Klasična priča

Ко воли – разумеће

Док се и даље трага за одговором да ли се класична музика, нарочито савремена, слуша да би се у њој уживало или да би се она разумела (како годинама певамо уз Музику на струју) један занимљив и иновативан ансамбл свира ,,класику на струју”. ЛП Дуо са два клавира на сцени, па још и хибридна! Двострука звер са дуплим црно-белим чељустима која прождире урликом. Али само на моменте, у већини случајева, као и многе припитомљене зверке, узвраћа нежност топлим звуком. Са инжeњерима Дарком Лазовићем и Драганом Новковићем, Соња Лончар и Андрија Павловић креирали су овај инструмент који садржи 88 сензора за сваку дирку преко којих се активира звук или светло из компјутера.  А све то како би, по речима самих музичара, клавир добио неограничене могућности за манипулацију дигиталним звуком. Минималистичким, а никад свеобухватнијим. Парола ,,мање је више” има смисла.

Непосредно пред концерт којим је ЛП Дуо прославио 15 година уметничког рада, на сајту Би Би Сиja на српском објављен је разговор са Соњом и Андријом, који спомиње Романтични оптимизам у Србији! Не зна се на шта је теже данас наићи – на оптимизам, романтику или оне који то обједињују бавећи се уметничком музиком. Да ствар буде још чуднија – изузетно су популарни, а фанови су им како класичарски тако и они други – ,,неозбиљни” али са добрим укусом.  Да ли то има везе са жанровским експериментисањем и свиркама са поп и рок бендовима (Јарболи, Ола Хорхе), њиховом харизмом или са тим што су успели да створе музички језик близак и старијим и новим генерацијама, љубитељима музике као и онима којима је класика на било који начин професија? Вероватно од свега по мало. ЛП Дуо већ две године ствара и ауторску музику под именом ЛП Електро (неколико нумера са саундтрека за хит серију ,,Јутро ће променити све” потписују и они), мада су нам познати већ дуги низ година као састав који се истиче специфичнм репертоаром – делима наших и страних живих композитора.

Није необично да је Велика сала Коларчеве задужбуне дупке пуна кад су у питању концерти Филхармоније или кад долазе значајна инострана имена, али кад је у питању подршка нашим уметницима, ситуација је увек неизвесна. У недељи када је Фест у пуном јеку, дан након што су почели Дани Рундека у Београду, Коларац је био испуњен жамором и узбуђењем као пред поп концерт. Јер ово је био све само не типичан концерт класичне музике. Када је гашење светла пресекло ишчекивање, могао је и да почне.

Дочекани вриском и великим аплаузом колега, студената, пријатеља и фанова, ЛП Дуо је заузео своје позиције и из тишине сцене започео општу музичко-менталну телепортацију.Концертно вече које је најављивало пролеће кренуло је његовим клавирским проласком (Spring Passes) да би се све што следи потпуно природно надовезивало једно на друго. Композиције су се сливале као ставови минималистичке фантазије коју нису реметили ни аплаузи између. Можда је баш то био разлог што публика, барем већина, није знала чија дела слуша, већ је репертоар био објављен сутрадан на фејсбук страници ЛП Дуа. Ауторске композиције Collapse, Lemon Honey Ginger, Cosmic Strings или аранжмани са јаким ауторским печатом као што су Варијације на тему ,,Mr.McArthur“ Антониа Корие преплитале су се са делима Ивана Божићевића, Aмериканке Лоле Перин, сад већ познатог Данца Кима Хелвега и Белгијанца Вима Мертенса.

Направивши паралелу са научнофантастичним филмом ,,Едерлези Рајзинг” у поменутом интервјуу за Би Би Си, Соња и Андрија су дали можда најтачнији опис своје музике – као да долази из будућности али звучи ретро. Контрадикторно, али у потпуности исправно.

ЛП Дуо, нарочито када су у питању јавни наступи, није само синоним за савршено избрушену интерпретацију и непогрешив инстинкт када је у питању савремена музика.  Они су актери паралелних стварности. Једна је њихова лична, комуникација и разумевање који се, када свирка почне, преносе на виши ниво где су само њих двоје. Незамењиви партнери у уметности. Друга је представа коју приказују публици, препуштајући нас нашем доживљају звучних боја и светлости. Актери радње без радње, у исто време на позоришној сцени и на филмском платну, уоквирени корачајућим сенкама. На моменте се указују као стара фотографија у покрету, на моменте као дигитална слика уоквирена ,,носталгија” филтером. Музика која призива фрагменте сећања и снова. Тренутак који стално пролази, а не прекида се. Крик клавира. Дирке које шаљу прозрачне снопове у бескрај универзума. Нада. Заиста, врхунска манипулација дигиталним звуком!

Емоције, утисци и доживљаји су још увек, на срећу, у потпуности аналогни.

Ивана Љубинковић

ClassicAll radio is a self-funded project and is completely dependant on your donations. Please consider donating if you like what we do.
1$ from each of our readers would be enough to cover all of our operational costs!

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.