Klasična priča

Tamnoputa Izolda

Jessye Norman

Beograd zimi, prelep snegom zavejan grad, svetluca pod uličnim svetiljkama poput milion dijamanata koji nestaju pod prvim jutarnjim suncem.
To veče išla sam pešice na Akademiju i priželjkivala da sedim u nekom kafiću, ispijam kuvano vino zagledana u pahulje koje prekivaju ovaj naš divni grad, a ne u učionici gde ću 100% zaspati pod naletom toplote. Bio je to dan kad sam zavolela Vagnera.

Do tada sam od njega bežala glavom bez obzira. Bio mi je strašan, neko čudo koje nisam shvatala, sem što sam znala da se neke pevačice deru do iznemoglosti, dok se ne onesveste ili im ne popucaju svi šavovi na haljinama i kostimima. Zamišljala sam tako, da je jednoj puklo dugme usred nekog Vagnerovog dela i tresnulo dirigenta u oko, a ovaj pao preko orkestra i napravio dar mar na predstavi. Eto, to je bio Vagner za mene, haotični nemir, jedan veliki bauk.

U kabinet  je ušla profesorka Sonja Marinković, fantastična žena, dama u svakom pogledu. Tiha, odmerena, sa video projektorom, rekla je da danas slušamo Tristana i Izoldu. Odmah je nestala zimska idila i spremalo se nevreme od kog samo samo želela da pobegnem. Zamišljala sam pevačicu od milion kilograma kako treska pijanistu sa svim notama i zapinje toliko dok peva dela pomenutog kompozitora da ruši kuće, brda i planine. Počela sam da skupljam svoje stvari i da polako izlazim napolje. Osećala sam profesorkin pogled za vratom, a ona je samo pustila muziku i ćutala. Neka nevidljiva sila me je zakucala za pod, stvari sam ostavila iza sebe. Nisam ni smela da se okrenem i da pogledam jer sam znala da će mi videti suze u očima.

Tada sam prvi put čula za nju, tamnoputu Izoldu. Bilo je to 2004. godine. Bila je zima, padao je sneg, a ja sam zavolela Vagnera. Sela sam na svoje mesto, tiho da ne remetim taj trenutak blaženstva. Svet je stao za mene. Sva lepota jednog velikog kompozitora ispevana je glasom anđela. Od tada sam preslušala skoro sve što je snimila i pogledala sve njene intervjue. Umetnica van svog vremena, Izolda, sada počiva u miru.

Taj trenutak lepote, spokoja i mira traje, i trajaće za sva vremena.

Nataša Tasić Knežević, operska pevačica

Tekst preuzet sa bloga B92

 

ClassicAll radio is a self-funded project and is completely dependant on your donations. Please consider donating if you like what we do.
1$ from each of our readers would be enough to cover all of our operational costs!

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.