Dan zaljubljenih je prošao, pokloni su se razmenili. Na zaljubljenima je da se i u narednih 364 dana paze, vole i ugađaju jedni drugima bez obzira na datum. A šta sledi nakon „Dana zaljubljenih“ odnosno prekida odnosa? Čuvate li dragocenosti koje ste dobijali, u prolaznim ili trajnijim vezama? Slike, predmete, bilo kakve uspomene? Možda ste ih već bacili, možda su ipak tu negde skučeni u ćošku fioke ili police, ili skupljaju godinama prašinu na vašem radnom stolu.
A možda žive i dalje, zamrznuti u sadašnjosti iz nekog prošlog vremena, izloženi očima javnosti u Muzeju prekinutih veza. Naši „hologrami emocija i sećanja vode samostalan život kao svedoci materijalne i nematerijalne baštine prekinutih veza'“ (ovako su autori izložbe, nekadašnji partneri, opisali umetnički koncept muzeja u Zagrebu).
Bivše partnere ne možemo staviti u muzej, ali što pre počnemo da ih posmatramo kao izložbene eksponate – bolje za nas. Кako osloboditi srce od senke uspomena i sa što manje štete preći u „sunčani dan bez sećanja“? Jer, „blagosloveni su zaboravni, oni postaju bolji uprkos svojim greškama“, kako je citiran Niče u onom filmu gde je Džim Кeri ozbiljan, a radnju pratimo lakše uz promene boje kose Кejt Vinslet (Večiti sjaj besprekornog uma).
Ali zaborav dolazi polako, dan po dan, mesec, godinu… Ili može i brže?
Potrebno je da skupite sve stvari koje vas podsećaju na voljenu osobu koju biste rado zaboravili i odnesete ih kod doktora. Sa njim ćete podeliti priču o nekadašnjoj vezi sa što više detalja – putovanja, romantičnih momenata, svađa, smeha, valjanja u snegu, šetnji uz obalu, dugih razgovora, ćutanja… Vaša lična ispovest će postati svojevrsna memorijska mapa po kojoj će, kad dođe do „zahvata uklanjanja uspomena“, kompjuter povezan sa vašim mozgom da ide i da briše. Кada se probudite – sećanja na tu osobu nema, a vi ste spremni za nov početak.
Pitanje je da li bi nam ovaj veštački zaborav zaista pomogao da se u drugoj turi „popravimo“ i pravimo drugačije izbore ili bismo se kad-tad vratili do tačke odakle smo krenuli uz neizbežno ponavljanje istih grešaka, jer mi se nismo zaista promenili. Da li je uopšte moguće „promeniti srce“?
Eternal sunshine of the spotless mind
Postojala bi još jedna „kvaka“ sa veštačkim brisanjem sećanja, kada bi ono bilo moguće. Sa tako kreiranim „besprekornim umom“ i naš život bi konačno postao muzejski eksponat i to ne baš preterano impresivan. Umesto grubih pokreta četkicom koji narušavaju harmoniju, hartije požutele od starosti, kockica koje nedostaju u veličanstvenom mozaiku ili otpalog dela fasade zakrpljenog džinovskim flasterom, dobijamo jedan savršeni beli zid – bez tragova grešaka i mogućnosti da jednog dana napišete na njemu Thanks for the memory (iz filma: The Big Broadcast of 1938.).
Pratite nas na fejsbuku ClassicAll – all the classics you can handle
i na YouTube kanalu ClassicAll Radio
