{"id":3443,"date":"2020-04-28T00:37:49","date_gmt":"2020-04-27T22:37:49","guid":{"rendered":"http:\/\/classicallradio.com\/articles\/?p=3443"},"modified":"2020-04-28T21:12:44","modified_gmt":"2020-04-28T19:12:44","slug":"bozanska-skripa-pobune","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/classicallradio.com\/articles\/en_US\/2020\/04\/28\/bozanska-skripa-pobune\/","title":{"rendered":"O Sovjetskom Savezu i bliskim distopijama"},"content":{"rendered":"

BO\u017dANSKA \u0160KRIPA POBUNE<\/strong><\/p>\n

Slobodna misao, slobodni govor, slobodna umetnost. Od kad je sveta i veka ove slobode pritiska jedan zid, ali se ipak nikada ne primakne do kraja. Velik je broj mislilaca i umetnika kojima je u nekim ranijim, mra\u010dnim, totalitarnim vremenima (pomislili bi, tako dalekim od nas…) bilo zabranjeno da pi\u0161u, slikaju ili komponuju dela koja nisu po volji \"\"re\u017eimu. Jedan od poznatijih primera, kada je re\u010d o muzici, je Dmitri \u0160ostakovi\u010d. Uprkos pritiscima da stvara pitkiju muziku \u201cza narod\u201d, da se odrekne svojih kompozicija koje su ismevale nekompetentne ulizice bliske vlasti, \u0160ostakovi\u010d nije nikada napustio Sovjetski Savez. U knjizi \u0160um vremena<\/em> D\u017eulijan Barns pi\u0161e o odnosu umetnosti i ideologije na osnovu \u0160ostakovi\u010deve biografije. Njegova pri\u010da se prirodno uklapa, muzi\u010dki i idejno, u prikaz nekog budu\u0107eg (a bliskog) distopijskog dru\u0161tva usled pojave virusa koji se pro\u0161irio \u010ditavim svetom. U Bo\u017eanskoj \u0161kripi pobune <\/em>Jelena Jorga\u010devi\u0107, kao i engleski pisac, preispituje krhku prirodu re\u010di kao \u0161to su sloboda, po\u0161tenje, mir. Ali uz smeh i prkos. Onaj dobar i po\u017eeljan.<\/p>\n

***<\/p>\n

\u201eSve i da mi odseku obe \u0161ake nastavi\u0107u da pi\u0161em muziku s perom u ustima.\u201c Bile su to re\u010di prkosa, izre\u010dene s ciljem da ohrabre ljude oko njega, i njega samog. (…) Vlast je priznavala samo \u010dinjenice, a njen se jezik sastojao od fraza i eufemizama \u010dije je svrha bila da te \u010dinjenice obznane ili da ih sakriju. U Staljinovoj Rusiji nije moglo biti kompozitora koji pi\u0161u s perom me\u0111u zubima. Od tog trenutka nadalje postoja\u0107e samo dve vrste kompozitora: oni koji su \u017eivi i prestra\u0161eni i oni koji su mrtvi. <\/em><\/p>\n

***<\/p>\n

Pogledala je iznad sebe. Drvoredi precizno potkresanih kro\u0161nji zaklonili su nebo. Plava linija i zrak svetla padali su na stazu. Pored nje, na pristojnoj udaljenosti, protr\u010da \u010dovek u zelenoj uniformi i skoro u letu zgrabi list koji se njihaju\u0107i, spu\u0161tao ka zemlji. Morala je da po\u017euri, njeno vreme za \u0161etnju parkom je lagano isticalo. Sat ju je opominjao da za 18 minuta treba da pokupi namirnice koje je ve\u010de pre toga naru\u010dila.<\/p>\n

Sa plakata je gledala u tmurno, ostarelo lice predsednika, ve\u0107 se navikla na taj pogled kroz nao\u010dare, ta odvi\u0161e puna usta i prezriv izraz \u010doveka koji je poverovao u svoju glumu, koji je, kao da je posednut, \u00a0grabio sve vi\u0161e mo\u0107i sve dok svaki pokret i svaki udah nije podredio sebi. Ali dobro, mora tako, poku\u0161ala je da se ute\u0161i, ipak sva ta pravila imaju svoj smisao. A onda se jetko nasme\u0161ila na \u010dinjenicu da ne veruje sopstvenim utehama.<\/p>\n

Navikla se i da razgovore \u2013 krcate strepnjom i besom \u2013 svede na unutra\u0161nje dijaloge. Davno je pro\u010ditala da, po\u0161to pri\u010damo sami sa sobom, va\u017eno je da budemo ispravni, jer je ipak nepodno\u0161ljivo da ti je celo\u017eivotni sagovornik nekakav pritvorni satrap koji muca samo kada treba da izgovori istinu. I zato se trudila da razgrne maske, iako su se te rasprave odvijale daleko od izgovorenog. Jer, kako je pro\u0161aputala njena sestra, nikada ne zna\u0161 ko mo\u017ee da te \u010duje. I zidovi imaju u\u0161i<\/em>, govorila je njena baka nekada davno, \u017eive\u0107i u svetu koji je imao mnogo manje u\u0161iju nego ovaj u kojem ona upravo stari.<\/p>\n

I re\u010di su se ina\u010de prilago\u0111avale, tako da vi\u0161e ni ne zna da li bi umela da imenuje sve \u0161to misli na na\u010din koji bi u dovoljnoj meri bio prihvatljiv i verno odra\u017eavao odnos prisutnog i odsutnog. Jer \u201esablasno pust\u201c je postalo uobi\u010dajeno prometan; \u201eslobodan\u201c se isklju\u010divo odnosilo na one koji nisu bili u zatvoru; \u201eneprijatelj\u201c je \u010dovek koji govori da ne\u0161to mo\u017ee i treba da bude druga\u010dije odnosno bolje od onoga kako upravo sada jeste.<\/p>\n

Ima jo\u0161 \u010detiri minuta da stigne do mesta gde se kupi hrana za narednih deset dana. Umesto novina, sada su se vesti smenjivale na bilbordima, postavljenim tako da su ljudi mogli da ih \u010ditaju sa prozora svojih zgrada, u prolasku kroz ulice, putu ka poslu ili nekom drugom prihvatljivom odredi\u0161tu.<\/p>\n

Pogledom prelete preko jedne od njih \u2013 pravilo je glasilo da izve\u0161taj ne treba da ima vi\u0161e od 60 re\u010di, jer se tako remeti njena informativna uloga te se rasipa na bezbroj neva\u017enog \u2013 \u201ePredsednik upozorava: Rat i dalje traje, budite dobri vojnici.\u201c Naravno, radi se o zdravstvenoj krizi, re\u010denoj odavno, ali strah da bi se mogla vratiti traje ve\u0107 godinama.<\/p>\n

Ona \u010dak ne mo\u017ee da se seti kada je sve to <\/em>postalo nova normalnost. Dva minuta. Zakasni\u0107e. Ako zakasni, slede\u0107a porud\u017ebina je tek za pet dana.<\/p>\n

Odjednom, za\u010du zvuk. U prvih mah se stresla, sigurno joj se privi\u0111a. U uskoj uli\u010dici, na trotoaru, sedela je devoj\u010dica i nespretno svirala violinu. Gre\u0161ila je, toliko je gre\u0161ila, da bi svaki poznavalac makar i osnova muzike znao da dete nema dozvolu za tako ne\u0161to (odavno je ve\u0107, zakonom bilo utvr\u0111eno da se red ne sme naru\u0161avati upitnim estetskim i inim, samovoljnim izrazima, o kojoj god umetnosti da se radi).<\/p>\n

Dete je sviralo i dalje. \u0160kripala je bo\u017eanski. U\u017eelela sam se haosa, pomisli \u017eena, nespretnosti, neurednih stolova, smeha gde mu nije mesto, pogre\u0161nih tonova, strastvenih \u017evrljotina, lepote na koju se nai\u0111e slu\u010dajno, lutanja, besciljnog gledanja u nebo bez krovova.<\/p>\n

Pogledala je oko sebe, slu\u010dajno, i videla kako blizu nje, sasvim blizu, na nepristojnoj udaljenosti, stoji jo\u0161 jedna \u017eena i u suzama slu\u0161a muziku. Ti\u0161ina se razmicala sve br\u017ee i br\u017ee, a ljudi su se skupljali. Svi su kasnili i niko ne\u0107e sti\u0107i tamo gde je krenuo.<\/p>\n

Kakav haos<\/em>, re\u010de neko pored nje. Glasno, radosno.<\/p>\n

Kakav haos<\/em>, ponovi ona. Prolomio se aplauz. Dete podi\u017ee glavu i nasme\u0161i se stidljivo. Policajci su ve\u0107 jurili ka njima, ali se niko nije pomerio.<\/p>\n

Znala je da po\u010dinje.<\/p>\n

Jelena Jorga\u010devi\u0107<\/p>\n

***<\/p>\n

Na tom kongresu, na meti se na\u0161la njegova Osma simfonija, kao i Prokofjevljeva \u0160esta. (…) Dobio je nalog da se javno odrekne svojih uverenja. Dok je i\u0161ao ka govornici, pitaju\u0107i se \u0161ta bi uop\u0161te mogao da ka\u017ee, u ruke su mu tutnuli govor. Pro\u010ditao ga je ravnodu\u0161nim tonom. Obe\u0107ao je da \u0107e u budu\u0107nosti slediti direktive Partije i pisati melodi\u010dnu muziku za narod. Usled te zvani\u010dne izjave, prekinuo je \u010ditanje, podigao glavu, pre\u0161ao pogledom po sali, i glasom bespomo\u0107nog \u010doveka rekao: \u201eMeni se uvek \u010dini da ako pi\u0161em iskreno i onako kako stvarno ose\u0107am, onda moja muzika ne mo\u017ee biti ‘protiv’ naroda, i da sam, na kraju krajeva, i ja predstavnik…na neki neznatan na\u010din…tog naroda.\u201c\u00a0<\/em><\/p>\n

\u0160um vremena,<\/em> D\u017eulijan Barns<\/p>\n