Bilja Krstić: „Traganje za pesmama za mene je putovanje kroz vreme i povratak izvoru“
Biti pola veka na muzičkoj sceni, doneti svom glasu široku prepoznatljivost, steći ugled čuvara tradicije i obojiti odrastanje generacija – nije mala stvar. Bilju Krstić više od dve decenije prepoznajemo kao umetnicu koja sa ansamblom Bistrik neguje muzičko nasleđe Balkana, dajući mu kroz savremen muzički izraz nove zvučne nijanse. Međutim, njena karijera vezuje se za početke akustičarske scene sedamdesetih godina u bivšoj Jugoslaviji, za grupe Suncokret i Rani mraz, samim tim i za dvojicu vodećih kantautorskih imena na ovim prostorima – Boru Đorđevića i Đorđa Balaševića. Tako će zlatni jubilej, pedeset godina umetničkog rada, biti obeležen koncertom prikladnog naziva “Sve boje glasa” 9. novembra u MTS dvorani.
Predstojeći nastup Bilja opisuje kao putovanje “kroz sve muzičke stanice“ – od akustičnih pesama i ranih hitova, preko pop zvuka osamdesetih, do pesama koje su obeležile njen put i, kako sama kaže, živote mnogih. U prvom delu koncerta „Suncokret i ja“ na sceni će se sa njom naći nekadašnji članovi grupe Suncokret – vokali Gorica Popović i Snežana Jandrlić, gitarista Nenad Božić, basisti Branko Isaković i Miodrag Bata Sokić, bubnjar Petar Radmilović, a pridružiće im se Duda Bezuha i Saša Lokner, glumci Nebojša Dugalić i Boris Pingović (Neki novi klinci i Život je more), kao i članovi grupe S vremena na vreme Vojislav Đukić i Asim Sarvan (Traži mene). Ženska grupa Rasia, koju čine Biljine učenice etno pevanja, naći će se u ulozi pratećih vokala, a zajedno sa grupom Suncokret izvešće pesmu Moj Đerdane, kompoziciju Davorina Jenka iz pozorišne predstave “Đido” – pesmu koju je grupi u ono vreme otkrila Gorica Popović.
Uspavanka ili Slučaj raskopčanog jeleka (Suncokret), krcati voz za Ljubljanu ili autobuska stanica pored trafike (tandem Balašević / Boček), vlaška pesma Ma fakut muma frumoase ili Voda studena (jug Srbije) – samo su neki od naslova čiju decenijsku udaljenost povezuje upravo topli i kristalni Biljin vokal. Tako je i sa pesmama sa poslednjeg albuma “Biljur” (Croatia Records, 2023) koji nazivom nagoveštava da se od “gorskog kristala” mogu oblikovati najlepše melodije. Povodom predstojećeg koncerta, sa Biljom Krstić razgovarali smo o bogatstvu i iskustvima koje su joj godine ispunjene muzikom donele.
„CLASSICALL“: Jubilarni koncert najavljujete kao proslavu zajedništva. Koliko je za vas važno da muziku stvarate sa prijateljima?
BILJA KRSTIĆ: Divno je osećanje kada muziku stvarate sa ljudima koje volite i poštujete! Nema lepšeg. Iskreni odnosi inspirišu i podstiču umetnički rast, a prijateljstvo daje muzici toplinu koju publika uvek prepozna. Suština ovog jubilarnog koncerta upravo je u tome – da proslavi prijateljstva kroz muziku.
Grupa Suncokret je 1976. godine proglašena najboljom akustičarskom grupom u Jugoslaviji. Koliko vam je to značilo tada, a kako na to gledate danas, nakon pet decenija?
Tada mi je to značilo potvrdu da se naš talenat i trud prepoznaje. Biti odabran i nagrađen u Jugoslaviji koja je imala izuzetno bogatu muzičku scenu bila je ogromna čast i priznanje za naš rad i energiju koju smo unosili u svaku pesmu. Danas na to gledam kao deo jednog vremena punog stvaralačkog entuzijazma i prijateljstva.
Sećajući se vremena u Suncokretu, basista Miodrag Bata Sokić se osvrnuo na nastup u Studiju „M“ 1977. godine, kada ste uz pevanje, svirali i klavir, trčeći preko bine od mikrofona do instrumenta. Koji je vama nastup sa Suncokretom ostao u posebnom sećanju?
Izdvojila bih nastup u Puli kada smo delili scenu sa izuzetnim rok bendovima kao što su Atomsko Sklonište i Leb i Sol, velikom zvezdom Aleksis Kornerom i Tomažom Domiceljem, bio je poseban. Bilo je to veliko priznanje i radost za nas. Takvi trenuci potvrđuju da trud, talenat i energija koje ulažemo u muziku ne prolaze neprimećeno.
Imajući u vidu autorske i narodne pesme koje ste u Suncokretu svirali u novim aranžmanima, kako biste opisali vezu izmedju folk i rokenrol muzike kod nas? Koliko je to zapravo isprepletano?
Veza između folk i rokenrol muzike je prirodna. Na prvi pogled deluju različito, ali govore istim jezikom i duboko su povezane. Sedamdesetih godina smo kroz nove aranžmane koristili folklorne motive i ritmove karakteristične za naše podneblje, spajajući bunt i snagu rok muzike sa lepotom i izvorom folk pesama. Moram reći i to da je muzički folklor oduvek bio velika inspiracija umetnicima različitih žanrova.
Rani mraz je doneo saradnju sa Đorđem Balaševićem, brojne turneje, poznanstva, rasprodate sale Doma sindikata, između ostalog i nagradu „Splitsko jedro“ za pesmu Panonski mornar… Koliko su vam ta iskustva bila dragocena za sve ono što će kasnije doći?
Đorđe Balašević zauvek je ostao veoma važan deo mog muzičkog života. Kroz zajednički rad sa njim otvorilo mi se novo poglavlje na sopstvenom muzičkom putu. Njegova duhovitost, šarm i sposobnost da u jednom trenutku nasmeje, a u sledećem dotakne duboke emocije, predstavljali su pravu umetnost. Sve te turneje, festivali i druženja sa pesnicima poput Mike Antića i Pere Zupca bili su dragoceni i ostavili snažan trag. Zapravo, to su najlepše uspomene iz perioda kada sam pevala u Ranom Mrazu.
Ako govorimo o pop zvuku osamdesetih i vašim solo albumima, šta je to po čemu vas publika I danas pamti?
Publika me pamti po pesmama koje su iskrene, nežne i pune života – poput Jedan Saša iz voza, Čarli i po specifičnim bek vokalima u pesmama Neki novi klinci i Život je more. Osamdesete su bile zlatno vreme, a moji solo albumi nosili su melodije koje su osvajale emocijom.
Jeste li, u momentu kada ste se muzički opredelili za našu narodnu tradiciju i prešli put od bek vokala do lidera orkestra, mogli da pretpostavite u kojoj meri će vaša uloga kao čuvara našeg muzičkog nasleđa, biti velika i važna?
Nisam razmišljala o veličini te uloge. Sve je počelo iz ljubavi prema pesmi i našoj tradiciji. Put od bek vokala do vođe Bistrik orkestra bio je pun istraživanja, učenja i rada. Tek kasnije sam shvatila da svaka pesma i svaki koncert doprinose očuvanju kulturnog nasleđa. Danas sam ponosna i volim što me to i dalje pokreće.
O vašem radu snimljen je film “Izvan vremena” u kom se govori i o vašoj sklonosti ka traganju za retkim pesmama iz svih krajeva naše zemlje i šire. Šta je najveći izazov u odabiru pesama koje će se naći na repertoaru Bistrika?
Film „Izvan vremena“ je poseban, zahvalna sam producentu Oliveru Paunoviću i rediteljki Branki Bešević Gajić koji su ga osmislili sa mnogo ljubavi. Odabir pesama za repertoar traje dugo, jer svaka mora da me dotakne – lepa melodija i zanimljiva priča su ključne. Traganje za pesmama, za mene je putovanje kroz vreme i povratak izvoru.
Na šta publika nepogrešivo reaguje na vašim nastupima? I šta vi, budući da ste rođena Nišlijka, najviše volite da izvodite?
Publika najiskrenije reaguje na emociju – pesme koje dotiču srce, poput Dimitrijo sine Mitre, stvaraju posebnu tišinu i toplinu u sali. S druge strane, vesele pesme poput Niške banje donose energiju i radost. Uvek sa zadovoljstvom izvodim pesme iz mog kraja, jer nose južnjački temperament, toplinu i životnu radost, što publika prepoznaje i uzvrati istom merom.
Šta je to što folklor u vašim glasnim žicama čini svih ovih godina, kako je to napisao Dragan Kremer, “živim i zdravim”? Kako vi, kao interpretator, tome doprinosite?
Folklor je „živ i zdrav“ jer kroz glas svakog interpretatora nastavlja da diše, menja se i čuva svoje poreklo. Ja sam samo jedan delić tog mozaika, glas u tom velikom, zajedničkom horu. Moj zadatak je da mu dam život, emociju i prisustvo.
Ivana Nićiforović
Pratite nas na Fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
i na našem YouTube kanalu ClassicAll Radio
i na Instagram profilu
