Let us go to the shore;
there the waves will kiss our feet.
With mysterious sadness
the stars will shine down on us.*
Aleksey Pleshcheyev
Deca, kada su sasvim mala, kada im je sve novo i nepoznato i ista je verovatnoća da nebom proleti auto kao i avion, postavljaju najzabavnija pitanja. Malo kasnije, kada već krenu u osnovnu školu, u njihovim razmišljanjima otkrivaju se pravi mali filozofi koji pokušavaju da objasne svet: “pošto nikada ne mogu istovremeno da vidim obe strane stvari (kao kada se gleda fotografija), da li to znači da mogu da znam samo pola istine“? A tek ideje u tom još uvek “nezrelom“ dobu mogu biti kreativnije i plemenitije od svih kasnijih: “kad porastem biću neko ko će govoriti ljudima stvari koje ne znaju, pokazivati im stvari koje nisu videli“.
Кundera je pisao da su suštinska životna pitanja ona koja mogu da formulišu deca. Prvo što mi je palo na pamet je moj tada trogodišnji sin koji mi je, dok mu je stomak zadavao tegobe, valjda inspirisan time šta mu se dešava sa telom i na koji način je sve povezano, postavio pitanje na koje čovečanstvo još uvek nije dalo konačan odgovor: “Mama, ko je stvorio čoveka“?
Dok se muči i okice mu svetlucaju, a vi čučite pored ve-ce šolje, bez obzira na sve što o datoj temi mislili, u tom momentu dajete odgovor: “Bog“! I nasmejete se u sebi zbog komičnosti čitave situacije, a dete prihvata vašu rečenicu zdravo za gotovo. Dve godine kasnije oko tih pitanja neće biti dvojbe: Bog je stvorio čoveka koji kada umre odlazi na nebo. Isto važi i za životinje.
(Inspirisano filmom “Jedan, dva“ – “Yi Yi“)
Slična paralela oko velikih istina može se povući i sa muzikom. Neke od najlepših kompozicija za klavir pisane su tako da ih mogu svirati deca. One naravno zvuče dosta drugačije kada ih izvede zreo pijanista – klavir “ne peva“ na isti način kada imate 7 i 37. Dok ste mali učite da se nešto svira tiše ili glasnije, kasnije to dolazi iz ličnog osećaja koji vam niko ne može nametnuti. To vas konačno i čini umetnikom.
Iako deca kada sviraju imaju utisak da otkrivaju starijima nepoznati svet ili “drugu stranu stvari“ – tek kad dovoljno odrastu shvataju razne mogućnosti kojima ona raspolaže. Sećam se nastupa čuvenog pijaniste koji je nakon Listovog koncerta i još nekih impresivnih dela za klavir odsvirao na bis Šopenov Valcer u a-molu (jedan od najčešćih izbora nastavnika za prvi susret učenika sa muzikom “pesnika klavira“). U tih par minuta bisa, nežna Šopenova melodija u ¾ ritmu je ispunila salu sa bezbroj nijansi. “Jednostavna složenost“, kako je to otprilike opisao pijanista Viktor Goldber, doduše misleći na Barkarolu Čajkovskog.
Taj prelepi setni Jun nam kao malima možda komplikuje život sa notama i dinamikom, ali kasnije pruža utočište budeći čežnju za jednostavnošću – stopalima u talasima i kosom obasjanom sjajem zvezda. Postoji li, uopšte, lepši doživljaj “druge strane“…?
*Stihovi koji su štampani uz Barkarolu, a koje je izabrao izdavač Nikolaj Bernard.
Pratite nas na fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
i na YouTube kanalu ClassicAll Radio
