Било да сте одлучили да ово лето проведете код куће или сте се недавно вратили с одмора, па вам тешко пада повратак у свакодневицу, препоручујемо вам да једно врело поподне проведете уз серију филмова Вудија Алена, чије су радње смештене у неке од најлепших европских градова. Лагани летњи филмови, који приказују само наизглед једноставне људске приче, провешће вас рецимо улицама Париза уз француски џез и кабаре, Рима уз оперске арије Травијате, Пајаца и Тоске, или Барселоне уз шпанску гитару.
2018. је било десет година како је изашао филм Вики Кристина Барселона. Сећам се да сам, као велики љубитељ Шпаније и Барселоне, похитала у биоскоп да видим шта ће се десити са две најбоље другарице (Ребека Хол и Скарлет Јохансон) које одлучују да лето проведу баш ту. Заплет у филму настаје када се појави главни мушки лик Хуан Антонио, кога тумачи Хавијер Бардем, а који ће потпуно уздрмати и Вики (оличење рационалности и формалистичког начина размишљања) и Кристину (неконвенционалну и авантуристичког духа). Главни јунаци, уз појачање фантастичне Пенелопе Круз (бивша жена Хуан Антониа), покушавају да кроз цео филм пронађу одговоре на питања која их муче, а у свој вртлог увлаче и гледаоца и природно намећу бројне теме за размишљање. Да ли треба увек слушати свој унутрашњи инстинкт или треба подлећи друштвено прихватљивим нормама? Шта је исправно и да ли оно као такво постоји? Постоји ли идеална емотивна веза?
Сва дешавања у филму су пропраћена пажљиво одабраним музичким нумерама, које још више наглашавају доминантне емоције главних ликова. Отварајућу тему у филму представља необична Barcelona, коју изводи инди бенд Giulia y Los Tellarini. Ова песма се појавила још 2006. године на албуму Eusebio, а чланови бенда вероватно нису ни сањали да ће се она две године касније наћи у филмском остварењу Вудија Алена. Једну од најупечатљивијих сцена у филму представља она у којој Вики остаје очарана звуцима андалузијског фламенка. Све се утапа и нестаје у тоновима Албенизовог Астуријаса, а она се „губи“ у својим мислима и размишљањима. Интересантно је да је ово дело првенствено написано за клавир и да је тек касније прерађено за гитару. У филму Вики Кристина Барселона, тема Астуријаса ће постати мотив буђења страсти, недоумица и несталности главних јунака.
Још једном у току филма ће Вики остати без речи због музике Исака Албениза, али овог пута због његове романтичне Гранаде (данас једно од најпознатијих класичних дела за гитару такође првобитно компонована за клавир). Ова музичка тема је најдоминантнија и може се рећи да осликава главно расположење и тематику филма. Скоро увек прати сцене у којима чланови љубавног троугла преиспитују своје поступке и покушавају да пронађу одговоре на питања која их муче. Јавља се и у улози потпиривања страсти, али буди и романтична осећања, а каткад и сетно расположење.
Бурно лето у Шпанији не би могло да прође без фламенка, па се тако и Gorrion Хуана Серана препознаје у сценама где варнице са жица подстичу буђење свих чула, наглашавајући електрицитет страственог трија Бардем-Круз-Јохансон, али и њихов процес сазревања и самоспознаје. Још једно дело које плејлисту Барселоне чини потпуном јесте полетна румба Entre dos aguas Пака де Лусије. Будући да Вуди Ален посвећује пажњу и најситнијим детаљима, вероватно није случајно што је од бројних његових дела одабрао баш лутање “између две воде“ као згодну метафору за емотивна превирања. У препознатиљивом вудиаленовском контексту, Entre dos aguas ослобађа још више страсти и експлозивности, као потпуни контраст меланхоличном Албенизу с почетка.
Једна од најинспиративнијих композиција у филму, која на предиван начин сублимира романтику и страст је Big Brother Стефан Врембел трија. Ова џипси џез нумера прати буђење инспирације и отварање нових могућности током замршених љубавних односа. Међутим, до тог својеврсног просветљења се не долази на крају филма. Штавише, коначан повратак кући доноси прилично збуњујуће осећање за две другарице и помало депримирајућу спознају да се живот враћа старом току, настављајући управо тамо где је стао почетком лета.
Док Вики и Кристина замишљено излазе са аеродрома, прати их још једном Barcelona и женски глас који изазовно, готово шапатом, пева о граду коме је опасно препустити се – како би било дивно твоје море, само када бих знала да пливам…
Александра Јовановић