INTERVJU: Ivana Ljubinković
„Umetnička sloboda je zaista privilegija jer podrazumeva mogućnost da nesmetano realizujete svoje projekte. Smatram da je sloboda u umetničkom izrazu imperativ 21. veka“, kaže Ksenija Ristić
Kada se kaže tango, misao koja sledi najčešće je – Astor Pjacola. Njegov tango nuevo, ali i muziku tradicionalnih i savremenih tango kompozitora već deceniju s razumevanjem izvodi sastav Libercuatro. U Srbiji, a i šire, premijerno su predstavili veliki broj Pjacolinih kompozicija što ih svrstava u red najoriginalnijih tumača dela ovog intrigantnog kompozitora koji je zauvek promenio pravac tango muzike. Uz pijanistkinju Kseniju Ristić koja je “vođa” ansambla, tu su još i Nataša Radovanović (sopran), Martina Dimić Radovanović (violina), Branko Džinović (bandoneon), Aleksandar Stefanović (harmonika) i Boban Stošić (kontrabas).
Iako su protekle dve godine bile nezahvalne za koncerte, Libercuatro je svoj jubilej proslavio sa nekoliko nastupa. Pored beogradskih, kao posebno čarobne Ksenija izdvaja festivale “Tradicija Nova” u Užicu i “Muzika od svetot” u Bitolju. Budući da je ovo godina u kojoj se širom sveta obeležavalo sto godina od rođenja argentinskog kompozitora, naši tango muzičari su na oduševljenje publike izveli projekat pod nazivom “Piazzolla – prvih 100 godina”.
Pijanistkinja Ksenija Ristić nam s poletom priča o ovim lepim godišnjicama i tangu uopšte, kao da ovu muziku tek otkriva – lik i delo Astora Pjacole ne prestaje da je inspiriše. “Moja muzika je nastala iz tanga, jer ja sam grad Buenos Aires kada pišem muziku. To je muzika koja nije svečana, to je muzika koja je veoma moćna, dramatična, koja ne ostaje”, navodi Ksenija deo citata svog omiljenog kompozitora. Ipak, muzika Astora Pjacole je ostala, a zahvaljujući sastavu Libertcuatro imamo priliku da je slušamo uživo u sjajnim aranžmanima.
CLASSICALL: Koja ti je prva pomisao o ansamblu Libercuatro kad sabereš utiske, događaje, probe, koncerte, putovanja, u poslednjih deset godina?
KSENIJA RISTIĆ: Ponosna sam na originalni izraz koji smo stvorili, kao i na umetnički kurs kojeg se držimo. Publici smo se predstavili kroz programe “TangOpera”, “Tango kroz vreme”, “Piazzollando”, “Kabare Borhes” i “Pjacola – prvih 100 godina”. Sa muzičarske strane – uvek smo srećni kada sviramo muziku koju volimo i kada se družimo, tako da se uvek radujemo “turnejama”. A činjenica da važne umetničke institucije prepoznaju nivo i kvalitet našeg programa je podstrek za dalje napredovanje i nove progresivne programe.
Od svih nastupa ove godine, gde bi rekla da je publika bila najviše oduševljena?
Najlepši koncert je definitivno bio na otvaranju World music festivala u Bitolju. Organizatori su se stvarno potrudili da scena izgleda magično. Bilo je tu dimnih i svetlosnih efekata, divnih, bajkovitih lustera, scena je bila posuta lišćem… Zaista smo uživali. Što se tiče same reakcije publike, izdvojila bih poslednji koncert u velikoj sali Doma kulture Studentski grad kada je publika navijala kao na stadionu. Bilo je vrlo uzbudljivo. Na kraju koncerta smo odsvirali Red tango, koji je zapravo mix kompozicija Brothel tango Kirila Džajkovskog i tradicionalne balkanske pesme Ruse kose. Kompozicija je naišla na veliko odobravanje publike, kao i među kolegama.
Beogradski koncert na otvorenom koji ste održali prošlog juna na Topličinom vencu, nosio je naziv Libertad. Šta sve za vas podrazumeva pojam slobode – u muzici, umetnosti i životu uopšte?
Umetnička sloboda je zaista privilegija i ona podrazumeva mogućnost da nesmetano realizujete svoje projekte. Naravno, nekada smo primorani i da napravimo neke kompromise, s obzirom da je kontinuitet u umetničkom radu od izuzetne važnosti. Za mene je sloboda izuzetno važna, bilo da se radi o slobodi mišljenja, slobodi delovanja, jer smatram da je sloboda u umetničkom izrazu imperativ 21. veka – pod uslovom da smo dovoljno obrazovani da znamo dokle smemo da eksperimentišemo. Ipak ne podržavam besmislene, amaterske projekte – instalacije kojiima smo zatrpani sa svih strana.
Ove godine muzički svet je obeležio sto godina od rođenja Astora Pjacole. Zašto je po tvom mišljenju njegova muzika toliko moderna i popularna i danas?
Dovoljno je da čujete nekoliko taktova i da odmah prepoznate o kome se radi. Njegove kompozicije i danas zvuče izuzetno osvežavajuće i originalno. Originalnost izraza, upotreba fugata, elemenata jazz-a, snažna izražajnost u kantilenama i energičnost su glavne karakteristike njegovog stila. Međutim, autentični jezik koji je stvorio izazivao je brojne kontroverze – poštovaoci tradicionalnog tanga nisu odobravali njegov stil do samog kraja. Ipak, Astor Pjacola je bio nepokolebljiv, snažno je verovao u svoju misiju i na kraju trijumfovao, tako da se današnji nastupi tango plesača ne mogu zamisliti bez njegovih kompozicija – iako je on sam odvojio tango ples od tango muzike. S tim u vezi – uvek se setim i premijere baleta Posvećenje proleća Igora Stravinskog – načina na koji je publika reagovala na delo koje i posle 110 godina od svoje premijere zaista zvuči neverovatno. Svi genijalni umovi se, nažalost, na početku susreću sa neodobravanjem.
Šta je to što je tebe trajno privuklo tango muzici do te mere da to postane tvoj umetnički, pa i životni poziv? Mogu li se uopšte ta dva odvojiti?
Za mene je latino muzika uopšte – najuzbudljiviji pravac. Od detinjstva sam obožavala latino izvođače. Posle akademije sam bila na prekretnici između ruske muzike 20. veka, koja je takođe moja velika ljubav, i latino muzike, tj. Pjacole. Interesantno je da je on bio veliki poštovalac muzike Šostakoviča. Tokom 2004. godine sam, sa koleginicom Sanjom Marić održala koncert u Londonu, u organizaciji asocijacije ILAMS (Iberijsko-latinsko muzičko društvo) i to je bio prvi značajniji nastup na kojem sam svirala dela Astora Pjacole. Ono što tango čini toliko privlačnim je pre svega izuzetna izražajnost, koja ide od ekstremne melanholije do ekstremne egzaltacije. To muzičarima daje velike mogućnosti, u smislu interpretacije, ali i radost u zajedničkom muziciranju.
Koliko je komplikovano i zahtevno upravljati ovakvim sastavom?
Komplikovano jeste zato što podrazumeva mnogo odgovornosti u organizacionom smislu. Svaki dan naučim nešto novo. Neophodan je veliki rad – prezentacija, izrada aranžmana, organizacija koncerata… Na kraju, kada je realizacija programa uspešna, kada smo zadovoljni prezentacijom, onda taj organizacioni umor nestane.
Kako si krenula da praviš aranžmane za vaš sastav?
Tokom 2011. godine sam, za potrebe pozorišne predstave “Il tempo di una sigaretta” (u režiji Massimiliana Zeulija) koja je izvođena u pozorištima u Rimu, uradila nekoliko muzičkih aranžmana Pjacoline muzike. Jedan od tih aranžmana je bio izveden i na sceni auditorijuma “Parco della musica” u Rimu. Ideja da osnujem svoj tango ansambl je posle tog iskustva došla savim spontano. S obzirom da je za izradu tango aranžmana neophodno poznavanje stila, bilo je potrebno dosta vremena da se stil nauči. Danas mi treba mnogo manje vremena da uradim aranžman, jer odmah imam ideju na koji način treba rešiti “problematična mesta”.
Šta sebi i vašem sastavu želite u 2022? I uopšte našoj kulturno-umetničkoj sceni, kakve bi promene volela da se dese?
Tokom 2022. godine bih volela da realizujemo dogovore za koncertna gostovanja u regionu koji su nastali pre pandemije. Naravno, volela bih da bude i novih poziva. Najavila bih koncerte koji su za sada potvrđeni: 19. marta u Kulturnoj stanici Eđšeg, u okviru manifestacije “Novi Sad – evropska prestonica kulture” i 17. aprila u Velikoj sali Zadužbine Ilije M. Kolarca.
Što se tiče situacije na našoj umetničkoj sceni, volela bih da ima više kolegijalnosti i poštovanja, s obzirom da na našim prostorima ima mnogo sjajnih umetnika, kao i da se budžet za umetničke projekte bar malo poveća. Naravno, nastaviću da pratim umetnička dešavanja na domaćoj sceni, kao i do sada, bilo da je reč o pozorištu ili muzici – to je uvek inspirativno!
Pratite nas na fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
i na YouTube kanalu ClassicAll Radio
