INTERVJU: Ivana Ljubinković
„Svaki žanr ima neka svoja pravila, načine i potrebne muzičke veštine. Meni je zabavno da ih naučim, volim da znam što više. Bitno da je osećaj na mestu, stil se nauči“, kaže Aleksandar Jovan Krstić
Nova energija u tradicionalnim pesmama sa područja Balkana – jedan je od opisa muzike koju stvara Ethno Jazz Orchestra poznatiji kao EJO. Ovaj neobičan sastav koji je na našoj world music sceni već pet godina, predvode dva ženska vokala Milica Dobrić i Nataša Pejčić, a instrumentalnu podršku čine Stevan Milijanović (klavijature, muzika, aranžman), Aleksa Milijanović (bubnjevi), Aleksandar Alempijević (perkusije), Armand Mesaroš (bas gitara) i Aleksandar Jovan Krstić (kaval i flauta). Uz zanimljive aranžmane tradicionalnih melodija, EJO izvodi i autorske kompozicije prožete elementima džeza i afričkim ritmovima. To potvrđuje i njihovo prvo izdanje “Ptice” (PGP RTS, 2021), koje će predstaviti publici u Strogom centru u četvrtak 1. decembra.
O predstojećoj svirci, ali i o brojnim drugim koncertnim aktivnostima, razgovarali smo sa Aleksandrom Jovanom Krstićem – diplomiranim flautistom, koji uz pomenuti kaval, podjednako dobro svira saksofon i klavijature. Uz to je i reditelj, komponuje muziku za pozorište i film, kao i za radio drame. Takoreći, savremeni renesansni čovek koji, kako sam kaže, ne može da se opredeli između dva imena i dve profesije. Međutim, bar kad je muzika u pitanju – opredeljenje nije ni potrebno, jer jednostavno svira sve – od renesanse, klasike, preko savremene opere, do etna, džeza i panka.
“CLASSICALL”: Koliko tebi i ostatku benda znači priznanje GODUM koje ste nedavno dobili, a koje nosi ime po Miši Aleksiću kao i činjenica da ste se našli u društvu nekih od naših najpoznatijih bendova i muzičara?
Aleksandar Jovan KRSTIĆ: To nam je naznaka da su relevantni ljudi iz struke prepoznali naš trud i muziku koju pravimo kao nešto što je vredno i dali nam podstrek da i dalje nastavimo da radimo. Naći se u takvom društvu zaista je velika čast i nadamo se da će GODUM dobiti još više mesta u medijima i na značaju. A na nama je da ukažemo na muzički kvalitet svojim radom i prisustvom.
Koliko mladi ljudi prate vaš rad i ko je zapravo vaša publika?
Naša publika su svi oni koji vole fusion jazz i tradicionalnu muziku. S obzirom na to da uglavnom sviramo na festivalima, u publici najviše viđamo mlađe ljude i sa svakim našim koncertom broj publike raste što nam govori da smo na dobrom putu.
Da li se može izdvojiti neka nezaboravna svirka, imajući u vidu količinu nastupa tokom godina?
Mnogo svirki je vredno pamćenja i neko će se sigurno naljutiti ako ih ne spomenem, ali usudiću se da kažem da su nam u sećanju sve one svirke gde su iz čiste emocije gorele baklje. Svedoci znaju.
Kada su uopšte počeli tvoji džez koraci?
Jazz je počeo u srednjoj školi kada me je drugar prvi put odveo na jamm session. Počelo je naivno, postalo je ozbiljno.
Kakvo iskustvo donosi nastup sa filharmonijom, izvođenje opere, renesansne muzike, i sa druge strane džez i rok svirke?
Volim da sviram i volim da sviram sa drugim ljudima. Kroz obrazovanje sam imao prilike i stekao mnoga muzička iskustva sa raznim muzičarima i žanrovima. Sebe doživljavam u muzičkom smislu kao nekog ko je veoma znatiželjan muzičar. Svaki žanr ima neka svoja pravila, načine i potrebne muzičke veštine. Meni je zabavno da ih naučim, volim da znam što više. Bitno da je osećaj na mestu, stil se nauči.
Kakve su reakcije publike na operu „Deca“ Irene Popović po tekstu Milene Marković ?
Veoma pozitivne. U pitanju je moderan teatar u kome se na neki način dekonstruiše taj mediji . Svodi se na svoje osnovne elemente. Poema je moćna, a muzika Irine Popović prelepa u svojoj jednostavnosti. Irena u umetničkom smislu ima prirodni osećaj za meru. To je nešto što me fascinira i mislim da ne može da se nauči. Znam samo par ljudi koji to imaju u sebi, a ja svakako nisam jedan od njih. I kao osoba je divna za saradnju. Jedva čekam svaku predstavu i nadam se da će ih biti više. Mislim da će ta predstava tek dobiti svoje pravo mesto i život kod nas, a verujem i u inostranstvu.
Tu su i radio drame, za jednu si dobio nagradu na konkursu radio Beograda, u pitanju je mjuzikl. O čemu se radi?
U pitanju je dečija radio drama – mjuzikl koju sam napisao u saradnji sa Sinišom Hadži-Antićem, pod nazivom „Priča o Jednorozom Jednorogu“ . U martu 2023. se snima radio drama. Radi se o dva brata, Jednorog i njegov brat Rog Dimitrije, i njihovim potrebama da budu samostalni i voljeni, koje tek kroz zajedništvo uspevaju da ostvare. U njihovim avanturama ih prati i nekoliko prijatelja, a muzika je raznovrsna – od jedne srednjovekovne pesme do autorske muzike na kojoj nam se pridružio neverovatno talentovan muzičar i jazz pijanista Stevan Milijanović (EJO). Pisanje dečije radio drame je bilo jedno veoma lepo i zabavno iskustvo. Odrastao čovek treba da se potrudi da podetinji. Tu sam naučio koliko je dečija igra jedna veoma ozbiljna stvar.
Kako bi predstavio muziku koju sviraš u bendovima Pressing i Zašto Kafka? ?
Okosnicu benda Zašto Kafka? čine pomenuti Siniša Hadži-Antić (bas gitara) i moja malenkost, a u toku snimanja drugog albuma su nam se pridružili Kosta Paunović na gitari i Aleksa Milijanović na bubnjevima. Teško mi je da odredim žanrovsku kategoriju. Mogu reći da smo inspirisani muzikom koju slušamo, a to je modern jazz, Lo fi hip hop, Robert Glasper, Richard Spaven, Mark Guiliana…. Na festivalima nas najčešće stavljaju u kategoriju Nu Jazz ili Urban Jazz.
Pressing postoji od 1990. godine i žanrovski spada u alternativni rock, indi rock ili post rock. To je bend za koji sam posebno vezan jer je prvi bend u kome sam počeo da sviram. Sadašnju postavu uz mene čine Kiza Radović, Vladimir Krakov, Dušan Petrović, Miloš Knežević. Imamo nekoliko albuma: „600 nebo“, „Zanos Bez Snova“, „Neurokrem“, a ove godine smo izdali album „Povratak u krntiju“.
U bendu Lusteri svirate muziku sa ex-Yu prostora. Kako doživljavaš našu rok scenu?
Već godinama, skoro svaki vikend, sviramo muziku na kojoj smo odrasli, a to je rok i pank. Naravno, kao i svaki bend smatrali smo da treba da radimo i autorsku muziku pa smo ove godine snimili album „Nema kad“. Marko Stojković (gitara), Miran Ivanović (vokal i bubnjevi) i ja činimo taj uporni trio. Što se tiče roka kod nas, mišljenja smo da je rok umro onda kada su ministri počeli da ga sviraju.
Pratite nas na fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
i na YouTube kanalu ClassicAll Radio
