PRIKAZ ALBUMA
“Kako u životu, tako i sa muzikom – ako smo dovoljno mudri, vremenom učimo da odvojimo bitno od nebitnog, u svakom pogledu. To nam je možda jasno i kada smo veoma mladi, ali kroz radosti, gubitke, boli i učenja da razumemo i da prihvatamo, kroz sva dugogodišnja iskustva koja stičemo, bitno i nebitno postaju mnogo svesniji. Samim tim, shvatamo da je ono što je iskreno i ljudsko, najbliže izvoru života. Šubert je za mene sada još jasniji, nego pre 20, 30 godina”. Ovim rečima pijanistkinja Jelena Stojković objašnjava poseban odnos sa muzikom Franca Šuberta (1797-1828), kompozitora zahvaljujući kome će još kao dete intuitivno osetiti da je muzika njen životni poziv. Krajem prošle godine objavljen je njen drugi solo album “Schubert’s Echos” (Spektral, 2024) kao posveta autoru uz kog je muzički stasavala i njegovom trajnom uticaju na generacije muzičara koje su usledile. U ovom izboru nalazi se Šubertova Sonata B-dur, D.960, dve solo pesme u aranžmanu Franca Lista za klavir (Gretchen am Spinnrade i Erlkönig), kao i savremene kompozicije Enjota Šnajdera (Notturno Oscuro) i Dorotee Hofman (Migration – Transformation).
Melanholija, samoća, (samo)refleksivnost, empatija… Neizostavni su deo romantičarskog doživljaja sveta, ali Franc Šubert ne pravi puno “drame” oko toga u svojoj muzici. Šta više, njegova melanholija traje, bez težnje da se razreši (za razliku od, recimo, intenzivnih kontrastnih motiva kod Betovena, kome se divio). Čak i kada se suočava sa sopstvenom prolaznošću, Šubert piše teme koje su nežni omaž životu. Takva je upravo B-dur sonata koju je komponovao uoči smrti, koja i otvara album. “Njegova melanholija, ali i volja za životom, prihvatanje neizbežnog, ali i nada; emotivna transparentnost i narativnost su me jako opčinili, duboko dirnuli i učinili ovo delo jednim od omiljenih. Tu nema veštačkih emocija. Ova muzika je iskonska”, pojašnjava nam pijanistkinja. Baš usled suštinskog razumevanja onoga šta se krije iza partiture, kao i veštine i znanja da to prenese u svoj autentični izraz, Jelena otkriva slušaocu neke nove prostore lepote, bliskosti i utehe. Prvi stav (Molto moderato) nas vodi kroz svetlost i tamu sopstvenih sećanja, radosti i strahove mladosti, dok se u drugom (Andante sostenuto) tiho i pomirljivo od nje opraštamo. Eho prva dva stava će trajati i kada ih smeni razigranost trećeg (Scherzo. Allegro vivace con delicatezza) i četvrtog (Allegro ma non troppo) uz prirodno graciozni i rafinirani ton.
Još jedna od osobenosti Šuberta kao kompozitora jeste sposobnost da u muzici oživi ljudsko iskustvo, sa svim onim nijansama neprevodivim u reči. U tome se krije njegov dar za narativnost ili “storytelling”, a verovatno se zato i Enjot Šnajder našao na ovom albumu kao kompozitor kog “fascinira pričanje priče putem slika i muzike”. Emocija koju nosi njegov Notturno oscuro očigledna je iz samog naziva, a kroz gustu tamu probiće se na trenutak „eho-zrak“ – citat iz Mise F-dur.
U 19. stoleće nas ponovo vraćaju dva najpoznatija ostvarenja za glas i klavir, u klavirskom aranžmanu – Gretchen am Spinnrade i Erlkönig. Fascinira i dalje činjenica da je Šubert sa samo 17 godina oplemenio nemačku narodnu pesmu i “promenio tok istorije muzike” sa svojom (i Geteovom) Grethen i njenim vretenom. Ključ za razumevanje načina na koji je transformisao nemački lied je zapravo u muzičkom opisivanju psiholoških stanja likova. Bolno lepom melodijom koja se transformiše u teške akorde Jelena uverljivo oslikava nemir i teskobu mlade Grethen koja misli na Fausta, a sveprisutni puls preslice nagovešaj je da uteha ipak neće doći. Godinu dana posle ove pesme, nastaće Vilinski kralj, kako se veruje, za par sati tokom jednog popodneva. Tehnički izazovi za pijanistu su u transkripciji Franca Lista još veći, pa su tako i slike iz Geteove priče o ocu koji ne uspeva da spase sina od sila smrti, dodatno zastrašujuće. U odlučnom pijanističkom pripovedanju prepliću se u različitim registrima glasovi naratora, umirujućeg oca, isprepadanog sina i zavodljivog vilinskog kralja, sa konstantnom napetošću i slutnjom tragičnog završetka.
Proputovanje završava kompozicija Migration – Transformation Dorotee Hofman, kompozitorke koja nam je poznata još sa prvog Jeleninog albuma “Ruže istoka” (Spektral, 2021). Miran početak slomiće se u oštrim temama, sa melanholičnim pokretom u triolama i stalnom smenom već pominjanih motiva svetlosti i tame. Eho Šuberta će se konkretno javiti u citatu pesme Gute Nacht iz ciklusa Winterreise, ali i u tihim vapajima koji će se nečujno gubiti u daljini.
Franc Šubert je do 31. godine života, koliko je i doživeo, napisao više od hiljadu dela, od toga šest stotina solo pesama. List ga je nazivao “najpoetičnijm muzičarem koji je ikada živeo”. Snaga i revolucionarnost njegovih melodija leži, između ostalog, u suptilnosti i introspekciji, što možda i jeste jedan od najvećih izazova za izvođače. Pijanistkinja Jelena Stojković u tom pogledu briljira – sugestivna u interpretaciji ovih veličanstvenih melodija, sa puno osećaja za krhku prirodu umetnika, suočava nas sa sopstvenom ranjivošću. Sasvim slučajno, “Šubertovi odjeci” su svetlo dana ugledali 1. novembra – na datum koji će nam gotovo 12 meseci biti u mislima, svakodnevici, u prepunim ulicama, u smehu i suzama, pesmama i kolektivnim ćutnjama. Možda će baš zato “eho ljudskosti i iskrenosti” s početka priče, sada i u našoj svesti odjekivati još jasnije. I glasnije.
Ivana Nićiforović
Pratite nas na Fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
i na našem YouTube kanalu ClassicAll Radio
i na Instagram profilu
