Пре тридесетак година, амерички композитор, пијаниста и диригент Марвин Хемлиш, рекао је да није тако тешко докучити “састојке који су довели до Гершвинове музичке величине”. Били су то, бар по његовом мишљењу: “хот џез”, емотивне и дубоке блуз мелодије и “музика старог света” коју су у Америку донели јеврејски имигранти. Ипак, Хемлиш, који је широј публици најпознатији по музици за филмове “Жаока”, “Софијин избор” и “Девојка коју сам волео”, није ни покушао да објасни зашто односно како је Гершвин успевао да поменуте “састојке” комбинује тако добро. Попут Хемлиша, и многи други музичари су покушавали да разјасне јединствени траг који је Џорџ Гершвин оставио како у америчкој тако и у светској музичкој историји. Џез басиста Томи Сесил је сматрао да “вредност Гершвинове музике не лежи у чињеници да је она мултикултурална, већ да је неодољивом чине свеукупни утицаји, укључујући и џез, које Гершвин користи брилијантно, са маштом и укусом”. Леонард Бернштајн је сматрао да је Гершвин “најнадахнутији мелодичар на планети, још од Чајковског”, а међу бројним колегама који су се дивили његовој музици били су и Прокофјев, Равел и Шенберг.
Гершвин (десно) на прослави Равеловог рођендана
Вратимо се за моменат у давну 1924. годину, када је Рапсодија у плавом премијерно изведена. Наиме, у Њујорку се тог 12. фебруара одржао концерт који је био назван “Експеримент у модерној музици”, на којем је поред Гершвинове композиције изведено још 25 нових дела других аутора. Критичар Њујорк тајмса Олин Даунс је тада забележио да је “сценографија била подједнако неконвенциноална као и сам програм”. Иако је сликовито дочарао невероватан труд и енергију које су Стоковски и Менгелберг (двојицa најцењенијих диригената тог времена), уложили у реализацију овог концерта, Даунс је пре свега мислио на читав “арсенал најразноврснијих инструмената које су извођачи довлачили са собом”. Били су ту клавири демонтирани до различитих стадијума, бројне удараљке, лимени и дрвени дувачи, тигањи и велике лимене посуде, те разгласна труба која је на крају била затакнута за врх тромбона.
Тада двадестетшестогодињи Гершвин је своју Рапсодију у плавом компоновао за свега три недеље, а пошто је сам свирао клавирску деоницу, поједине одломке је мењао и импровизовао до последњег тренутка. Рапсодија, која је била изведена при крају дугачког и већ помало заморног концерта, је изазвала одушевљење и подигла публику на ноге. Чини се да је било свима јасно да су присуствовали истинској прекретници како у џез тако и у класичној музици, или како ће касније композитор и музиколог Хауард Гудал поетски приметити: “До краја тих 15 минута, свет музике се заувек променио.”
Данас се сматра да је Гершвин први коме је пошло за руком да тако вешто и зналачки помири џез и класику, а управо је Рапсодија у плавом била та која му је обезбедила статус композитора уметничке музике, сада “стасалог и зрелог за озбиљне концертне дворане”. И заиста, у периоду који је уследио настао је низ класичних, оркестарских дела: већ следеће 1925. године Гершвин је компоновао Клавирски концерт ин Еф, затим је настао чувени Американац у Паризу – поред Рапсодије вероватно најпознатије и најизвођеније Гершвиново дело. Популарна Кубанска увертира, најпре названа Румба настала је на лето 1932. године као “последица” Гершвиновог двонедељног одмора у Хавани. И на крају, незаобилазни Порги и Бес – “народна опера” како је сам Гершвин волео да је зове, која се и данас сврстава међу најзначајније америчке опере 20. века. Наравно, тешко је сметнути с ума да су из истог пера потекли велики бродвејски хитови, мјузикли и песме попут The man I love, Summertime, I got rhythm, I’ve got a crush on you… које знамо у брилијантним изведбама Еле Фитцџералд, Френка Синатре, Ете Џејмс али и Барбре Стрејсенд, Кејт Буш, Норе Џонс као и многих рок музичара (Ејми Вајнхаус, Стинг, Елтон Џон, Џон Бон Џови…).
Плејлиста “Одрази Гершвина” :
Сам Гершвин, о својој је Рапсодији говорио овако: “Било је толико приче о ограничењима џеза, да не говорим о очигледном неразумевању његове улоге. Џез је, говорили би, морао бити у “тачном тренутку”. Морао се држати плесних ритмова. Био сам одлучан да, ако је могуће, ту заблуду убијем једним чврстим ударцем… Није било никаквог прецизног плана у мојој глави, никакве структуре којој би се моја музика морала прилагодити. Рапсодија је, видите, била започета као намера а не као план…”
Уколико се, у недељу 22. априла, нађете у близини београдског Коларца, можете чути како Гершвинову “намеру” тумачи Матија Дедић, један од најинтересантнијих џез пијаниста са ових простора. Уколико не, увек можете одлучити да тај “дрски глисандо на кларинету” тишину ваше собе претвори у рапсодију богатих звучних боја, ритмова и хармонија.
Светлaна Тртица