Piše: Petar Janjatović
Nenad Marić je poznatiji kao Kralj Čačka. Iako je diplomirao na Likovnoj akademiji poznatiji je kao osoben kantautor. Sa bratom Markom koji podjednako dobro vlada klavirom, gitarom i vibrafonom kreira pesme koje se podmuklo uvlače pod kožu. Krenuo je sasvim nenametljivo pre dvadesetak godina nastupajući po klubovima. Nonšalantno, gotovo nezainteresovan za građenje karijere polako je sticao malu ali vernu publiku. Nije žurio ni sa objavljivanjem pesama. Nezadovoljan učinjenim prvi album je izbrisao. Tako da je debitovao tek 2016. godine diskom “Zemlja snova”. Kada mu je 2019. godine objavljen album “Spusti svetlost na put” Miljenko Jergović je za zagrebački “Jutarnji list”, između ostalog, napisao:
“Kralj Čačka je književnost. Kao što je Kralj Čačka i teatar. Dragocjen za ljude, kakvih još uvijek ima, koji ne žive od zbilje, nego žive od onoga što je u knjigama, kazališnim predstavama, pjesmama i filmovima. Takvi se pate živeći u maloj, siromašnoj i kulturno inferiornoj zemlji, kakve su ove što su nastale raspadom rock’n’rolla i Jugoslavije.”
I eto, dve godine kasnije direktna veza sa teatrom je ostvarena. Njihovu muziku je prepoznala rediteljka iz Zagreba Pavlica Bajsić Brazzoduro koja je već osvojila publiku neobičnom predstavom “Hoerspiel – mala igra za slušanje (i gledanje)”. Ovog proleća je angažovala braću Marić da komponuju (ali i sviraju) u novom radio teatru “Soundtrack za film koji nije snimljen”. Iako je sve usporila korona nedavno su uspeli da predstavu izvedu u više hrvatskih gradova. Sa njima je na muzici radila mlada i talentovana Nina Bajsić. Nju sam prvi put čuo kada je sanjivim kabaretskim glasom otpevala temu About Johnny koja kao da je snimljena crno-belom tehnikom. Ona i Kralj Čačka su ovog proleća održali online koncert i tako nekako je došlo do zajedničkog rada. Po svojoj poetici oboje su mogli da stvaraju dvadesetih godina prošlog veka. Što ne znači da su im pesme autistične, zatvorene u sebe. Posebno se Kralj Čačka hvata u koštac sa lomovima koje svi trpimo. Ovog aprila je na protestu “Ekološki ustanak” ispred Skupštine izveo svoju Spusti svetlost na put. Stih Disao sam smrad sa mirisom parfema / Sada stojim pred vratima šume / Ovde je mračno, spusti svetlost na put se savršeno uklopio u borbu protiv zagađenja prirode.
Može li muzika još uvek nekoga da pokrene na razmišljanje?
Kralj Čačka: Može, ali samo one ili onoga kome muzika znači nešto više od površne zabave, onoga ko je uspeo da izgradi odnos prema muzici da je to nešto više i da kroz nju može otkrivati sebe kao i uživati u njoj na jedan dublji način. Svedoci smo vremena u kome je to postalo retkost i uvek se obradujem kada sretnem ljude kojima muzika znači nešto više od puke podloge za razulareni život. Mediji imaju ključnu ulogu u tome jer su sve što je drugačije i ima veze sa rock and roll kulturom gurnuli u ćošak. Čast izuzecima, uglavnom pojedincima koji su u manjini. Samim tim, takva muzika uz vrednosti koje nosi, ne može da dođe do šire publike i pokrene stvar na bolje. Kao i uvek, na ovim prostorima, sve ostaje na entuzijazmu pojedinaca. Takav je slučaj i sa ostalim vrednostima pa i sa odnosom čoveka prema sopstvenoj prirodi i prirodi kao jednom neprocenjivo dragocenom organizmu od koga se mnogo može naučiti ali avaj, novi varvarin je umislio da je bog.
Ovih dana ste sa Pavlicom Bajsić Brazzoduro tvoj brat i ti radili na njenoj novoj predstavi “Soundtrack za film koji nije snimljen”. Pa o čemu je reč?
Reč je o jednoj zvučno-poetskoj saradnji sa Radio teatrom Bajsić i prijatelji iz Zagreba, koji jednom godišnje raspisuju konkurs za radio dramu na kome je moja malenkost dobila čast da učestvuje. To je pokušaj da se putem zvukova, reči, priče i pesme izvede film za slušaoca.
Kako je predstava prošla u Hrvatskoj?
Svuda je lepo prihvaćena, reakcije su pozitivne, mislim da smo iznedrili nešto lepo, toliko mogu da pričam s obzirom da sam unutar drame, ipak bih ostavio publici da više kaže o predstavi, a nadam se da će biti sluha da se odigra i u Beogradu.
Kako je tekla saradnja sa Pavlicom i Ninom?
Imali smo finu i kreativnu saradnju tokom rada na predstavi. Trebalo je napisati pesme, ispisati radnju, što smo radili Nina i ja, a na kraju sve to fino podesiti u celinu što su izvele Pavlica i Nina kao dramaturškinje. Marko Marić je svojim instrumentalima popunio mesta koja su zahtevala dodatnu muzičku podršku, solo i uz pomoć Dina Brazzodura na električnom basu. Za mene lepo i značajno iskustvo.
Kakve reakcije dobijaš od ex-Yu publike, rekao bih da se priča o onome što radiš uveliko raširila?
S obzirom na nedostatak infrastukture i skrajnutost ,,drugačije,, vrste muzike i izražavanja, priča se i dalje širi. Ne znam u kolikoj meri je sada raširena ali dobijao sam i dobijam pozive za gostovanja širom ex-Yu prostora. Jedan od sledećih nastupa biće u Tolminu u Sloveniji na Sajeta festivalu.
Konstatovali smo da tvoj mlađi brat Marko svira “sve”. Kakav je raspored “obaveza” u vašoj muzičkoj radionici?
Marko Marić, kao izvrstan multiinstrumentalista je takođe neko ko među prvima čuje pesme koje donosim, a velikim delom doprinosi u radu na aranžmanima kao i u radu sa bendom. Takođe, dosta doprinosi i u radu u studiju, tokom snimanja. Kada radimo muziku za film ili igranu seriju, kao što je to bio slučaj sa filmom reditelja Đorđa Markovića ,,Poslednji povratak Kaktus Bate” ili filmom ,,Realna priča,” ujedno i serijom ,,Mama i tata se igraju rata” Gordana Kičića, tu smo onda obojica koautori muzike.
Nedavno si mi rekao da ljudi vašu muziku porede sa baš raznorodnim autorima. Pored nezaobilaznog Toma Vejtsa tu se pojavljuju Galija, Garavi sokak… Kako to objašnjavaš?
Kao nedovoljnu upućenost i udubljenost u ono što radim, čini mi se. Ko god zagrebe malo dublje, može tu naći citate, razne asocijacije a može čuti i lični pečat. To je stvar ličnog izbora slušaoca i ne bih mu uskraćivao to zadovoljstvo.
Da li si našao formulu da se boriš sa ovim praznim hodom koji nam je pandemija nametnula?
Za vreme pandemije se dešavala saradnja sa Radio teatrom iz Zagreba, tako da me je to malo “izvuklo” od opšte blokade nastupa, koncerata.
Vreme je za novo izdanje. Kakav je plan oko toga?
Već smo krenuli sa probama, biće koncerata i pripreme za sledeći album, koji bi ako sve bude kako treba mogao da se pojavi krajem godine ako ne i ranije. Videćemo.
Pratite nas na fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
i na YouTube kanalu ClassicAll Radio
Muzika sama po sebi pokrece emociju, tako da mora da pokrene i razmisljanje. I dan danas, kao kad sam bila jako mlada, ne mogu da zamislim dan u tisini. Muzika mi je lek, inspiracija i mir