Klasična priča

"Twenty Children" - an Elegy for the "Sandy Hook" victims

INTERVJU: Majkl Šejfer, kompozitor

Čak iako pratite dešavanja preko okeana vezana za klasičnu muziku, verovatno niste do sad bili u prilici da čujete za američkog kompozitora Majkla Šejfera. A možda ste i prošli pored njega negde na Karaburmi – omiljenom delu grada za razmišljanje i pisanje muzike, kada boravi u Beogradu. Ipak, sastanak ugovaramo u centru i nalazimo se u bašti hotela “Moskva” na iznenađujuće prijatnom oktobarskom suncu. Majkl Šejfer, ozbiljan i duhovit u isto vreme, priča o svom umetničkom putu koji je sve samo ne tipičan. Počevši od toga da je radije izabrao vojsku nego studije muzike, preko raznih profesija kojima se bavio – glumom, pisanjem mjuzikla i pozorišnih komada, do 30 godina radnog staža u u kompjuterskoj firmi, da bi se od 2003. ponovo posvetio komponovanju.

Centralna tema razgovora je kompozicija “Twenty Children” – njegovo najznačajnije delo posvećeno žrtvama tragične pucnjave koja se dogodila u Konektikatu, gde je Šejfer rastao. Kao posledica napada 20-togodišnjeg čoveka, dvadesetoro dece (između 6 i 7 godina) i šest učitelja nastradalo je u osnovnoj školi Sandy Hook, 2012. godine. Sledeće godine planira se premijera  u Americi, a glavni cilj biće prikupljanje novčanih sredstava namenjenih Sandy Hook Promise organizaciji.

U momentu kada se upoznajemo, pored ovoga, o Majklu Šejferu znam samo to da je pisao muziku predviđenu za terapiju pacijenata koji pate od Alchajmerove bolesti. Činjenica da svojim kompozicijama pokušava da pomogne drugima dovoljan je razlog da se obrati pažnja na njegovu životnu priču, koju on počinje – od početka.

ClassicAll: Kada je muzika ušla u vaš život?

Majkl Šejfer u Makedonskoj ulici

Majkl Šejfer: Počeo sam sa časovima klavira sa četiri godine, moj otac je bio nastavnik klavira. I već u osmoj sam znao da želim da komponujem koncertnu muziku. Ne znam kako sam došao do tog zaključka, ali jesam (smeh). Tako da sam puno učio, svirao nekoliko instrumenata u srednjoj školi – trubu, hornu… Kada je došlo vreme za koledž nisam želeo da učim da pišem užasnu muziku kao na Akademiji. I nisam želeo da mi ti likovi budu profesori (Roger Sessions i drugi). Bili su toliko nadmeni, kao iz drugog veka. Tako da sam se pridružio vojsci sa 18 godina. Bila je 1964, bližio se rat u Vijetnamu. Bio sam tamo kratko, kao obaveštajni oficir.

Šta se dešava nakon vojske?

I dalje nisam želeo da idem na koledž. Živeo sam neko vreme u Berlinu, bavio se glumom (Beket, Pinter, velika produkcija Aristofanovih “Ptica”). Napisao sam i nekoliko mjuzikla, takođe. Kasnije, preselio sam se u Njujork i počeo da pišem komade. Pisao sam ih 20 godina. Prvi značajan, koji je privukao malo pažnje, je bio komad o tome kako Šekspir nije pisao sva ta dela. I sad, američki kompozitor Daron Hagen, želi da ga pretvorimo u operu, nakon što je toliko dugo zakopano. Tako da, eto mene, 35 godina kasnije (smeh).

Kada ste odlučili da napišete delo koje se odnosi na tragični događaj koji se desio u školi Sandy Hook?

Zapravo, supruga me je zvala dok sam vozio da mi kaže za ubistva, Kada sam video vesti, gledao sam u decu koja su izgledala isto kao moja. Emili Parker je bila kao moja ćerka Kejti, a Dilan Hokli kao moj sin Patrik. Imam rane muzičke beleške od februara 2013, dva meseca nakon napada. Kako sam dugo radio u marketingu, došao sam do ideje da napišem delo koje će služiti kao sredstvo za prikupljanje novca. A Vlada (Vladimir Uratarević, violinista, aranžer) kog sam upoznao 2014. pomogao mi je da osmislim konačni izgled dela.

Kako biste opisali kompoziciju “Twenty children”?

To je horska elegija. Elegija je poetična reč (Elegy Written in a Country Churchyard je poznata pesma). Ambiciozno delo, moje najveće do sad. Pisano je za 26 pevača (6 nastavnika i 20-oro dece) i gudački sekstet, a dirigovaće Joel Revsen. On je dirigent Metropoliten opere i kada je čuo za sve ovo rekao je „računajte na mene“ bez da je prethodno čuo muziku.

Da li je muzika uznemirujuća?

Tema je uznemirujuća. Moj otac je bio orguljaš i horski dirigent pa poznajem čitavu istoriju crkvene muzike, memorijalna dela, rekvijeme i tako dalje. Kompozitori su to već pisali. A ja sam uzeo Tibetansku knjigu mrtvih i kineski I Ching  i napisao libretto na osnovu toga. Glavna ideja Tibetanske knjige mrtvih je ponovno rođenje. Tako da je, na neki čudan način, pozitivno. Znate, sve što je tek čekalo tu decu… trebalo bi da mogu nastave i imaju nov život. Ova knjiga kaže – videće svoje svetlo ponovo.

Koliko dugo ste radili na ovoj kompoziciji?

Prvi od četiri dela sam završio u Americi 2017. Nastavio sam u Beogradu – planirao sam da ostanem dva meseca, a ostao sam osam. Završio sam je konačno oko Božića 2018. Prvi put u životu morao sam jednostavno da se probudim i pišem muziku. Hranio sam se na taj način. Zato mislim da je ispalo dobro, jer nisam mislio ni na šta drugo.

Premijera “Twenty Children” je zakazana za oktobar sledeće godine?

Da. Biće izvedeno na Weslyan University u Konektikatu, blizu škole Sandy Hook. Takođe planiramo live stream, a upoznao sam neke sjajne muzičare u Beogradu koji su pokazali interes da izvedu delo ovde.

Kako ste počeli da pišete muziku za pacijente sa demencijom?

1989. godine upoznao sam mladu producentkinju Suzan Vajt. Postali smo dobri prijatelji i u njenom studiju sam komponovao pedesetak dela. Jedno od njih je bilo „Quiet Beast“. Napisao sam ga za moju majku, da sluša tokom svojih hemoterapija. Ovo me je navelo da počnem da pišem muziku za pacijente sa demencijom. Razgovarao sam sa par ljudi koji su negovali bolesnike koji pate od Alchajmerove bolesti i rekli su mi da ih muzika smiruje. Pitao sam kada im je to potrebno, odgovorili su mi da je najgore vreme za njih oko 15h. To se zove “zalaženje sunca” (“sundowning”), tada se najviše unervoze. Tako da sam napisao 4 klavirska komada i napravili smo 4 videa – jedna scena sa jesenjim lišćem i sa puno boja i tri videa zimske idile. Kada smo to pokušali da prodamo – bilo je vrlo uspešno, osim što bolničari nisu imali vremena da se time bave pod izgovorom da njihov dan traje 36 sati, i da im ne treba još jedna obaveza.

Ko je najviše uticao na Vas?

Parada za Dan Sećanja, South Norwalk, Connecticut 1962

Svakako moj otac koji je i moj prvi učitelj. I morao bih da kažem – Leonard Bernštajn. Upoznali smo se baš pre nego što sam otišao u vojsku. Ja sam imao 18, on manje od 50. Organizovao je džez koncert u svojoj prelepoj kući u Konektikatu kako bi se prikupio novac za lokalnu organizaciju Urban League, vodeću organizaciju kada su u pitanju građanska prava tog doba. Bio je tamo i Bili Tejlor, Dizi Gilespi… Odlepio sam. Nisam mogao da verujem. Ljudi su inače mislili da mi se dopada zbog tog njegovog vatrenog stila. Objašnjavao sam da je to zbog toga što je on istinski muzičar. Dao mi je savet kog se pridržavam i danas. Rekao sam mu kako svi žele da pišem muziku kao Roger Sessions i ostali… i da je meni to samo buka. I on je rekao: “Evo, šta sam ja uradio. Meni je rečeno da treba da pronađem svoj zvuk. Ne nečiji drugi, nego svoj. Kad stigneš do te spoznaje i budeš imao nešto da ponudiš, onda ćeš znati šta da radiš. Onda piši ono što ti se piše.

I, kakav je Vaš zvuk?

Moj slušalac nije tipičan ljubitelj klasične muzike. To se naročito odnosi na “Twenty Children” gde sam došao do nečega što zvuči kao zapadnjačka verzija tibetanskog pevanja u hramu.

Na čemu trenutno radite?

Završavam gudački kvartet i pišem muziku na reči pesme “Venčanje” (Marriage) Gregorija Korzoa. On je jedan od mojih omiljenih pesnika bit generacije. Ono što će se razlikovati u ovoj “produženoj umetničkoj pesmi” je da ću promeniti rod u tekstu tako da reči izgovara gej muškarac koji razmišlja “o dečku iz komšiluka”. Imam dozovole za muziku, ali još uvek nisam obavestio njihove agente za taj deo. Ali znate kako kažu – nekad je lakše tražiti oproštaj, nego dozvolu.

Pišete i opere, muziku, ali i tekst ?

Baš dok sam boravio u Beogradu završio sam libreto za operu “Latex”, a muziku planiram da počnem kad se vratim u SAD. A “Toksični kanarinac” (“Toxic Canary”) je kamerna opera na kojoj sam radio godinama. Reč je o ženi koja ima „enviromentalnu bolest“ pa tako misli da je poput “zaštitnog kanarinca u rudniku” (kada metan postane opasan po život, kanarinac prvi umire).

Otkud baš ova ideja za liberto?

Skicirao sam je tokom 20-ak minuta u Njujorku, dok sam čekao mesto za parking.

Kako vidite budućnost klasične muzike? Uz tehnologije 21. veka, da li je lakše novim generacijama kompozitora da dođu do publike?

Danas kompozitori mogu da se razvijaju na način na koji oni žele i da dolaze do različite, globalne publike. Elitizam se razlaže jer ima toliko novih prostora na tržištu koji ne zavise od politike “velike muzike” i “velikih dirigenata”. Nikada se nije više muzike pisalo ni distribucija bila veća, zahvaljujući internetu i raznim online platformama.  Tako da mislim da smo došli do trenutka kada će ljudi pronaći vrednost klasične muzike ponovo. A svaki kompozitor ima priliku da kaže ono što on smatra bitnim.

Da li bi kompozitori trebalo da pišu više angažovane muzike, kako bi se podigao nivo svesti o dešavanjima oko nas?

Američki pozorišni pisac Judžin O’Nil je rekao da ukoliko ćeš da pišeš (bilo šta) gotovo da imaš odgovornost da “kopaš oko velikih pitanja koja su sa nama hiljadama godina”. Dela koja ja planiram da pišem imaju društveni ili politički kontekst ali ne namerno. Koncentrišem se na operu koja je tematski pristupačna. I nadam se da ćemo pomoći da se definiše razgovor u ovom nepristojnom, necivilizovanom modernom svetu koji je stvoren.

Ivana Ljubinković

Pratite nas na fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle

i YouTube kanalu ClassicAll Radio

     

 

ClassicAll radio is a self-funded project and is completely dependant on your donations. Please consider donating if you like what we do.
1$ from each of our readers would be enough to cover all of our operational costs!

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.