Album “Ruže istoka” pijanistiknje Jelene Stojković: klasika koja oplemenjuje

INTERVJU: Ivana Ljubinković

“Umetnik danas može i treba biti vrsta mosta među narodima. Da pažljivo pokreće velike promene u ljudima, društvu, da inspiriše, motiviše nove generacije”.

Srpska pijanistkinja Jelena Stojković već dugi niz godina živi i stvara u Minhenu, a krajem prošle godine objavljen je njen album “Roses of East” (Spektral, 2021) koji je u startu osvojio ljubitelje klavirskog zvuka, ali i strogu kritiku.

Album otvara egozična i sanjiva Šeherezada Nikolaja Rimskog Korsakova, delo koje umetnica izdvaja kao jedno od najdražih, a na nju se nadovezuju prelidi takođe omiljenog Sergeja Rahmanjinova. Nežne teme mudre Šeherezade kao da lebde pod lakim prstima, dok se prepoznatljive harmonije Rahmanjinova prepliću u hitroj igri tamnih i svetlih registara (c-mol, gis-mol) ili u smirenim, masivnim akordima (h-mol). I tu dolazimo do kraja klasično-zapadnjačkog (iako ruskog) repertoara, samo da bi put ka predelima Grčke, Turske i Srbije otvorili Minas Borbusakis, Dorotea Hofman, Marko Tajčević i Fazil Saj. “Izbor kompozitora je vezan za afinitete prema kompozicijama koje su na različite načine povezane sa mojom životnom pričom. Naravno veliki uticaj su imali i sami kompozitori čije mi je stvaralaštvo po senzibilitetu i načinu komponovanja veoma blisko, a neke od njih i lično poznajem”, objašnjava Jelena.

“Ruže istoka” tako objedinjuju kulturni prostor istoka i zapada, ali i pričaju ličnu ispovest pijanistkinje čiji je život obeležilo srećno odrastanje u multietničkoj sredini u Prizrenu. Jedna slika to posebno lepo opisuje – sa terase njene porodične kuće pogled se pružao na džamiju, pravoslavnu i, malo dalje, katoličku crkvu. U tom smislu, “Roses of East” je i konceptualni iskorak jer, osim zanimljivo osmišljenog repertoara i osvežavajuće interpretacije, šalje važnu poruku o toleranciji, lepoti suživota u različitosti i konačno nostalgiji za zavičajem koja nikad ne iščezava.

“CLASSICALL”: Naveli ste u jednom intervjuu da ste odrastali okruženi pravoslavnom crkvenom muzikom. Koja su vam prva neka sećanja na detinjstvo u Prizrenu, muziku kojom ste bili okruženi?

JELENA STOJKOVIĆ: Iskreno, bilo je tu svega! Od naših starih izvornih prizrenskih narodnih pesama, koje je pevala moja baba, stara Prizrenka, koja je do kraja života nosila prizrensku nošnju, preko Mocartovih klavirskih koncerata i simfonija Čajkovskog, koje mi je puštao otac koji je bio dirigent, do Parnog Valjka i Bajage koje su slušale moje sestre i na kraju predivnih duhovnih pesama, kao na primer Heruvimska pesma Kovalevskog koju sam slušala na nedeljnim liturgijama u Prizrenu.

U Minhenu upravljate horom u srpskoj pravoslavnoj crkvi Sveti Jovan Vladimir. Koliko članova broji hor i ko ga čini? Na koji način vas taj rad kao pijanistkinju dopunjava?

Od 2016. godine dirigujem našim crkvenim horom u Minhenu. Trenutno imamo oko 30 članova. Na žalost, zbog pandemije i mera koje su veoma rigorozne u Nemačkoj nas je na liturgijama mnogo manje. Svakako radimo i trudimo se, koliko je to u trenutnoj situaciji moguće. Članovi hora su školovani muzičari i amateri. Ono što je za mene najbitnije je da su to divni, verujući ljudi sa velikom ljubavlju prema crkvenoj muzici.

Najveća razlika u pijanističkom radu i radu sa horom je u stvari rad sa ljudima. Sa horom ste jednostavno zavisni od ljudi koji tu dolaze, a kojima to ipak nije profesija. Za mene kao umetnicu, pijanistkinju je rad sa horom ogromno iskustvo u svakom pogledu jer sagledavate rad na klaviru iz jedne druge, bolje perspektive.

Svu noć mi bilbil prepeva i Gusta mi magla padnala su pesme koje je nemačka kompozitorka Dorotea Hofman aranžirala za klavir. Kakav je za vas odnos muzike koju svirate i nostalgije za zavičajem? Ima li muzika isceliteljsko dejstvo?

Takve kompozicije, koje su vezane za moj zavičaj, bude veoma jaka sećanja u meni. One su kao neki snovi prošlosti koje sanjam na javi. Iako zbog takvih sećanja osećam bol prošlih vremena, izgubljenog zavičaja, opet sam zahvalna Bogu na tome gde sam rođena, kako smo živeli i ko sam zbog svega toga i to mi daje snagu za dalji život – u tom kontekstu je svakako isceljujuće.

Na disku je i Sedam balkanskih igara Marka Tajčevića, postoji li možda još neka pesma naše bogate muzičke baštine koju biste voleli da svirate u aranžmanu nekog savremenog kompozitora?

Ima nekoliko pesama koje bih rado u aranžmanima svirala, ali bih trenutno odvojila jednu koja mi nekako u poslednje vreme često padne na pamet, a to je Bolna ljuba. Prelepa je.

Šest misli grčkog kompozitora Minasa Borbudakisa “hvataju” muzičke doživljaje poput zapisivanja u dnevnik, pa su tako i kratki stavovi kao fragmenti sećanja. Kako je došlo do ovog poznanstva i saradnje i kako biste opisali njegovu muziku?

Minas Borboudakis i ja se već dugo godina poznajemo. Već nekoliko puta sam svirala njegove kamerne i solo kompozicije. Rad sa njim na njegovim delima je bio fantastičan svaki put, kao i sada sa kompozicijom Šest misli (Sechs Gedanken). Njegova muzika ima različite faze, ali bi je generalno opisala kao veoma ekspresivnu – u koloritu, izrazu i ritmu, i sa neverovatnom unutrašnjom dinamikom. To se ogleda kako u veoma kratkim, tihim minimalističkim kompozicijama, tako i kod burnih, brzih, veoma ritmičnih dela i naravno, kod velikih formi poput opera. Moglo bi se reći da su njegove minijature Šest misli mikrokosmos njegovog stvaralaštva.

Šta vam je najveći izazov u izvođenju kompozicije Black Earth Fazila Saja i kako ste postigli tako autentičan zvuk klavira, nalik na saz?

Pošto Fazil Saja poznajem lično, izazov u sviranju njegovih kompozicija mi je da oslikam ustvari njegovu veoma intersantnu prirodu u sopstvenoj interpretaciji. Njegova dela kako solo, tako i dela kamerne muzike su veoma zastupljene u mom repertoaru i zaista su mi veoma bliska. U tome je jos jedna vrsta poteškoće proistekla iz jakog osećaja bliskosti sa kompozicijama –poteškoća objektivnosti u izvodjenju dela.

Zvuk saza sam postigla pritiskajući žice klavira, a svirajući na dirkama uz stalno pritisnuti desni pedal. Naravno, predhodno sam dosta slušala komade sa sazom u traganju za savršenim zvukom koje bih mogla da prenesem na preparirani klavir.

Zanimljiv ste izbor prelida napravili, šta je po vama taj neki poseban element muzike Sergeja Rahmanjinova koji čini da ona i danas snažno komunicira sa slušaocima?

Nažalost, nezasluženo je muzika Rahmanjinova često bila u kontekstu predrasuda o površnosti. Ali baš naprotiv, njena višeslojnost i višeznačnost stvara jednu sasvim drugačiju sliku, sliku u kojoj ima melanholije, nostalgije, senzibilnosti, povezanosti, ali takođe i distanciranosti, vere i očajanja, radosti i duboke tuge i depresivnosti, sliku koja čini sadašnjeg, modernog čoveka – uranjanje u ogledalo sopstvene psihe. Baš zbog te transparentnosti njegova muzika je ljudska, lična i iskrena. To je ono što je u suštini najbitnije u komunikaciji bilo koje međuljudske konstelacije i bezvremeno je.

Koliko se umetnički poziv danas razlikuje u odnosu na prošli vek, šta su prednosti, imaju li umetnici neke nove “obaveze” u smislu buđenja svesti, širenja tolerancije, na suptilan, ali opet, vidljiv način?

S obzirom da je sadašnji umetnik mnogo prisutniji u životima drugih putem medija i društvenih mreža (bez kojih se trenutno umetnička karijera ne može zamisliti) ima više prednosti u mogućnostima sopstvene reklame, ali samim tim i više odgovornosti. Problematično je još što u sadašnje vreme, baš zbog pomenutih fenomena (mediji, društvene mreže) u odnosu na prošli vek ima mnogo više prostora za šund i kič, za pogrešna vrednovanja u svakom pravcu. Zato umetnik sada ima i te kako obavezu da se bori za prave vrednosti.

Osim toga, umetnik danas može i treba biti vrsta mosta među narodima, imamo primer Barenbojma, Dudamela… Posebno muzika – bezgranična umetnost, koja za mene ima najdirektiji put do srca – može uticati na druge neverovatno jako. Umetnik-muzičar u tom smislu može svojim primerom pažljivo da pokrene velike promene u ljudima, društvu, da inspiriše, motiviše nove generacije. Sadašnja dejstvovanja umetnika su kao mač sa dve oštrice – odgovornost je postala veća, ali i dostupnost i transparentnost, takođe.

Digitalno izadnje albuma možete nabaviti ovde.