BUNT festival je pokrenut 2013. godine kao spontani izraz podrške visokim umetničkim vrednostima, a iz potrebe da se reaguje na suzbijanje klasične i savremene muzičke scene. BUNT je dakle pobuna, ali i pametno osmišljena skraćenica od punog naziva festivala: Beogradska Umetnička Nova Teritorija. Specifičan je i po tome što ima svoj manifest u kom propoveda između ostalog suprotstavljanje estradizaciji i tabloidizaciji kulture, pomaganje umetnicima kojima su smanjene ili ukinute mogućnosti za delovanje, rad i napredovanje, pružanje šanse osobama sa posebnim potrebama kojima je muzika toliko potrebna. Ove godine poručuje: Dođite! Ako se spremaju da uzmu Poslednju šansu, BUNT je još tu!
BUNT 7.0 je uveliko u toku – počeo je 10. a trajaće do 26. novembra. Na samoj završinici nastupiće kanadski kvartet Molinari koji će, između ostalog, izvoditi i delo naše kompozitorke Ane Sokolović Comedia dell’arte I-III. Dan ranije, 25.11. očekuje nas zanimljiva tribina povodom Aninog najnovijeg dela za 15 gudača And I need a room to receive five thousand people with raised glasses…or…what a glorious day the birds are singing Alleiluia. Kompozicija ne izaziva pažnju samo zbog dugačkog naslova već i zbog stihova koji ga čine. U pitanju su stihovi pesama Radostan dan i Budi sam na ulici grupe EKV uz koju je autorka odrastala i koja je bila je inspiracija za ovo delo. Tribinu „Novi zvučni prostori“ će moderirati Zorica Premate, a uz autorku govoriće još i muzikološkinja Ivana Prica, dirigentkinja Veronique Lacroix i rok kritičar Petar Janjatović.
Povodom ovog događaja, Ana Sokolović i Petar Janjatović osvrnuli su se, svako iz svog ugla, na značaj grupe Ekatarina Velika. S obzirom na to da Ana godinama živi i stvara u Kanadi, poslala nam je svoje odgovore putem mejla, a više ćete čuti na samoj tribini u ponedeljak, u galeriji Kolarca od 18h.
ClassicAll: Kada se javila ideja ili potreba da im odate priznanje na ovakav način?
Ana Sokolović : Čim sam dobila narudžbinu od ansambla bilo mi je jasno šta će biti pokretač moje kompozicije.
Zašto baš ove dve pesme? I zašto su u nazivu kompozicije stihovi iz pesama, a ne originalni naslovi?
Ne znam zašto baš te dve pesme, kreativni proces je vrlo misteriozan. Da sam nazvala kompoziciju originalnim naslovom onda to ne bi bio moj naslov. Ovako će razumeti onaj ko poznaje EKV. A nije ni važno da se razume odakle dolazi, sami stihovi su dovoljno jaki.
Pesme su, naravno, bile samo polazna osnova za sasvim novo i drugačije delo, pisano je za 15 gudača. Koliko je slušanje uživo bitno ili čak presudno za pravi doživljaj savremene umetničke muzike?
Uvek je bolje da se čuje uživo, naravno. Oni koji će želeti da čuju jasno EKV u mojoj kompoziciji će biti razočarani. EKV je u ovoj kompoziciji polazna tačka, materijal koji se prožima i razvija u potpuno novi kontekst. Muzika je nova, potpuno moja, prošla kroz prizmu EKV-a. EKV je simbol jedne generacije, jednog načina života u urbanom kontekstu gde je verovanje u znanje, umetnost i humanizam bio pokretač društva, suprotan od onog koji nam je nametala politika devedesetih. Ova kompozicija je posvećena upravo toj generaciji.
5. novembra je bila 25. godišnjica smrti Milana Mladenovića, a deluje da je EKV svih ovih godina tu. Kako to da su i dalje toliko prisutni? Nedavno je izašla i knjiga Sav moj bol koja ih na poseban način predstavlja.
Petar Janjatović: Naravno, najbitnija je tu njihova muzika. Ona očigledno korespondira sa različitim generacijama do današnjeg dana, u kombinaciji sa tragičnom sudbinom većine članova – što opet utiče na stvaranje mita, tako da je jedno išlo uz drugo. Jedan od bitnih razloga što su i danas toliko aktuelni je ogroman uticaj koji su izvršili na različite segmente ex-Yu kulture. U krajnjoj liniji, knjiga Sav moj bol koju je priredila Lidija Nikolić to pokazuje. Ona je sakupila najrazličitije primere uticaja muzike EKV na slikare, književnike, muzičare, novinare. Tako da je prilično zanimljivo videti kakve su rekacije na njihov i lik i delo i na koji način su inspirisali druge ljude. Pa mislim da je u toj seriji i ovo što je Ana uradila.
Koga biste izdvojili iz knjige?
Zorica Bajin Đukanović koja je svojevremeno radila kao fotograf u listu „Rok“ i slikala je brojne muzičare, pa i Ekatarinu Veliku (a paralelno ima karijeru pisca), je napisala nekoliko pripovedaka koje na vrlo čudan način govore o nekim događajima iz njihovih života. Zatim, grupa Gustafi iz Istre – njihov prvi album je negde sredinom 80-tih producirao Milan Mladenović. Kad je Milan umro, Edi Maružin, lider benda je napravio pesmu koja se zove Jesen, s podnaslovom Milanu u čast, i snimili su je na jednom od svojih tadašnjih albuma. Naravno da je naslonjena na pesmu Jesen ali on daje svoje viđenje Milana Mladenovića.
Koliko su tih godina bili avangardni u muzičkom smislu, ali i u pogledu tekstova?
Sa njihovim tekstovima je podeljeno mišljenje – ili ih obožavaju do imbecilnosti ili ih kritkuju kao pretenciozne sa prejakim metaforama. Ja sam negde u sredini. Ako pričamo o prvoj fazi, dakle Katarina II, imali su vrlo srčan i nešto malo jednostavniji, iako originalan muzički pristup. Na prva dva albuma su u hodu pravili svoj stil. Pogotovo su klavijature Margitine imale osobenu boju i mislim da bi u 500 različitih snimaka ljudi prepoznali one njene „tepihe“. Vremenom, od sredine osamdesetih pa na dalje, dosta su dobro hvatali korak sa onim što se dešavalo u svetu, tako da su muzički bili veoma moderan bend u to doba. Stvarno su imali svoj zvuk. Ali ispostavilo se da je to sve nekako evergreen – sluša se i danas.
Kompozicija Ane Sokolović je inspirisana pesmama Radostan dan i Budi sam na ulici. U kakvom su odnosu te dve pesme?
Radostan dan je sa tog prvog albuma Katarina II, a Budi sam na ulici je iz srednjeg dela karijere. Ako treba da ih poredim prvi je naznaka kasnijeg zvuka, a drugi centralni deo njihovog najznačajnijeg perioda. Mnogi su u vreme kad se pojavio njihov poslednji album Neko nas posmatra bili jako razočarani, delovalo im kao da je … bez veze. Meni se odmah jako dopao jer su se u njemu na malo sentimentalniji način vratili prvom albumu. Takođe, bio mi je bitan jer je nakon prethodna dva mračna i depresivna albuma pokazivao suzdržani optimizam – odvedi me na Jadransko more, play some rock’n’roll music…
Omiljena pesma EKV-a?
Kao da je bilo nekad je meni predivna. Baš je jedan momak, potpisao se kao Splića u knjizi Sav moj bol, opisivao letovanja i druženja sa Milanom Mladenovićem u Makarskoj (budući da je Milanova mama bila iz Makarske) i kako je sa akustičnom gitarom Milan odlazio na neke udaljene plaže i, po njegovom svedočenju, pravio pesme koje je kasnije nosio u Beograd. I misli da je taj tekst nastao na nekoj od tih plaža – „u hladu bora pod zidom čempresa…”. Ima i lepu inicijativu, hoće da predloži ocima Makarske da se neka od njih nazove plaža Milana Mladenovića.
Ivana Ljubinković
Pratite nas na fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
i na YouTube kanalu ClassicAll Radio
Ovo je zemlja za nas 🙂