MUZIČКI DVOGLED
Neko je rekao da je za sreću potrebno dobro zdravlje i slabo pamćenje. Za pamćenje ne moramo da se brinemo previše, mada neke uspomene nikada nemaju nameru da nas napuste, a može se reći i da nas čine zdravijim. Ali, kada su u pitanju sećanja, zar se ne čini da su slike prošlosti neodvojivo povezane sa slikama soba? Počevši od one prve iz detinjstva koju nazivamo “moja soba“, pa redom: učionica i prve simpatije, garaža i prve probe, kuhinje na žurkama, studentske sobe, sobe u potkrovlju, iznajmljene sobe, sobe na moru, hotelske sobe, sobe divote (kako napisa Arsen u “Ne daj se, Ines“), sobe za jednu noć, godinu ili ceo život. Sve što smo postigli – postigli smo prelazeći iz jedne sobe u drugu. One u kojima smo se najduže zadržali svakako su najdragocenije, a one kroz koje smo prohujali postaju inspiracija za pesme koje ne padaju lako u zaborav.
Šta je u stvari najbitnije kod soba? Prozori i vrata, naravno. Jer neke pamtimo po savršenom pogledu, a druge po ključu u bravi. Najlepšu pesmu “kamerne“ muzke napisao je veliki ljubitelj hotelskih soba: Lenard Кoen. Stihovima njegovog klasika Chelsea Hotel prethodio je susret u liftu hotela sa „little blue girl“ koji je prerastao u celovečernje druženje i konačno, povremeno sećanje na taj posebni sastanak.
A da bismo ovoj posebnoj uspomeni na Кoena dodali miris “sobe“ s početka 21. veka, predlažemo proganjajući šapat Lane Del Rej.
Pratite nas na fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
i na YouTube kanalu ClassicAll Radio
