INTERVJU: Ivana Ljubinković
„Koji god put da muzičar odabere, svakako će krenuti putem avanture koja potražuje mnogo žrtvovanja. Međutim, užitak se ne nalazi u ubiranju plodova, već u procesu rada, i moje mišljenje je da taj aspekt nema cenu“.
Niški džez kvartet NaissBlue osnovao je 2012. godine džez trubač Marijan Cvetanović. Pod njegovim vođstvom, ovaj post-bop sastav je do danas objavio četiri albuma (“Radio Sessions”, “Second Cut”, “The Art of Mr. Simjanović” i “Fourth Wall”) uz dva koncertna (u digitalnom formatu). Na samom kraju 2021. snimiljen je i peti “NaissBlue” – album očekujemo početkom 2022. godine, a biće objavljen pod imenom Marijan Cvetanović Quintet.
Jedna od specifičnosti NaissBlue kvarteta je uvek drugačija ekipa muzičara na albumima. Takav je slučaj i sad – truba je dobila podršku u saksofonu Andreje Ćirića, a klavir je zamenila gitara Milana Mutaovića. Marijan najavljuje i odličnu ritam sekciju koju čine Branko Marković i Uroš Stamenković.
Iako kreativno i diskografski najznačajniji, NaissBlue nije jedini sastav u kom Cvetanović prikazuje svoju muzičku svestranost. Pre “niških plavaca” pokrenuo je elektro džez sastav Plan 9 Soundsystem (2004-2012), osnovao je Niški Big Bend (u kom svira solo trubu), a svemu je prethodilo klasično obrazovanje, koncerti sa simfonijskim orkestrom i kamernim sastavima. Osim toga, stalni je član alternativnih grupa Proces i Danilov Doživljaj Beča. U slobodno vreme, piše kratke priče, kao i filmske i muzičke kritike, a koautor je dokumentarnog filma Mi plačemo iza tamnih naočara, koji se bavi istorijatom niške rokenrol scene.
Danas je, kaže, sve više ubeđen da nije on birao džez, već je upravo džez izabrao njega. “Na taj način dobijaš baklju društvene odgovornosti da postupaš u skladu sa tekovinama nasleđa u čijem epicentru su sloboda, ljubav i umetnost, kao vrline za koje vredi živeti, objašnjava. Tokom razgovora o novom albumu i starim „pločama“, Marijan Cvetanović nam otkriva šta se najčešće vrti na njegovoj plejlisti i gde se u Nišu sluša dobar džez.
CLASSICALL: Sledeće godine Naissblue će obeležiti deseti rođendan. Kako je uopšte došlo do ideje o džez kvartetu i kako to da su se muzičari sa kojima si svirao uglavnom menjali?
MARIJAN CVETANOVIĆ: NaissBlue je nastao nakon raspada sastava Plan 9 SoundSystem, kada smo klavirista Bojan Bojković i ja rešili da kreiramo muziku bližu klasičnoj džez osnovi i odvojimo se od fanki i fjužn motiva, što je vodilo ka muzičkom sazrevanju. Ali je žrtva bila velika, jer kvalitetna muzika zahteva i ozbiljne i posvećene izvođače, pa su promene svirača bile relativno učestale, ali je i to sasvim prirodan proces rada. Plod tog rada su autorske kompozicije i albumi, tako da kada se podvuče crta ispod kvarteta NaissBlue, nakon deset godina mogu reći da je vredelo.
Pretpostavljam da su kompozicije nastajale u prethodnih godinu i po dana, u vreme korona izolacije. Na koji način su ove nove životne okolnosti obojile i muziku koja je nastajala?
Izolacija i ovaj čudan vremenski period nemaju previše konekcije sa kreativnim radom, ali jesu ostavili prostor za kontempliranje o životu i individualnom napredovanju u radu i delatnostima kojima se ljudi bave, pa su tako kompozicije koje sam stvorio u prethodne dve godine više odraz stilskog sazrevanja, nego namere da inputiram sofisticiraniji kontekst u skladu sa stresnim okolnostima. Muziku sagledavam kao eksperiment i mozaik ispunjen koloritnim spektrom zvučnih frekvencija. Kao i obično, pedeset posto ideja i zamisli odbacim i selektujem ono što će biti osnova na kojoj ćemo svi dati svoj maksimum i prepustiti se magiji improvizacije. Zato je džez besmrtna tvorevina.
Kako bi opisao razvojni put ansambla od prvog do poslednjeg albuma?
Put sazrevanja i individualnog napredovanja. Nažalost, mnogo toga nije opstalo na način na koji sam to isprva zamišljao, jer su neke konekcije sa dragim saradnicima izgubljene, pre svega zbog pritiska nestabilnih vremena u kojima smo se bavili kreativnom umetnošću, verovatno gajeći iluziju da će taj rad brže steći poštovanje zajednice.
„Fourth Wall“ je, bar mi se čini, u odnosu na prethodna tri, malo „usporio ritam“. Sanjivim bojama kao da budi asocijacije na Četa Bejkera. I u samim nazivima numera se nazire ta „plava nota“, sa izuzetkom recimo Cofee after Dark.
“Fourth Wall” je emotivno najiscrpljujući album koji sam radio, jer se i snimanje i izdanje odužilo. Poslednje tonove smo uklopili početkom 2020. godine, ali kada podvučem crtu danas nakon gotovo dve godine, album ne samo da ima izraženu „plavu notu“ (koju jurim celog života), već zvuči prilično moderno, što nije isključivo moja zasluga, već mog klaviriste Vojislava Ilića. On je strpljivo jurio sopstvene plave note, pa smo tako temeljnom ritmizacijom tema stvorili teren da Vladan Karadžov na kontrabasu i Đorđe Hartl na bubnjevima daju svoj maksimum, što je na kraju Miloš Medić obojio produkciono da sve bude u skladu sa nazivom albuma.
Zašto taj naziv, „Fourth Wall“?
Naziv albuma je u savršenom skladu sa terminološkim značenjem pojma (prostor koji razdvaja izvođača od publike, prim.aut.), a koji asocira na delo ličnog karaktera u kome autor otvara dušu slušaocima u želji da postigne što jači efekat komunikacije i interakcije. To je bila moja želja, ali ne znam da li sam uspeo, i svestan sam da kada je umetnička muzika u pitanju samo je vreme referentna tačka kvaliteta.
Na trećem albumu „The Art of Mr. Simjanović“ džezirali ste filmske teme našeg renomiranog kompozitora. Kako je došlo do te ideje i kakvi su bili utisci gospodina Simjanovića?
Do ideje je došlo kada sam slušao albume pijaniste Enrika Pjeranuncija, kako interpretira teme Nina Rote i Enia Morikonea, a ime Zorana Simjanovića došlo je prirodno, pa smo tako Bojan i ja, preko Dejana Dabića, našeg filmskog kritičara, stupili u kontakt sa Simketom. Naravno, on je u startu bio skeptičan, ali smo relativno brzo postigli dogovor, nakon što je čuo naše ideje i način na koji smo pristupili kompozicijama.
Rekla bih da ste se u toku te saradnje i sprijateljili sa njim. Da li ti je ostao u sećanju neki komentar ili savet?
Simke i ja smo se sprijateljili, zajedno je sa nama radio medijske promocije, bio na našem koncertu u sali Niškog Simfonijskog Orkestra… Naravno, pamtim gomilu anegdota i saveta, ali ono što je na mene ostavilo najjači utisak jeste da se radilo o osobi moćnog karaktera, vitalnog duha i energije, i mogu reći da sam imao veliku životnu privilegiju da upoznam takvu legendu. Poslednje poruke smo razmenili kada me je pozdravio sa letovanja u Egiptu, i tu prepisku i danas čuvam. Nažalost, napustio nas je, ali će njegova muzika, barem kada sam ja u pitanju, živeti kroz teme koje ću izvoditi na nastupima.
Kada je reč o drugom albumu „Second cut“, zanimljiv naslov nosi numera Inspector Mumbly što je asocijacija na crtani lik Draguljčeta? Kako to da je baš on dobio svoju temu?
Mumbly je mislim i negde nadimak legendarnog Klark Terija, ali naravno da sam mislio na inspektora ili poručnika Draguljčeta i dodelio mu naziv kompozicije. Ubacio bih i šefa Šmrku, ali nije bilo mesta. Šalim se. Inspector Mumbly je skrenuo s bapa na modalni teren, ali radi se o jednoj od meni najdražih kompozicija i izvodimo je kao poslednju na nastupima, jer zvuči prilično razigrano i efektno.
Ko su tvoji džez idoli? Ko sedi na tronu džez trube, postoji li uopšte jedno takvo mesto?
Ne znam da li imam jednog, ali svakako mislim da je jazz večito traganje, ali i vraćanje nekim trubačima koje slušaš u ranoj fazi edukovanja. Recimo Li Morgana nisam slušao još od vremena kaseta devedesetih, a onda me je zaintrigirao dokumentarni film o njegovom životu, pa sam ga ponovo stavio na plejlistu, i on savšeno zvuči uz muziku Kliforda Brauna, mada ja najviše volim da sastavim plejlistu od muzike Kenija Dorama, Art Farmera i Blu Mičela, jer njihovo muziciranje nema većih eksperimentalnih odstupanja, a radi se o vrlo pevljivoj i inspirativnoj bap muzici. Ako ću slušati balade, onda ću svakako pustiti Čet Bejkera, ali ako pričamo o nekom autorskom modelu koji bih da dosegnem u narednom periodu, onda je to stil Vudi Šoa iz sedamdesetih godina, jer smatram da se radi o najpotcenjenijem jazz trubaču, mada je zvanično priznat kao poslednji inovator trube.
Gde se u Nišu svira / sluša džez?
Najduži kontinuitet trenutno ima Hush Hush, ako pričamo o lokalu koji nije pravio veće kompromise sa popularnim muzičkim žanrovima, pa onda Truba kafe i Fidbek, koji su u prošlosti izlazili u susret jazz muzici, ali oni prate i alternativne trendove, dok se u poslednje vreme nameće Carpe Diem. Sluša se jazz i u Vinyl kafeu, Komuna baru… Neki lokali su u prošlosti imali nastupe jazz sastava, ali nije problem svirati negde u gradu jazz, već je problem kontinuitet i posvećenost vlasnika i izvođača ideji da neki lokal po difoltu bude mesto gde se svira uživo jazz muzika. I da kada neko dođe i poželi u gradu Nišvila da sluša jazz on zapravo i poseti lokal gde će to što potražuje i dobiti. To je nešto što nemamo, niti smo ikada imali. A da imamo povremeno, van festivala, dobre jazz svirke – imamo.
U čemu je za tebe magija džeza svih ovih godina?
Džez ti daje širinu u eksperimentisanju i kreativnom izražavanju, i to u dva smera: jedan je kopiranje i skidanje savršenih motiva koje su već izvodili stariji izvođači, i to je više klasičarski pristup po kome juriš i potražuješ tehničko savršenstvo, dok je drugi onaj koji te ispunjuje i u kreativno-autorskom smislu, gde imaš slobodu da proizvedeš sopstvene muzičke frekvencije i na taj način proširiš ne samo svoj izvođački vokabular, već se i dodatno teoretski edukuješ. Koji god put da muzičar odabere, svakako će krenuti putem avanture koja potražuje mnogo žrtvovanja, ali užitak se ne nalazi u ubiranju plodova, već u procesu rada, i moje mišljenje je da taj aspekt nema cenu.
- Objavljivanje albuma “NaissBlue” pomogla je Organizacija muzičkih autora Srbije – Sokoj.
Pratite nas na fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
i na YouTube kanalu ClassicAll Radio
