„Kamerni sastav je kao komuna, a simfonijski orkestar kao država sa jasnom hijerarhijom. U komuni je nekako demokratija lakša”.
Ne dešava se često da prolazite Makedonskom ulicom i da u izlogu „Metropolisa” ugledate klasične muzičare kako drže violine, sviraju savremenu umetničku muziku i promovišu novi CD. Upravo to je bila slika početkom oktobra kada su violinistkinje Dušica Mladenović, Mina Đekić i Marina Popović, odnosno Trio Anime, predstavljale svoj prvenac pod nazivom „Refleksija” (Metropolis Music, 2019). Događaj je upotpunio i irski kompozitor Ian Vilson čija se dela nalaze na disku, a uz njega, poseban gost bio je i naš akademik, profesor Dejan Despić koji je uprkos godinama došao da čuje drage i cenjene umetnice kako sviraju njegovu muziku.
Anime su se nedavno vratile sa mini turneje po Irskoj, a održale su i nekoliko koncerata u Beogradu. Ko ih je slušao uživo kaže da deluju kao da sviraju zajedno od malena. Možda i nema većeg komplimenta od tog – da su toliko usvirane i sigurne kao da su ceo život zajedno na sceni, dišući usklađeno, gledajući se i osluškujući jedna drugu. To što sve tri sviraju isti instrument doprinosi da se savršeno razumeju, iako svaka ima svoj stil sviranja. Dušica je prošla školu profesora Dejana Mihailovića, Mina Evgenije Kravceve, a Marina Jasne Maksimović. Prvoj je idol Patricija Kopačinskaja, Marina se divi Davidu Ojstrahu, a Mina svim ljudima koji na visokom nivou interpretiraju bilo koji instrument. Čak i svojim đacima. Sa njihovih fotografija zrači vedrina i pozitivnost kreativnih individua, a takav utisak ostavljaju i u razgovoru. To su, između ostalog, razlozi koji ovu tročlanu muzičku zajednicu izdvajaju od drugih. U razgovoru sa Dušicom, Minom i Marinom saznaćemo nešto više o delima sa “Refleksije”, o utiscima iz Irske, kao i o položaju umetnika danas.
ClassicAll: Kakav je vaš utisak o CD-u?
Mina: Prvi put sam čula disk kad je Dušica pustila u kolima u Irskoj. Nisam ni bila svesna da smo to mi. Bila sam prijatno iznenađena zvukom, muzikom, atmosferom. Drugi put mi se to desilo u Metropolisu na promociji. Otišla sam do toaleta da se našminkam kada sam čula CD sa zvučnika. Javio mi se osećaj – što je dobro! Ideja je bila da je ovo muzika za usko stručnu publiku, ali sam u tom momentu shvatila da uopšte ne mora da bude tako.
Koji je najbolji način da se ljudi ubede da kupe CD savremene klasične muzike?
Mina: Ne postoji pravi način da se ljudi ubede da kupe neki CD dok sami ne čuju. Uživo promocija, koncert, izlazak pred ljude. To je ono što će muziku dovesti do slušalaca.
Šta biste rekli da je suštinska razlika između Despićeve i Vilsonove muzike?
Mina: Kod Despića je u pitanju intelektualna igra sa motivom B-A-C-H i sa uklapanjem sve tri deonice, jako je bitna preciznost. A kod Iana smo se više pozabavile atmosferom. S obzirom na to da su u pitanju slike dosta je zavisilo od našeg doživljaja i interpretacije. Prvi stav je Vodopad – pa samim tim i muzika nekako teče, drugi stav su ritmovi severno afričke muzike (inspirisani slikom i Kleovom posetom pustinji).
Koliko je zahtevno izvoditi našu umetničku muziku, konkretno Despićevu sonatu za solo violinu?
Dušica: Postoje dva izdanja ove sonate. Prvo je rukom pisano izdanje, senza mizura, odnosno bez taktova, predznaci su ispred svake note. Profesor Despić je zamislio da sonata bude quassi una cadenza, da izvođač ne bude sputan, da shvati interpretaciju što slobodnije moguće. Drugo izdanje je prilično drugačije, pa smo zajedno došli do nekog “međurešenja”. To pokazuje koliko je muzika živa, naročito kada ste u mogućnosti da se posavetujete sa autorom. Želja mi je da zapišem sva ta rešenja do kojih smo došli usmenim putem, kako bi i drugim umetnicima bilo jasno šta je ideja kompozitora.
Put do „Refleksije“
Dušica Mladenović je pre desetak godina svirala u kamernom sastavu Trio Dominante (sa njom su tu još bile Martina Miler i Ksenija Pejović). „Nakon što smo izvele gotovo sav program namenjen triju violina“, priča Dušica, „došle smo u čudnu situaciju da nemamo nov repertoar. Jednog dana, zazvonio mi je fiksni telefon: ’Dobar dan, ovde prof. Dejan Despić’. Mislila sam da se neko šali, samo što mu nisam spustila slušalicu. Zvao je, zapravo, da mi kaže da je, nakon što je slušao naš koncert u SANU, rešio da nam napiše trio. Bila sam zaista počastvovana! To nam je dalo podstreka da krenemo u potragu za novim kompozicijama. Kako smo tada svirale u gudačkom orkestru „Dušan Skovran“, pitale smo kompozitore sa kojima smo sarađivale da li bi napisali nešto za nas. Ian se odazvao“. Vilsonov trio 1927. je inspirisan slikama Pola Klea koje su nastajale te godine – u svakoj je tražio i prepoznavao neku muzičku ideju. „Nakon trija, zamolila sam Iana da preradi delo za kvartet“, objašnjava Dušica. „Naslovio ga je Aus der Zauberküche jer je Kleov studio bio kao radionica iz koje nastaju čuda. Marina je svirala violu u kvartetu, a sad svira prvobitnu deonicu violine“. Kvartet Anime je premijerno izveo ovu kompoziciju 2016. godine, a iz njega je proistekao istoimeni tročlani sastav, uz podršku SOKOJ-a. Glavna ideja je bila izdavanje kompakt diska „Refleksija“ i promocija srpske i irske umetničke muzike za solo violinu i nestandardni kamerni sastav – trio violina. Imajući u vidu saradnju sa pomenutim autorima, ne čudi što je Dušica napravila ličan izbor kompozicija, jer su na neki način sve pisane za nju i trija u kojima je svirala. Pored Despićevog i Vilsonovog trija, tu su i njihove solo sonate koje ona izvodi. „Refleksija kao odsjaj svetlosti, misli ili zvuka, kao odblesak razmišljanja (…) predstavlja muzički dijalog između srpskog i irskog kompozitora Dejana Despića i Iana Vislona”.
Ovog jula svirala si u Irskoj prvi put Vilsonovu sonatu za solo violinu, o kakvoj je muzici reč?
Dušica: Ianova solo sonata je inspirisana irskim tradicionalnim plesovima i pesmama. Za razliku od našeg folkora koji nam je blizak, ove originalne plesove sam morala da slušam da bih bolje razumela odakle je on krenuo da gradi svoje delo. Pogotovu je zanimljiv drugi stav inspirisan starom vrstom pevanja, sean-nós. Na osnovu pesme The Mountain Streams, Ian je napisao svoju originalnu melodiju ovog stava.
Kako je došlo do zajedničkih koncerata u Irskoj?
Mina: Svirale smo 3 koncerta u Beogradu (Kolarac, Italijanski institut i SANU) na kojima je bio i kompozitor Ian Vilson i rekao nam je „ovo bismo mogli da izvedemo u Irskoj“. Dosta brzo je usledio poziv i na kraju je bilo ukupno 4 koncerta: Slajgo, zatim okrug Kork i prelepi dvorac Donerejl (Doneraile Court), Koncert u podne u Hju Lejn galeriji (Hugh Lane Gallery) u Dablinu. To je inače najstarija koncertna sezona u Irskoj, još od 70-ih godina. I četvrti koncert u Imo Kortu (Emo Court) u okrugu Liš.
Kakva je publika tamo i uopšte ljudi sa kojima ste se susretali?
Mina: U Slajgu muzičari razgovaraju sa publikom posle koncerta, piju vino. Koncerti u dvorcima su bili rasprodati, a koncert u Dablinu je bio besplatan i sala je bila puna do poslednjeg mesta.
Dušica: Vrlo su otvoreni i željni dešavanja. U okrugu dvoraca nema mnogo prilike za slušanje klasične muzike. Sve je izolovano, ta zdanja su okružena hektarima zemlje. Ljudi vole da šetaju, da borave u prirodi, onda vide reklamu za koncert i dođu. Program nam je bio dinamičan, uz Despića i Vilsona svirale smo Telemana, Baha i Mocarta, a prilično im se dopala naša muzika, naročito ona dela koja imaju dodira sa foklornim elementima – Marko Tajčević Divertimento, I stav, i Dušan Kostić Mikro simfonija.
Marina: Van koncerata glavni utisak je zelenilo i spuštanje prozora dok se vozimo kako bi ušlo što više vazduha… Svi su jako fini, pitaju vas u radnji kako ste, odakle ste došli…
Kako je nastupati u dvorcima?
Dušica: Dvorci su pripadali engleskim plemićkim porodicama. Te loze su se ugasile, a sada su preuređeni u izložbene muzeje gde se vode ture po 20 minuta, sluša se istorijat… Neki od njih su skoro otvoreni za javnost pa je ljudima interesantno da dođu i vide ih. Toliko sam bila srećna što tu nastupam, kao da sam otišla u prošli vek i došla da sviram u kući nekog plemića kamernu muziku!
Mina: Prava mesta za izvođenja kamerne muzike, takođe sam se osećala privilegovanom što sam tamo.
Marina, s obzirom na to da uz violinu sviraš i violu, kakva je razlika između trija i kvarteta?
Meni violončelo najviše nedostaje jer često viola i čelo imaju zajedničke linije. Sad, kao neka „treća“ violina, i dalje osećam kao da sam violista.
Kada si se uopšte odlučila za violu?
Marina: Pa, 2013, za potrebe kvarteta Anime. Prvo sam učila sama, a onda mi je nakon koncerta u Novom Sadu profesor Dejan Mlađenović predložio da upišem kod njega master. Prvi put kad sam otišla da me čuje svirala sam violinski koncert Čajkovskog na violi jer nisam umela ništa drugo, a on nije mogao da veruje (smeh). Potom je usledio prijemni, master studije i nov početak. Tehnika sviranja na violi je potpuno drugačija u odnosu na violinu, najviše zbog desne ruke, ton se dobija na drugačiji način.
Dušica: Marina nam je jako važna jer daje bazu da se tri violine ne bi uplele u jedan te isti monotoni zvuk. Bitno je što je baš ona ta koja nam daje tu osnovu. Potičemo iz različih klasa, pa su pristup sviranju i produkcija tona kod svake vrlo različiti. Vizuelno to ne izgleda skroz usaglašeno, ali kada smo pokušale da menjamo, onda zvučno nije bilo dobro. Tako da smo ostavile da svaka svira onako kako svira. Tom raznolikošću smo doprinele da se svaki instrument čuje bolje i da svojom specifičnom bojom doprinosi punoći zajedničkog zvuka.
Kako vi doživljavate sviranje u triju, odnosno u kamernom sastavu naspram orkestra?
Mina: Kamerni sastav je kao komuna, a simfonijski orkestar je kao država sa jasnom hijerarhijom. U komuni je nekako demokratija lakša (smeh).
Koliko je teško biti umetnik danas?
Dušica: Imam stalni radni odnos tako da se ne osećam kompletno kao slobodan umetnik. Volim što radim u orkestru ali ne mogu time da se zadovoljim. Pokušavam da napravim iskorak kako bih ispoljila svoju kreativnost. Jer, strašno mi je što se moj ton ne čuje, u orkestarskom zvuku se on jednostavno izgubi.
Da li imate koncerte i van Beograda?
Dušica: Teško je organizovati koncert u Srbiji jer se svodi na lični entuzijazam. Radile smo to godinama, ali posle nekog vremena iscrpi se taj elan, jer su ljudi koji vode kulturne centre (čast izuzecima) često inertni i svejedno im je da li će se koncert organizovati ili ne. Publici nije svejedno i mislim da su ljudi u unutrašnjosti željni kvalitetnih dešavanja, ali treba proći dug put pregovora da bi se došlo do trenutka sviranja. Ja se sada više osećam kao menadžer koji puno vremena provodi u komunikaciji sa ljudima, odnosima sa računovođom… što inače rade agenti. A kod nas se sve nekako radi uz pomoć štapa i kanapa.
Šta biste rekli da su prednosti, a šta mane ovog posla?
Dušica: Mislim da se često iskorišćava naša ljubav prema sviranju. Dešavalo se da svirajući u kamernom orkestru cele jedne godine sviramo bez nadoknade jer se ostalo bez sponzora, a zameralo se ako odeš da sviraš u drugom orkestru za honorar. Ali bez obzira na poteškoće, postoji neki unutrašnji gonič, motor pokretač, koji stalno gura da ideš napred. Ka novim delima, iskustvima, doživljajima, ljudima, mestima… I onda shvatiš da je ono najdragocenije zapravo u nama samima i da nema veze sa visinom honorara. Osećaj čiste sreće nakon dobrog koncerta, ispunjenosti nakon izlaska prvog diska, ponosa kad predstaviš umetnost svoje zemlje negde u inostranstvu. Tada imaš utisak da si uradio nešto važno i da si najbolji deo sebe ponudio svetu.
Ivana Ljubinković
CD „Refleksija” se može kupiti u prodavnici ploča Metropolis Music Company, Makedonska 21 ili naručiti online.
Digitalno izdanje možete kupiti ovde.