1.<\/p>\n
1993. godina, Beograd, Srbija.<\/p>\n
Bila je to jedna od onih godina u kojima se mnogo \u0161aputalo. Za osmi ro\u0111endan drugarici iz razreda se kupovala sveska na linije i olovka. Ro\u0111acima u Sarajevo slali smo konzerve ananasa i kutije cedevite u koje smo sakrivali cigarete.
\nNeki se doga\u0111aji u se\u0107anje ure\u017eu kao mnogo puta odgledani film. Vozim se u autobusu petnaestici, od Zemuna ka gradu. Ti\u0161ina. Sedim sa mamom i prime\u0107ujem starijeg gospodina koji stoji. Obu\u010den je u crno. Ho\u0107u da mu ustupim mesto. Pitam ga da sedne, ali on odmahuje rukom i vikne „ne“. Grubo. Odsutno. Razo\u010darana sam. Navikla sam da mi se ljudi sme\u0161kaju i zahvale mi ako ne\u0161to dobro uradim. Svi izlazimo na poslednjoj stanici. U tom trenutku on mi prilazi i ubacuje mi u ruke gomilu ferero ro\u0161e kuglica u onoj zlatnoj, naboranoj foliji, nekoliko pakovanja \u017evaka i jo\u0161 pokoju uvijenu \u0161tanglu nekih skupih \u010dokoladica. Radi to skoro bez re\u010di. Neka \u017eena prolazi pored nas i dobacuje srda\u010dno „nisi ti tako lo\u0161e pro\u0161la“. Ne stignem ni da mu zahvalim. Od silne radosti.<\/p>\n
2.<\/p>\n
2008 godina, Ohrid, Makedonija.<\/p>\n
Duva neki vetar od kojeg smo kao omamljene. Sve nam je sme\u0161no, \u017eivot nas golica po stopalima. \u041aada u\u0111emo u Crkvu svetog Nauma, odjednom nastupi ti\u0161ina i mi odlazimo do kov\u010dega sveca. Legenda ka\u017ee, obja\u0161njava nam tamo\u0161nji \u010duvar, da ako naslonite glavu na njegov grob, mo\u017eete \u010duti otkucaje srca. Oslu\u0161kujem, oslu\u0161kujem i ni\u0161ta… Nije da sam o\u010dekivala, ali mnogo je onih koji, kao u pesmi \u010ceslava Milo\u0161a, satima \u010dekaju neki znak ispred ikone i ne do\u010dekaju. Ulazi grupa Britanca i stariji bra\u010dni par dolazi do nas. I oni znaju za legendu i mu\u0161karac me, sa sme\u0161kom pita, da li i\u0161ta \u010dujem. Odmahujem glavom i njega \u017eena komentari\u0161e: “mo\u017eda ne veruje dovoljno.“ “Veruje ona“, on odgovara, kao da me poznaje oduvek, toliko uveren da se zbunim. \u041aada ustanem, istim tonom, ka\u017ee “Ja sam siguran da ste Vi divna devojka.“ I ta re\u010denica nekom ko u tom trenutku ne pretura po mojim mislima, zvu\u010di besmislno, pateti\u010dno, preterano… Ali on kao da shvata da postoje momenti, do sr\u017ei iracionalni, kada odsustvo znakova, vidimo kao dokaz sopstvene gre\u0161ke i gre\u0161nosti. I stranac ka\u017ee da je sve u redu, i pored toga.<\/p>\n
Posle, ali to vi\u0161e nije ni bitno, on spu\u0161ta glavu i tvrdi da \u010duje otkucaje. Sre\u0107emo se slu\u010dajno sutradan u gradu; pitam ga da li je stvarno \u010duo, ka\u017ee da nije. “Ali u\u010dinilo mi se da bi vama zna\u010dilo da tih otkucaja ima.“<\/p>\n
3.<\/p>\n
2016. godina, Budimpe\u0161ta, Ma\u0111arska.<\/p>\n
U poznatoj sam budimpe\u0161tanskoj pijaci. Vreva je, jedva uspevam da na\u0111em mesto da pojedem lubenicu. Za nekoliko sati kre\u0107em ku\u0107i. Otac, u nekim \u0161ezdesetim godinama, i sin, me pitaju da sednu do mene. Razgovor sa ocem po\u010dinje spontano. Iz \u041aanade je, radi kao psihijatar, sin mu doktorira u Londonu… pita me za\u0161to sam ja u Budimpe\u0161ti. Obja\u0161njavam kako sam i\u0161la na seminar o holokaustu, kulturi se\u0107anja, govorim, govorim, sve dok ne primetim da se njegovo lice promenilo. “To je divno, \u0161to u\u010dite o tome. Ja sam, znate, dete pre\u017eivelih.“ On suzdr\u017eava suze i nastavlja. “Do\u0161ao sam u Budimpe\u0161tu da u sinagogi prvi put u \u017eivotu govorim o tome.“ \u0106utimo oboje. “Ima sve to nekog smisla. \u017divot, mislim“, bila je to poslednja re\u010denica koju je rekao, pre nego \u0161to se njegov sin vratio sa ru\u010dkom i mi nastavili, potre\u0161eni, sa nekim obi\u010dnim pri\u010dama.<\/p>\n
Ponekad nas stranci podsete na to i presko\u010de u trenu onaj dalek put od nepoznatog do bliskog, i vrati se svako u svoj svet, dotaknuti ne\u010dim. Pomalo promenjeni.
\nJer sve to ima nekog smisla. \u017divot, mislim.<\/p>\n
Jelena Jorga\u010devi\u0107<\/p>\n