Кako jednom prilikom reče čuveni dirigent Valeri Gjergijev, ne postoji pijanista koji je tokom svog školovanja i sviranja klavira mogao da zaobiđe Sergeja Rahmanjinova. To se do danas nije promenilo, a isti je slučaj i sa ljubiteljima klasike. Rahmanjinov se jednostavno ne može preskočiti.
Rekla bih, a čini mi se da nije u pitanju subjektivni stav, da je on uz Čajkovskog, Šopena i naravno Mocarta (mogla bi se tu dodati još neka imena) jedan od najomiljenijih kompozitora današnjice. To jeste malo nebično s obzirom na to da kompozitori s početka prošlog stoleća ne zauzimaju baš visoke pozicije na ličnim “rang listama“ klasike. U vreme kada su Stravinski, Šenberg i ostali pripadnici modernzma pisali ključna dela umetničke muzike novim i ne preterano razumljivim jezikom atonalnosti, izazivajući na premijerama prave pobune publike i stručne javnosti, Rahmanjinov je ostao „retro’’. Veran svojim načelima i u maniru poznog romantizma pisao je muziku onako kako je i osećao – onu koja mora da „donese olakšanje, da rehbilituje um i dušu, da razotkrije emocije srca“. Tako je bilo sve dok nije napustio ovaj svet 1943. godine, par dana pred svoj 70. rođendan.
Sergej Vasiljevič Rahmanjinov rođen je 1. aprila 1873. Iako nam pogled na njegovo ozbiljno lice uliva strahopoštovanje, oni koji su mu bili bliski govorili su da je bio veoma duhovit. Voleo je brza kola, u mladosti bio strasno zaljubljen u udatu ženu ciganske krvi (nije slučajno opera Aleko inspirisana Puškinovim Ciganima, a posvetio joj je i Prvu simfoniju), bio veliki ljubitelj prirode, narodnih običaja i iznad svega svoje domovine. Od trenutka kada ju je napustio 1917. sanjao ju je osećajući se kao „duh koji luta svetom“. A lutao je dosta – preko Stokholma, Drezdena, Njujorka, Pariza do Lucerna i konačno Los Anđelesa.
Iako nije baš bio tip vernika koji nedeljom ide u crkvu, kako ga je opisala njegova setričina Sofija Satina, vera mu je puno značila, što se vidi i po opusu duhovnih dela. Ljubav prema crkvenim zvonima, prema rečima Satine, nije imala veze sa religijom već sa ‘“ruskom dušom“, a ona, bar onakva kakvu je zamišljamo iz knjiga, izvire iz muzike Rahmanjinova na svakom koraku – strastvena, mračna, melanholična, nežna, nostalgična, bolna, furiozna… Uostalom, sam Rahmanjinov je smatrao da sve ono što sam kompozitor nosi u sebi mora prikazati i kroz muziku – „ljubavne veze, religiju i domovinu“.
Jedno od najpoznatijih dela napisao je sa 19 godina, dok je još boravio u malom porodičnom raju u selu Ivanovka. U pitanju je Prelid u cis molu, baš onaj u kome odzvanjaju zvona sa obližnje crkve. Nastanak kompozicije opisao je kao silu koje nije mogao da se oslobodi, nesvestan verovatno da će ona, preobražena u moćne masivne akorde, vrlo brzo pokoriti svet.
Prelid je bio momentalni hit gde god da se izvodio – Moskva, London, Amerika. Aleksandar Siloti će ga prvi izvesti preko okeana tako da će Rahmanjinova kasnije u Americi rado dočekati, nezasiti slušanja ovog klavirskog komada. Do te mere ga je izvodio na zahtev publike da je nakon nebrojnih koncerata izjavio da mu se više dopada plesna melodija! U pitanju je džez obrada Džordža L. Кoba pod nazivom Ruski reg koju je kasnije svirao i Djuk Elington kao i Net Кing Кol u svom triju (1944.). Ironija je da je, pošto nije zaštitio autorska prava, Rahmanjinov za ovo delo ukupno dobio oko 20 dolara za koliko ga je prodao izdavačkoj kući „Gutheil“.
Nakon odlaska, Rahmanjinov se nikada se više nije vratio u Rusiju. Jedino mesto gde je pronalazio mir bila je kuća na jezeru Lucern koju je krstio “Senar“ (po svom i imenu supruge Natalije) gde je komponovao čuvenu Rapsodiju na Paganinijevu temu. Nakon 16 godina švajcarske idile pakuje se poslednji put i 1942. na preporuku doktora odlazi u Кaliforniju. U tom dalekom svetu i dalje sanja domovinu, koja se na javi pretvara u magične harmonije Simfonijskih igara. Govorio je da ne razume muziku današnjice i da muzika ne može menjati svoju osnovnu ulogu, a to je da nas ponovo čini celima. Pisao je pravo iz srca i tako lečio sopstvenu tugu. „Кo želi da me upozna“, govorio je, „neka sluša moju muziku“.
U danima kada se obeleževa 145 godina od njegovog rođenja mogli bismo i da poslušamo ovaj savet. Ne moramo čak ni otići na koncert, dovoljno je da ga ponesemo u slušalicama (treći klavirski ili recimo simfoniju br. 3) kada sledeći put odemo u šetnju. Beskrajne melodije vodiće nas do tada netaknutim predelima. Možda će tek iz daljine da dopre odjek crkvenih zvona iz poznatog kraja, podsećajući nas da smo kod kuće.
Ivana Ljubinković
Pratite nas na fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
i na YouTube kanalu ClassicAll Radio
