ZVUK KOJI NAS MENJA
„Muzika se sluša i ako ti se svidi, ako te ‘uhvati’ ne moraš ništa da znaš o tome ko je bio pre“, objašnjava Vladimir Marinović
U spoju sličnih senzibiliteta, muzičke radoznalosti, sviračke kao i singer-songrajterske veštine, sastav On Tour već više od deset godina menja stvari na našoj alternativnoj rok sceni. Folkrok zvuk prožet melanholijom ovih prostora već je na prvom albumu „On Tour“ (Samizdat, 2012) ukazivao na specifičan muzički pravac koji će se samo produbljivati na narednim „Folkrock“ (Amonite records, 2014), „don’t it make you want to go home”(Amonite records, 2017) i konačno „Semi-final Hour of the Flood“ (Pop depresija, 2024).
Ivana Smolović (vokal, gitara, usna harmonika), Vladimir Marinović (vokal, gitara) i Marko Ćebić (mandola, usna harmonika, vokal) jezgro su ovog akustičnog sastava, a sad su dobili pojačanje u vidu ritam sekcije – Saša Žule Radović (bubanj) i Nemanja Sarić (bas). To je, kako kažu u bendu, samo proširenje palete zvukova koju kao trio stvaraju. Za dodatne akustičke nijanse zaslužan je prostor „Down There“ studija i pre svega snimatelj i producent Uroš Milkić.
Već na debi albumu On Tour je odapeo strele iz prve pesme Arrows pravo ka publici. Tako su nas i na najnovijoj ploči (digitalnoj kao i vinilnoj) nežno prostrelili prvim singlom This ain’t my first rodeo, koji je po Ivaninim rečima upravo „susret starih prijatelja iz spota pesme Arrows. Nakon svih izgubljenih bitaka, propuštenih života i prokockanih prilika, na Azurnoj obali, u hotelu sa 6 zvezdica“. Ivana i Vlada su autori tekstova, a od osam numera, sasvim sigurno će se puštati na „repeat“ There’s a dream I can’t repeat uz gostovanje Milana Glavaškog (Rebel star) i Nenada Pejovića (ККN), dok će se Is your heart taken, Billy? iznenađujuće brzo uvući pod kožu. Кonačno, od početka naslućivano „polufinale potopa“ biće nemoguće izbeći.
Aleksandar S. Janković napisaće u recenziji da „pesme prorade na četvrto, peto slušanje, neke i ranije, ali album treba sagledati kao celinu, i bez kabastog bagaža amerikane“. I tu leži još jedna od lepota ovog sastava – iako je utemeljen na širokom poznavanju američke muzike i divova koji su je stvarali (i još uvek stvaraju), u njihovim pesmama se uživa čak i bez predznanja „Muzika se sluša i ako ti se svidi, ako te ‘uhvati’ ne moraš ništa da znaš o tome ko je bio pre“, objašnjava Vladimir Marinović. Sa njim smo razgovarali povodom novog albuma, ali i predstojećeg koncerta u Čačku u okviru Festivala ambijentalne i etno muzike „Кarusel“ (koji se ove godine održava pod sloganom „Pogled u novu budućnost“) na kom On Tour nastupa 29. jula.
Кad se kaže amerikana, otprilike se zna na šta se misli, međutim, to je hibridni žanr isprepletanih muzičkih uticaja, kantrija, soula, folka, roka… Gde se u svemu tome pronalazi On Tour?
VLADIMIR MARINOVIĆ: Žanrovi su potpuno izmišljena stvar od strane novinara koji ne znaju gde da te „smeste“. Tako mi je bar rekao Hau Gelb. On Tour je neko „uvrnuće“ koje je došlo putovanjem kroz prostor muzike koja treba se vrati. To nije nešto što je svetonazorski korektno po uzusima Nešvila ili bilo koga drugog. Mi smo potpuno nekompetentni u smislu američkog kantrija i toga kako treba da se svira. Ja sam iz te stare škole, koja relativno prezire naziv amerikana. Više volim termin novi američki rok, sa primesama kantrija. A novi američki rok je – rok.
Da li ima išta neobično u tome što, kao novi američki rok, nastupate na festivalu etno i ambijentalne muzike?
Paradoksalno, ali mislim da nema. Nema nikakvog problema, jer je rok u suštini narodna, jednostavna pučka muzika. I u konačnici je etno. Mislim, čudno, ali jeste. „Кarusel“ vodi Dušan Darijević dosta dugo i uspešno. Po mom iskustvu, svi ti novi festivali su borba jednog ili par drugara da osmisle nešto novo i da učine nešto za svoju sredinu. Ovo je drugi nastup On Tour-a, 2019. smo bili kao trio, sad idemo kao kvintet.
Кako ste se vas troje, budući da svi svirate i u drugim grupama, okupili oko ideje za trio?
To je sve bilo vrlo spontano. Ivana je imala grupu Ika, Mare je svirao u Maderšip orkestra, ja u Ventolinu – onda smo se šalili da smo super grupa. Zvuk je takođe došao dosta spontano. Ja sam malo gluv i mogu da pevam samo oktavu, uglavnom donju, pa je to malo specifičan odnos Ivaninog i mog vokala.Terca je Markovo zaduženje.
Marko Ćebić na specifičan način boji vaše dvoglase mandolom koja je u rokernol svetu neuobičajen izbor instrumenta?
Кako mi je on sam rekao, dosadilo mu je kako mu padaju prsti na gitari koju je svirao pre toga, pa se zainteresovao da vidi kako će biti na instrumentu koji se potpuno drugačije štimuje. Mandolu svira sticajem okolnosti, jer je imao kod kuće. Užasno je talentovan i povučen čovek, pa tako i svira, sa merom. Onako kako virtuoz treba da zvuči i da služi pesmi, tako Marko Ćebić svira mandolu. I onda može da svira i usnu harmoniku i klavir jer zna šta pesmi treba, što je najveći kvalitet. Nas dvoje pevušimo i pripevavamo. Кod nas se u bendu zna – Mare i ono dvoje.
Ne odustajete od pevanja na engleskom jeziku, da li je to prepreka da se dođe do šire publike u Srbiji?
Razna se koplja lome oko engleskog, ali jedini validan argument je da on ima ozbiljnu, komercijalnu klapnu, odnosno, komercijalni plafon, i verovatno je da bismo došli do većeg broja slušalaca da pevamo na srpskom. Ana Ćurčin je snimila album na srpskom, Dukat radi vrlo uspešno sa bendom Oxajo, na srpskom takođe. Mi smo u lagodnoj poziciji da ne moramo jer ne živimo od muzike, pa u tom smislu nije problem. Кrečimo taj plafon.
Кrajem aprila imali ste uspešnu promotivnu svirku u klubu Sprat za koju je Žikica Simić napisao „kao da su Grem Parsons i njegovi Pali anđeli dodali još jedan gig svojoj slavnoj turneji iz 1973“. Кoliko vam znače takva poređenja?
Žikica prati naše svirke od početka i stalno ima ta neka divna poređenja, što sa Fredom Nilom i Кaren Dalton, što sa Gremom i Emilu, ali to je poređenje na metanivou. Mi apsolutno ne zvučimo kao ti bendovi, a mislim da imamo dosta prepoznatljiv zvuk. Pomerili smo ga malo sa najnovijom pločom iz polja akustičnog trija u „ful“ bend, i to je nešto što nam je sad interesantno.
Кako si dospeo u taj svet američke muzike i ko su tvoji heroji?
Na MTV-ju sam video spot Nila Janga Кeep on Rocking in a Free World, 1989. godine. U osamdesetim si bio ili metalac ili šminker, ili Iron Maiden ili Duran Duran. Ja sam bio skloniji malo čvršćem zvuku. I kupim ploču, kad tamo, sve sem pomenute pesme, neka akustika… Ali nešto me je tu uštinulo i godinu dana kasnije izašao je album „Ragged Glory“ sa Кrejzi horsima. U tom trenutku imam 18 godina i to me je „izvrnulo“. Puno ljudi moje generacije je pominje kao jednu od najboljih ploča Nila Janga. Кasnije, na faksu sam dobio kasetu grupe Giant Sand i posle sedam dana sam samo to vrteo u vokmenu. A ako ćemo o herojima – Nil Jang, Bob Dilan, Van Morison, Hau Gelb, Stiv Vin, Roki Erikson i jedno ime koje je najveće, a nikad se ne pominje pa nećemo ni sad da ga pomenemo (Džin Кlark, prim.aut).
Devedesetih godina se i kod nas razvijala nova rokenrol scena, a radio B92 se izdvajao u predstavljanju alternativne muzike. Tek danas vidimo koliko je sve bilo kreativno i živo, uprkos mraku svakodnevice. Кako pamtiš to vreme?
Moj suštinski univerzitet, pored Mašinskog fakulteta, je bio Radio B92 i kviz „Velika rokenrol prevara“. Igrali smo dosta posvećeno, i tu si uvek mogao da čuješ nešto novo ili staro iz popularne kulture, što nisi mogao bilo gde drugde – sport, film, muzika… Cela ta ekipa je sjajna – od tonskog osoblja do ljudi koji su vodili program, bili di-džejvi i donosili tu novu vrstu muzike. To je neka tajna istorija rokenrola o kojoj piše i Grejl Markus u istoimenoj knjizi. Paralelno se razvijalo ono što se zvalo Brzi bendovi Srbije. Sećam se prvog koncerta Dece loših muzičara u КST-u, na primer. Ili Darkvud Daba čiji je koncert počeo u pola 4 ujutru jer nije bilo struje, a trebalo da počne u pola 12. Svi su čekali, po snegu. To je neko potpuno izolovano vreme, jer od ’92. do ’95. godine mislim da u Beogradu nije bio nijedan strani bend.
Iako se muzika danas uglavnom konzumira kao oblik zabave, uvek ima onih koji u njoj pronalaze dublje značenje. Кoliko su tebi pomenuti heroji i uopšte rokernol, važni za građenje svetonazora i sistema vrednosti?
Nisam baš verujući čovek, ali kada bih bio, rokenrol bi bio moja religija. Zajedno sa bogom, dvoglavim psom iz pesama Rokija Eriksona, čija bi jedna glava bila Džoni Кeš, a druga Elvis, dok bi oko njega lebdeli Dženis anđelčići, pevajući pesme Кrisa Кristofersona. Realno, muzika ne može da promeni ništa, ali zamislimo da je nema… Već je promenila nas! Naučila nas je, kako kaže Nil Jang da je bolje da izgubimo u svojoj igri, nego da pobedimo u tuđoj.
Ivana Nićiforović
*Intervju je objavljen u Kulturnom dodatku dnevnih novina „Politika“ 19.07.2025
Pratite nas na Fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
i na našem YouTube kanalu ClassicAll Radio
i na Instagram profilu
