlo upečatljivo.
„Ljudi misle, kraj partija“ glasio je neki politički slogan pred izbore 2003. godine, spominješ ga u knjizi. Kako bi ga danas prokomentarisao?
Voleo bih da ljudi koji misle imaju prilike da biraju partije koje ih neće potom ponižavati. Od tada do sad, pokazalo se, izbor je jako, jako mršav.
U uvodu knjige pišeš da si u radio danima namerno koristio nezreli dečački ton i pogled na stvari uz iščašeni nepravilni jezik koji si kasnije izgubio. Da li se tako sazreva, postaje „normalan“…?
Sumnjam u takvu vrstu sazrevanja i „normalnosti“. Prostodušan pogled na stvari je uvek superioran i najčešće tačan. Ima i nešto duboko privlačno u tome. Isus u Novom zavetu neprekidno govori da moramo da govorimo istinu i svedočimo kako jeste. Kalkulantstvo je odlika fariseja. Iz istog razloga ljudima su neodoljivi prizori naivnosti, čistote i iskrenosti. Na primer, niko ne može da odoli pogledu prepunom ljubavi i poverenja koje neko štene upućuje svetu. To je zbog toga što ljudi u njemu vide i svoju potisnutu čistotu. Iz takvog rakursa potiče svežina Radio-dana. Dakle, da, trenutno sam izgubio moć da tako čisto i prostodušno govorim, pokvaren sam i razdešen, pa mi preostaje da vredno radim kako bi možda ponovo ovladao tom moći.
Pratite nas na fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
i na YouTube kanalu ClassicAll Radio
